Novosađani se, osim sa koronom, bore protiv „Novog Sada na vodi“. Pre dva meseca sa kineskim partnerima je potpisan ugovor o izgradnji Fruškogorskog koridora koji će koštati vrtoglavih 606 miliona evra. Govori novinar Nedim Sejdinović. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Tokom trajanja ove pandemije, uglavnom smo dobijali zbirne podatke o broju inficiranih, umrlih i broju ljudi na respiratorima, i jako je teško pratiti šta se dešava u pojedinim delovima zemlje. Nedime, kako je reagovao zdravstveni sistem Vojvodine?
Nedim Sejdinović: Pa ja mislim da je manje više reagovao kao i u ostalim delovima zemlje – nije reagovao adekvatno i u jednom periodu priliv pacijenata je bio toliki da sistem nije funkcionisao. Bilo je čak i slučajeva da u kovid centru na Novom naselju, a u poslednje vreme u Novom Sadu postoji samo to jedno mesto u koje mogu da odu oni koji su bolesni i koji žele da provere da li su pozitivni, dešavalo se da jednostavno prestane da funkcioniše kompjuterski sistem, softver padne i pacijenti čekaju po nekoliko sati da bi on ponovo počeo da radi. Naravno, u međuvremenu se pacijentima ne pruža medicinska pomoć.
Svetlana Lukić: Novi Sad ima skoro 300 hiljada stanovnika?
Nedim Sejdinović: Jeste…
Svetlana Lukić: Kako je moguće da postoji samo to jedno mesto?
Nedim Sejdinović: Ranije je bilo na više mesta, sada je samo na jednom mestu na Novom naselju. Tu doduše jeste jedan veliki dom zdravlja koji ima značajan kapacitet, ali ipak samo na jednom mestu, što je pravilo mnoge probleme.
Svetlana Lukić: Da malo porazgovaramo o nekim drugim temama koje nisu u direktnoj vezi sa pandemijom. U ovim centralnim medijima sa nacionalnom frekvencijom tema Vojvodine se praktično potpuno izgubila. Zato, hajde za početak da nam daš tu neku malu političku mapu Vojvodine i Novog sada. Tamo, naravno, vlada SNS. Ali s kim u koaliciji?
Nedim Sejdinović: Pa naprednjaci ovde vladaju u jednoj neobičnoj koalaciji, zapravo koaliciji koja je bila i u nekom prethodnom mandatu, a to je naravno, njihovi tradicionalni partneri kao što je Socijalistička partija Srbije, ali tu je jedan od važnijih partnera Liga socijaldemokrata Vojvodine. Spomenuli ste Vojvodinu. Ja zaista mislim da stvar Vojvodine i akcija autonomije Vojvodine, nikada nisu u proteklih 30 godina lošije stajali. To je ne samo zbog toga što je na vlasti Srpska napredna stranka koja je potpuno nezainteresovana za autonomiju Vojvodine, nego i zbog toga što su se one političke snage koje su se zalagale za vojvođansku autonomiju, kao što je Liga socijaldemokrata Vojvodine, pokazala kao klijentistička stranka koju samo zanima na koji način može da negde bude partner vlasti i da zato ima određene benefite.
Podsetiću da je pred ove izbore formiran takozvani Vojvođanski front koji je okupio oko sebe Ligu socijaldemokrata Vojvodine i jednu minijaturnu partiju koja se zove Vojvođanska partija. I oni su krenuli sa žestokom retorikom – vreme je za Vojvodinu, vreme je za vojvođansku autonomiju, i tako dalje. Imali su kampanju koja je izuzetno puno koštala, naravno mi nemamo informacije odakle je taj novac došao, ali se sve završilo tako što su oni nastavili da budu veoma prilježni partneri Srpskoj naprednoj stranci u Novom Sadu, gde su dobili tri mandata i dobili su Javno preduzeće „Vodovod“. Po nekim našim informacijama, Liga socijaldemokrata Vojvodine nije formalno, ali je suštinski u vlasti u još nekoliko gradova i opština u Vojvodini gde izigrava konstruktivnu opoziciju.
Ja bih samo još rekao jednu stvar: ono što nije recimo bilo vidljivo u javnosti, ono što se dešavalo u Novom Sadu, jeste da je Liga socijaldemokrata Vojvodine stvarajući taj Vojvođanski front, ušla u nevladin sektor unutar Novog Sada i Vojvodine i tu je napravila priličan dar-mar regrutovanjem nekih ljudi koji su njima bliski. To je zaista bilo nedopustivo. I recimo Vojvođanski klub, organizacija koja postoji 30 godina, koja se bori za autonomiju Vojvodine, doživela je to da su stranački kadrovi Lige socijaldemokrata Vojvodine preuzeli tu organizaciju.
Liga socijaldemokrata Vojvodine ima jasnu ulogu, ulogu kakvu ima Liberalno demokratska partija, a to je da neprestano unosi neku konfuziju u tu opozicionu političku scenu i da taj deo biračkog tela koji je zaista građanski orijentisan, prozapadno orijentisan, na neki način drži demobilisano. Kada podvučemo crtu, mi vidimo da je Liga socijaldemokrata Vojvodine na neki način u vlasti od ’96. godine pa do danas, neprestano uz neke vrlo male pauze. U tom smislu ljudi koji su bliski Ligi socijaldemokrata Vojvodine imaju od toga mnogo koristi, a Vojvodina ima samo štete.
Svetlana Lukić: Pomozi nam da malo bolje razumemo ulogu stranaka manjina, pre svega mislim na Savez vojvođanskih Mađara. Ištvan Pastor ne krije da je Mađarska, odnosno Fides taj koji u ogromnoj meri finansira Savez vojvođanskih Mađara. I, šta nama u stvari poručuje Pastor kada kaže da u Vojvodini ima 200 hiljada vojvođanskih Mađara, i da svi imaju i mađarsko državljanstvo.
Nedim Sejdinović: O čemu se tu radi? Radi se zapravo o tome da su neki dilovi postignuti na višem nivou, i to pre svega mislim na komunikaciju između Orbana i Aleksandra Vučića, odnosno Budimpešte i Beograda. Vrh Saveza vojvođanskih Mađara u Vojvodini zna da bez podrške Fidesa oni ne mogu da budu glavni politički faktor kod vojvođanskih Mađara, jer apsolutno zavise od Budimpešte. I u tom smislu oni se ponašaju onako kako im Budimpešta kaže. Ono što je interesantno i što je važno, i što opet mislim da veliki broj građana Srbije ne zna, a mislim da je to interesantna informacija, jeste da je Mađarska uložila veoma, veoma velike novce u Vojvodinu, finansirajući projekte vojvođanskih Mađara, odnosno projekte onih ljudi koji su ostvarili mađarsko državljanstvo, ali ne samo oni nego su i neki drugi privrednici uspeli da dobiju sredstva iz Mađarske.
To je želja Fidesa da na neki način tim novcem je li, pokaže svoj patriotizam u Budimpešti, a sa druge strane da na neki način, pošto građani Vojvodine sa mađarskim državljanstvom imaju pravo glasanja u Mađarskoj, Fides sebi zagarantuje da će dobiti te glasove na sledećim izborima. Ono što je takođe interesantno jeste da je Savez vojvođanskih Mađara, ja verujem upravo zbog te snažne finansijske inekcije iz Budimpešte, na proteklim izborima prošao mnogo bolje nego na prethodnim izborima.
Još jedna stvar je tu interesantna: naime, unutar mađarskog nacionalnog korpusa stvorila se zapravo jedna opoziciona stranka, koju je predvodio Tomaš Korhec, bivši pokrajinski sekretar i pravnik po zanimanju, i onda je Ištvan Pastor napravio dogovor sa Sprskom naprednom strankom da Tomaša Korheca uvrste među sudije Ustavnog suda Srbije i to je tako realizovano. Na Pastor je zapravo kupio svog političkog protivnika mestom u Ustavnom sudu Srbije. I još jednu važnu stvar da kažem: Srpska napredna stranka ostvaruje, ne samo sa mađarskom velikom strankom nego i sa strankama nekih drugih manjina u Vojvodini, i ne samo u Vojvodini, taj neki koalicioni sporazum koji zapravo podseća na koaliciju između nacionalista.
Oni zapravo podele svoj teren, interesne zone, svoje spahiluke i slično, a međusobno zapravo suštinski ne komuniciraju. I stoga se čini da nikada više nego sada, mada eto kažem SVM je u vlasti, ne postoji manja komunikacija između većinskog i manjinskih zajednica u Vojvodini, što dugoročno može da ima zaista loše posledice. Ne volim da pravim poređenja, ali evo samo da se prisetimo da su i u Bosni pre rata nacionalističke stranke bile u koaliciji i da su se zajedno borile za rušenje komunizma, a da su onda kada su dobili izbore posle par godina produkovali rat sa najstrašnijim zločinima u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Svetlana Lukić: Kako bi mogao da opišeš odnos novosadske lokalne vlasti i pokrajinske vlasti? Čini se kao da tu postoje neke tenzije.
Nedim Sejdinović: Do nas dolaze brojne informacije o sukobima unutar Srpske napredne stranke i ono što je sigurno, postoji jedna distanca između onog dela Srpske napredne stranke koji vodi gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, koji je visoko pozicioniran u Srpskoj naprednoj stranci, pre svega zbog svojih zaista bliskih odnosa sa braćom Vučić i navodno poslovnih odnosa sa Andrejom Vučićem. Sa druge strane se nalazi premijer Vojvodine Igor Mirović koji pripada toj staroj radikalskoj struji, koja ne pripada onom krugu ljudi koji su, kako bih rekao, ti neki vučićevski jakobinci, nego on pripada nekom tradicionalističkom, manje biznis opredeljenoj struji.
Ono što je bio signal za te loše odnose, desilo se pre 4-5 meseci kada je grad Novi Sad, odnosno Javno preduzeće Urbanizam‚ tražio od Voda Vojvodine saglasnost za takozvane vodne uslove za izgradnju jednog projekta koji je već prisutan dosta u javnosti, a koji se zove Novi Sad na vodi. I onda su Vode Vojvodine, koje su pokrajinsko preduzeće, dali negativno mišljenje na taj projekat, odnosno upozorili su da taj projekat može da ima veoma loše posledice po građane Novog Sada. Onda je Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada, rekao da Vode Vojvodine, a to je tako nekako formulisao da se to nije odnosilo na Vodu Vojvodine nego zapravo i na celu pokrajinsku administraciju, predstavljaju kočnicu u razvoju Novog Sada.
Taj sukob se završio tako što je smenjen direktor javnog preduzeća Vode Vojvodine, na čelo tog preduzeća je došao blizak Vučevićev čovek, Srđan Kružević, koji nikako nema dobar imidž među građanima Novog Sada, koji bi očigledno trebao da natera inžinjere Voda Vojvodine da potpišu te takozvane vodne uslove za taj projekat Novi Sad na vodi. Videćemo da li je ta informacija tačna, ali očigledno grad, i pored protivljenja i struke i građana, nastavlja da radi na realizaciji tog projekta Novi Sad na vodi.
Svetlana Lukić: U stvari, tu je problem, je l’ tako, to izmeštanje nasipa i to ni manje ni više nego za 500 metara da bi se dobili hektari i hektari građevinskog zemljišta?
Nedim Sejdinović: Upravo tako. Taj problem je višestruk, i građani i opozicione stranke, u raznim što bi se reklo frontovima, se protive tom projektu iz nekoliko razloga. Prvi razlog je samo to izmeštanje nasipa 500 metara u korito Dunava koje, po rečima stručnjaka Voda Vojvodine i Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“, može da prouzrokuje i uzvodno i nizvodno – poplave. Druga stvar je u tome što time Novi Sad gubi zapravo pluća grada.
Jedan od tih delova gde bi trebalo da se gradi džinovski stambeno-poslovni kompleks predstavlja z najveću šumu na području Novog Sada. Znači sve to se baca pod noge zarad jednog sumanutog, ogromnog projekta, gde se planiraju dvadesetospratnice, iako Novi Sad zapravo nema problema, on je u ravnici i može da se razvija na različite strane, bez potrebe da se rade takva građevinska zlodela.
Svetlana Lukić: Citiram bivšeg gradonačelnika Novog Sada, Novakovića, kaže: „Novi Sad je postao neka vrsta mafijaškog čvorišta“, gde se pere novac na različite načine, na primer kroz razne građevinske poduhvate, i da se onda koristi za kupovinu poljoprivrednog zemljišta. Čije je danas nekadašnje državno poljoprivredno zemljište u Vojvodini? Ko to kupuje, kako se kupuje?
Nedim Sejdinović: Ja se potpuno slažem sa tim i što se tiče Novog Sada. Teško je to naravno dokazati, ali postoji zaista bezbroj indicija da se zapravo u građevinskoj industriji u Novom Sadu peru ogromni, ogromni novci. A na kraju, firma koja danas na svakom ćošku u Novom Sadu gradi, i to predimenzionirane stvari, „Galens“ je firma koje se dovodi recimo u vezu sa Miloradom Dodikom. Ali ono što je tu bitno reći jeste način na koji stvar funkcioniše. „Galens“ – navodim njihov primer pošto je on najsvežiji – kupi neko gradsko građevinsko zemljište gde je dozvoljena neka gradnja određenog objekta, određene spratnosti. Onda se promenom urbanističkog plana tu dramatično poveća broj građevinske površine i spratnost i time se ostvaruju zaista ekstra profiti.
Što se tiče poljoprivrednog zemljišta, tu imamo dva aspekta. Prvi aspekt je, baš je bivši gradonačelnik Borislav Novaković govorio u javnosti o tome, a to je da recimo neke firme opet bliske gradonačelniku u Novom Sadu Milošu Vučeviću i navodno Andreju Vučiću, kupuju poljoprivredno zemljište u okolini Novog Sada i onda se izvrši prenamena tog poljoprivrednog zemljišta u građevinsko zemljište, gde se zapravo omogućava isto ogroman profit, jer se odmah tu zidaju zgrade, čitava naselja. Ti stanovi se kasnije prodaju po nekoj jeftinijoj ceni što i nije neobično, jer je zemljište na kojem je to izgrađeno kupljeno kao poljoprivredno zemljište, koje je po pravilu jeftino.
A što se tiče generalno poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini, to zaista jeste ogromna priča i trenutno se donose izmene i dopune zakona o poljoprivrednom zemljištu koje će domaće ratare, poljoprivrednike, seljake, dovesti u jako loš položaj jer oni neće moći niti da kupuju, niti da iznajmljuju državno zemljište pod uslovima koji novi zakon nalaže, nego će to biti samo omogućeno ili kako oni kažu stranačkim tajkunima, ili velikim privrednicima kao što je ta nemačka firma „Tenis“. Mi još uvek nemamo informaciju da li je „Tenis“ odustao od dolaska u Vojvodinu ili ne. E sada to je tema koja apsolutno nije prisutna u našim medijima, a zapravo je životna priča svih nas koji planiramo, je li, da živimo na ovom području u narednom periodu.
Svetlana Lukić: Ne možemo da preskočimo najnoviji posao koji je pre dve meseca sklopljen, naravno pogodbom direktnom, o izgradnji Fruškogorskog koridora.
Nedim Sejdinović: O čemu se zapravo tu radi? Radi se o tome što je taj Fruškogorski koridor počeo da se planira još 2009. godine, kada je napravljen neki regulacioni plan u kom je procenjeno da bi troškovi izgradnje tog Fruškogorskog koridora trebalo da budu oko 150 miliona evra; 2014 ili 2015. godine, premijer Vojvodine Igor Mirović je to ponovio, rekao je da se gradi Fruškogorski koridor, procena da će taj projekat koštati isto 150 miliona evra. On je ponovio tu cifru, s tim što je dodao da tu nije uračunata izgradnja mosta koji treba da se gradi kod mesta Kovilj.
Planirana su naravno dva tunela, ali to je uračunato u taj iznos od 150 miliona evra. I sada su stručnjaci, ja sam ih zamolio, dvojcu stručnjaka za građevinu, da izračunaju koliko bi taj most mogao da košta. Oni su rekli da bi to maksimalno, znači kada bi uzeli sve najnepovoljnije okolnosti koje su moguće za izgradnju mosta, sa svim prilaznicama, to bi moglo da iznosi 150 miliona evra. I sad se postavlja pitanje kako sada jedan projekat koji košta, hajde recimo maksimalno 300 miliona evra, odjednom košta 606 miliona evra? Ukoliko je u pitanju korupcija u visini od 300 miliona evra, onda mislim da se mi zaista nalazimo u ogromnom problemu.
Svetlana Lukić: Dođavola, koliko košta kilometar tog puta kroz ravnicu? Pa to je mnogo skuplje nego put kroz Grdeličku klisuru.
Nedim Sejdinović: Tako je, upravo, upravo tako. Jedan stručnjak za građevinu, Marin Kršić, je meni u intervjuu napravio analizu i poređenje recimo sa jednim autoputem koji je građen u Sloveniji, koji ide po Alpima, koji je neuporedivo jeftiniji nego ovaj put koji ide, osim tih tunela i tog mosta, on ide, znači, po ravnici.
Svetlana Lukić: Šta bi ti rekao da je najveći problem u Vojvodini, osim ovih uobičajenih stvari – korupcije, nepotizma?
Nedim Sejdinović: Pa ja mislim da je veliki problem činjenica da veliki deo Vojvodine nema kanalizaciju, nema valjane vodovode, da ima problem sa pijaćom vodom. To su zaista oni, kako bih rekao, elementarni civilizacijski problemi koji bi morali da se rešavaju. Naravno, problem Vojvodine je i u tome što je mreža kanala potpuno devastirana, i da bi tu trebalo uložiti ogromne novce da se one vrate u funkcionalno stanje, jer to takođe predstavlja višestruki problem: i ekološki problem, i problem zaštite od poplava, i problem za poljoprivrednike koji nemaju dotok vode kakav je valjan.
Vojvodina je proteklih 30 godina promenila svoju demografsku sliku. Problem nije u tome što su se ovde doselili ljudi iz raznih krajeva bivše Jugoslavije, pogođeni ratom ili u potrazi za nekim boljim životom, to ne smatram problemom, ali smatram problemom, činjenicu da se multinacionalni identitet Vojvodine gubi, da pripadnici manjinskih nacionalnih zajednica odlaze odavde procentualno mnogo više, nego pripadnici ovaj većinskog naroda.
Ja živim u delu Novog Sada koji se zove Telep, koji je bio poznat po tome da je ovde živela velika mađarska zajednica. Nažalost kada se šetam ulicama Telepa, veoma, veoma retko mogu čuti mađarski jezik, zbog čega mi je jako, jako, jako žao, jer mislim da se time gubi jedan identitet koji je bio potencijal, ne samo za Vojvodinu, nego i za celu Srbiju.
Svetlana Lukić: Nedime, hvala mnogo na razgovoru.
Peščanik.net, 31.12.2020.