Iz panegirika koji su povodom deset godina od ubistva Zorana Đinđića poslednjih dana prštali na sve strane, može se nepogrešivo pročitati ideološka popara koja se ič nije pomerila celu deceniju. Kora Kosova, fil socijalnog populizma, kora Evrope, fil prkosa ne-zna-se-čemu, šlag nacionalizma (i Novak Đoković jagoda na vrhu). Narativi koji se danas pripisuju Đinđićevim real-politikama zapravo se pokušavaju legitimisati kroz upisivanje u praksu i teoriju ubijenog premijera, a mogućnost upisivanja sadržaja sa svih strana ideološkog spektra dolazi iz mitološke strukture načina na koji o ubijenom premijeru govore mediji i političke elite, koje bi danas da se proglase za njegove naslednike. Ova eksploatacija je postala toliko agresivna a svojatanje toliko neukusno da je danas teško i setiti se kako je zaista delovao tadašnji premijer. Činjenica je da njegovo političko delovanje nakon njegove tragične smrti nije bilo promišljeno, pa je tako nastao prostor u okviru kojeg su se najrazličitije političke snage pokušavale ogrebati za simbolički kapital, obično upisujući potpuno protivurečne (dijametralne, rekli bi u stranci koju je Đinđić predvodio) stvari.
Potrebne su nam alternativne metode kojima bi mogli da analiziramo nasleđe ubijenog premijera. Do sada niko nije predložio da bi možda bilo zanimljivo setiti se i strategija kojima je tadašnji premijer bio kritikovan. A bio je kritikovan i to žestoko i sasvim je sigurno da je on bio najomraženiji političar u našoj skorijoj istoriji. Tako je Koštunica bio samo jedan od njegovih kritičara. Drugi su ga kritikovali zato što je previše liberalan, treći zato što nije dovoljno liberalan i tako dalje. Moje mišljenje je, međutim, da nije dovoljno neke vrste kritike proglasiti za „konstruktivne“ a druge za „nekonstruktivne.“
Uobičajeno shvatanje je da konstruktivna kritika označava kritički odnos prema politici koji pokušava da identifikuje dobre komponente te politike od loših ili dobre prakse od loših. Sa druge strane nekonstruktivna kritika se najčešće razume kao loša, jer je kritika radi kritike, pa samo pravi probleme i zbog svog „instinkta“ da kritikuje sve, ma kolika bila cena te kritike, ne može da identifikuje dobre komponente neke politike, pa joj stoga nije verovati kada neke izdvaja kao loše. Ali iza naizgled očigledne ocene sakrilo se duboko pitanje ideologije. Naime, da bismo nekom uputili „konstruktivnu kritiku“, najpre se moramo slagati oko političkog projekta u okviru kojeg ga možemo kritikovati. Delovanje i kritikovanje u okviru jednog ideološkog sistema imaju jedan te isti cilj. Iza tvrdnje da postoje jedna „konstruktivna“ i jedna „nekonstruktivna“ kritika[1] sakrila se neodgovorna želja za begom od obaveze preispitivanja ideoloških temelja nekog političkog delovanja. Ova neugodna obaveza se želi zameniti nekim neupitnim strukturama koje nećemo morati da preispitujemo i koje će činiti neko sigurno misaono utemeljenje. Danas se premijeru ubijenom pre deset godina upisuje i jedna od takvih struktura, najopasnija od svih: pragmatičnost.
Pre deset godina Đinđića su kritikovali prvenstveno kao makijavelistu (doduše zato što niti su razumeli Makijevelija, niti su razumeli onu Đinđićevu i Makijavelijevu tvrdnju o politici, moralu i crkvi)[2] , a danas ga hvale kao pragmatičara (sic!), a to, zapravo, dođe na isto. A ono što je potrebno ideološki pozicionirati upravo je ta pragmatičnost koju današnji politički prvaci dižu u nebesa tvrdeći da nam je potrebna „pragmatičnost“ a ne neko tamo prljavo političarenje ili, ne daj bože, neka ideologija.
Ali problem je u tome što „pragmatično“ ne postoji van nekog političkog projekta.[3] Ono što je pragmatično za jedan način razmišljanja, nije za neki drugi, sve u zavisnosti od cilja (odnosno od društva koje želimo da stvorimo). Politički projekat ubijenog premijera mi se danas čini isto onoliko nejasnim koliko je to bio i tada, onda spamovan kritikovanjem, danas licemernim divljenjem. Po mom mišljenju, neophodna je kritička recepcija ideološkog okvira „pragmatičnog“ koje političke, medijske i intelektualne elite identifikuju u političkom nasleđu ubijenog premijera. Ukratko: u ime kojeg političkog projekta je bivši premijer bio pragmatičan? Mislim da ovo nije jasno ni građanima ni političkim elitama.
Ukoliko se to uradi, moglo bi se, konačno, postaviti pitanje i ideološkog okvira u kojem ovo društvo želi/mora/treba da se kreće, namesto uzaludnog i iscrpljujućeg lutanja koje, vidimo, nužno (i upravo zbog nedostatka tog političkog okvira) završava u nacionalizmu i socijalnom populizmu. Moguće je da bi usled posledica ovakve revizije političkog nasleđa Đinđića on možda izgubio oreol „najboljeg političara kojeg smo imali,“ i mitskog premijera, ali ničeg strašnog nema u tome. Mada je, pošto se u neodgovornost političkih elita možemo pouzdati, ovaj scenario malo verovatan.
Peščanik.net, 19.03.2013.
- I implicitne tvrdnje da je jedna apsolutno dobronamerna a druga apsolutno zlonamerna. ↑
- Mala lekcija o Makijaveliju. Makijaveli=pragmatičnost. Ono što Makijavelija čini temeljnim misliocem je činjenica da on za meru vladanja nije uzimao transcendentnu meru nasleđivanja ili dobijanja krune od autoriteta/Boga, već je za meru uzeo pragmatičnost. „Cilj opravdava sredstvo“ ne znači hod preko mrtvih do trona već označava sa jedne strane pragmatičnost i merljivost cilja, a sa druge to da je „sredstvo“ (agens, princ, delatnik, subjekt, kako hoćete) opravdano ostvarenjem tog cilja. Princ je onoliko princ koliko dobro vlada. Opravdan je kao princ onoliko koliko je ispunio cilj, a to je blagodet za podanike. Aršin, u ovom slučaju, nije više univerzalna „moralnost“ definisana autoritetom crkve i (uvek slobodnim, a time i nestalnim) tumačenjem Biblije, već boljitak koji proizvede neki konkretni postupak. Makijaveli je, tako, jedan od začetnika sekularizacije države. Zato se po moral ide u crkvu a po dobru vladavinu se ide u državu. ↑
- Pragmatičnost je, ukoliko je osakaćena za politički projekat u ime kojeg nastupa i koji joj daje smisao, potpuno ispražnjena od sadržaja. Ukoliko pitamo nekog političara šta će raditi tokom, recimo, mandata, on će nam odgovoriti da će biti pragmatičan. Šta to zapravo znači, potpuno je nejasno, a sadržaja ima koliko i u „vladaću lepo“. ↑