Još od letnjih političkih promena bilo je jasno da će Beograd Prajd biti test koliko su nove vlasti zainteresovane ne samo za ljudska prava, već i za vladavinu prava uopšte. Dok jedni misle da će se nova vlada postaviti još gore nego prethodna, drugima se čini da će upravo novim vladajućim partijama biti cilj da pokažu da su bolje u svemu, pa i u domenu ljudskih prava. Međutim, problem je u tome što mi nemamo državu.
Savremena država, pored drugih svojstava, pretpostavlja monopol fizičke sile, delovanje koje je u skladu sa Ustavom, zakonom i međunarodnim standardima, i odsustvo diskriminacije prilikom sprovođenja zakona. Svega ovoga u Srbiji nema i to se najbolje vidi kada dođe jesen i vreme da se održi Prajd. Naravno da država ima dovoljno moći i oruđa, a i obaveštajnog znanja, pomoću kojih bi lako izašla na kraj sa raznim grupama koje kreću u nekakav Kosovski boj na ulicama Beograda. Da postoji famozna politička volja, na ulicama se ne bi pojavilo ni 100 takvih klipana. Ali da li ljudska prava u bilo kojoj pristojnoj državi zavise od političke volje?
Drugi suštinski problem sa ovom (a i prethodnom) vlašću je nejasna upornost u kršenju Ustava, zakona i međunarodnih standarda koji su izuzetno jasni u slučaju Prajda. Naime, ako bi neko od pravnika pokušao da nađe “rupu u zakonu”, sapleo bi se o odluke Ustavnog suda Srbije o zabrani Prajda iz 2009. (donete u decembru 2011) i o nekoliko presuda Evropskog suda za ljudska prava, koje detaljno i jasno govore da se baš ovakva manifestacija ne može zabraniti. Ne postoje nikakve administrativne, bezbedonosne ili moralne začkoljice kojima se to može uraditi. Jedna od presuda Evropskog suda kaže da država mora osigurati javno ispoljavanje identiteta neke manjinske grupe, bez obzira koliko ona bila nepopularna u društvu, i da baš u tim slučajevima država ima ogromnu odgovornost da joj osigura bezbednost. Sve je rečeno u jednoj jednostavnoj rečenici, ali ovde nema ko da je pročita. Ili to neće.
Treći problem je diskriminatorna primena zakona. Nema nijedne manjinske grupe kojoj se brani da izađe na ulicu i iskaže bilo kakav vid protesta, da zahteva nešto ispred vlade ili na Trgu republike, ili da naprosto pokaže da postoji. Zamislimo za trenutak da sutra neka politička organizacija, npr. Jedinstvena Srbija, ima skup u centru Beograda. Zamislimo zatim da neka grupa sa druge strane političkog spektra počne da preti neredima ukoliko se Palma i njegovi prijatelji pojave na ulici. Nebitno je da li bi argumenti bili “šta će moje dete reći kad vidi Palmu” ili “neka širi on svoj primitivizam u četiri zida”. Možda bi istraživanja pokazala da više od 90% građana misli da je Palma ovakav ili onakav, ali kao građanin Srbije, on i njegove pristalice imali bi pravo na okupljanje, i država bi morala da ih brani od nasrtaja bilo koga od onih 90% koji ih ne vole.
Ono što zaista više nikom nije jasno jeste šta političari dobijaju zabranjivanjem Prajda. Naravno, građani ne podržavaju u nekom većem procentu održavanje ovog skupa, ali prema istraživanjima ljudima je takođe već dosadilo da slušaju ista prenemaganja kada dođe septembar. Koliko vidim, ljude još više nerviraju priče o “bezbednosti”, jer čak i laici znaju da tu važi parola “sve se može, kad se hoće”. Iako možda političari dobijaju po koji poen kada lupe šakom o sto, oni dobro znaju da iskreni homofobi uvek glasaju za mnogo ekstremnije varijante, a i jasno im je da će na duže staze samo izgubiti, jer Prajd neće nestati. Prajd će uvek postojati.
Ako ne veruju, neka se sete glupiranja oko Zakona protiv diskriminacije. Ogromna buka, povlačenje zakona iz procedure zbog poziva jednog vladike, katastrofični ispadi Palme i sličnih kako će “popovi morati da venčavaju gejeve” itd. A sada? Sada se bukvalno svi pozivaju na ovaj zakon, kao nešto sasvim normalno. Čekali smo ga 8 godina. Da li ćemo toliko čekati i pristojan Prajd?
Peščanik.net, 23.09.2012.
LGBTQIA+PALMA