Bilo koji iskaz, bilo koji gest, umetnički, društveno-politički ili neki sasvim obični, životni, stiče svoj realni sadržaj tek kada se smesti u svešću osvojeni kontekst. I nije važno samo to šta je i kako nešto rečeno, već i ko je to nešto rekao, kada, kojim povodom i s kakvim ciljem. I ne samo to. Često se događa da je kontekst iskaza mnogo sadržajniji i da tačnije pogađa suštinu rečenog nego sam iskaz.
Ne proizlazi li otuda ta čudna pojava da dok smo posmatrali ovaj poslednji frontalni tele-napad na gradonačelnika Moskve, nas ni u najmanjoj meri nije uzbuđivalo pitanje da li je uopšte istinit, ili pak neistinit, sadržaj iskaza kojim su nas sa ekrana tako nemilice bombardovali. Jer sve što je rečeno, manje-više je već svima odavno poznato i zato uopšte nije važno. Očigledno je važno nešto sasvim drugo.
I evo ih gde svi, s lovačkom strašću i nezasitom radoznalošću, počinju da gataju ko, zašto, za koga i protiv koga. I naravno, to večno i već prokleto konspirativno pitanje: ko stoji iza svega toga? A takođe i šta će sada biti?
Pitanje motivacije je potpuno potisnulo u drugi plan (ako ne i dublje) pitanje sadržaja, jer u konkretnom slučaju, motivacija i jeste sadržaj. Danas televizija ne govori jezikom društva, već jezikom vlasti. A vlast nikada ne govori „o nečemu“. Ona uvek govori „zbog nečega“.
Predstave o tome šta je umesno kod nas običnih smrtnika i kod ljudi na vlasti fatalno se razlikuju. Zato vlast svima koji s njene tačke gledišta govore o nečemu „u nevreme“, uvek efikasno, automatski i refleksno brzo začepi usta. „Kad tome dođe vreme, sami ćemo već reći to što je potrebno“ – uči nas pameti vlast. „A vi, uzmite svoj redni broj i smestite se u čekaonicu. Može se desiti i da vas prozovemo“.
Da je kojim slučajem stihotvorenje Mandeljštama „Mы живем, под собою не чуя страны…“ bilo napisano ne tada kada je bilo napisano (1933), nego recimo posle spomena vrednog XX kongresa ili, još bolje, u godinama perestrojke, bili bi to sasvim drugi stihovi. A to je zato jer pesnik i vlast, što se stiha tiče, uvek na različit način zamišljaju „kad mu je vreme“ i „kada mu vreme nije“. I zato pesniku, kada odluči da svoj poetski iskaz obznani „u nevreme“, nakon toga redovno i redom slede jad i čemer, a zatim slava i čast.
Evo, pre neki dan su nam na televiziji prikazali taj strastveni dokumentarni film, sav obliven gorčinom i srdžbom, o tome kako neki zli čika i nevaljala teta, nemilosrdno i nepopravljivo ruiniraju našu drevnu lepoticu-prestonicu. I šta drugo reći nego jedno veliko hvala odvažnim i beskompromisnim novinarima što su nam najzad otvorili oči! Mi jadni već godinama hodamo po našem rodnom gradu i ništa ne primećujemo, kad ono, vidi šta se radi! Da ne poveruješ!
I tako, gledaš taj film i čini ti se da je sve što je rečeno i prikazano, na mestu. Gledaš, i kao sve je u redu, no nešto duboko suštinski i u prvi mah neulovljivo, počinje jako da smeta tome da se prema ovom, sada novinarskom iskazu, odnosiš s poverenjem.
I nije stvar čak ni u tome što ti je sasvim jasno da te ljude koji su pravili film najmanje od svega zanimaju Moskva i njeni problemi. Nije to čak ni opravdana nedoumica povodom toga što ovaj film čak i ne pokušava da prikrije činjenicu da su to ćorava posla i da je sad već kasno da se bilo šta ispravi. U čuvenom aforizmu „bolje ikad nego nikad“, iz nekog razloga se ignoriše samo naoko nevidljiva, ali bolja alternativa „bolje lečiti“, te sam zato uvek smatrao da je to iskaz krajnje sumnjivog kvaliteta.
Najpre će biti da je stvar u tome što već odavno postoji čvrsto i stabilno opšte uverenje da „oni“ uvek lažu. „Oni“ lažu čak i kada govore istinu. To vam je kao s onim mojim davnim poznanikom NN, čovekom koji je na izgled bio bezazlen, u javnim podlostima neprimećen, čovekom koji je mirno i nepokolebljivo gradio sebi sovjetsku karijeru i za koga je, obzirom na takvu reputaciju, smišljen čak i ovaj vic: „Dobar dan“ – rekao je NN i, kao i obično, slagao.
I na kraju, dozvoliću sebi da citiram odlomak iz jednog mog starog teksta: „Ako je u četvrtak rečeno „danas je četvrtak“, to najverovatnije znači da je danas stvarno četvrtak. A ako je u petak rečeno „danas je četvrtak“, to je ili laž, ili neka greška, ili…“
Grani.ru, 20.09.2010.
Prevod sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 04.10.2010.