„Naš najveći problem u narednih deset godina nije deficit“, rekao je predsednik Obama u sredu republikancima u Kongresu, kako prenose oni koji su prisustvovali sastanku.
Predsednik isto to mora reći građanima, jasno i glasno. Naši najveći problemi su nezaposlenost, stagnirajuće plate, spor rast i rastuća nejednakost – a ne deficit. Glavni cilj mora biti obnova radnih mesta i zarada, a ne uravnoteženje budžeta.
Budžetski plan Pola Rajana – zapravo plan republikanaca iz Kongresa – osmišljen je da namami Belu kuću i demokrate, i američku javnost, u raspravu o tome kako uravnotežiti budžet za narednih deset godina, a ne ima li smisla to raditi.
„Ovo je poziv“, objasnio je Rajan kada je u utorak objavio plan, „Pokažite nam kako da uravnotežimo budžet. Ako vam se ne sviđa naš predlog uravnoteženja budžeta, kažite nam kako vi mislite da to treba da se uradi?“
Do sada je predsednik bio više nego spreman da uđe u ovu debatu. Njegovo zalaganje za „veliki dogovor“ o smanjenju deficita direktno je išlo na ruku republikancima. Kao i njegova često ponavljana republikanska analogija, koja poredi državne finansije sa budžetom domaćinstva. „Kao što porodice i preduzeća moraju da stegnu kaiš i žive u skladu s mogućnostima“, govorio je o svom budžetu za 2013, „tako mora i federalna vlada.“
Nadajmo se da će sada promeniti predmet debate.
Državne finansije nisu isto što i kućne. U stvari, kad porodice ne mogu da troše dovoljno da održavaju privredni tok, budući da su mnoge nezaposlene ili nedovoljno zaposlene, i da im je ponestalo novca, onda država mora da uskoči kao potrošač krajnje instance – čak i kad to podrazumeva dodatno zaduživanje. Ako država ne popuni prazninu potrošnje, ekonomija može da padne u dublju recesiju ili depresiju, što će dodatno podići nezaposlenost. Pogledajte šta je politika štednje napravila od Evrope.
Pritom, savršeno je u redu da država pozajmi i da nastavi da zajmi novac kako bi ulagala u nove puteve i drugu infrastrukturu, ili obrazovanje, ili osnovna istraživanja – kada se te investicije isplaćuju višom stopom ekonomskog rasta.
Ideja da državna potrošnja „istiskuje“ privatne investicije i da podiže kamatne stope, prevaziđena je u globalnoj ekonomiji gde se kapital preliva preko nacionalnih granica u potrazi za najvišim prinosima bilo gde.
Društva koja ulažu u produktivnost svog stanovništva privlače globalni kapital i stvaraju dobro plaćena radna mesta. A budući da velike korporacije više ne zavise od produktivnosti bilo koje pojedinačne zemlje, odgovornost za preduzimanje takvih investicija sve više pada na državu.
Ne kažem da dug treba potpuno zanemariti, ali najbolje ga je rešavati postepeno, kroz ekonomski rast. Tako smo smanjili ogroman dug koji je Frenklin Ruzvelt ostavio Americi, i tako je Klintonova vlada (čiji sam, i ponosim se time, bio član) postigla uravnotežen budžet 1996.
Republikanci bi hteli da Amerikanci poveruju da je državni budžet isto što i kućni, pa tako može biti uravnotežen, jer ova analogija pomaže njihovom ideološkom cilju da „udave državu u kadi“, prema čuvenoj izjavi njihovog gurua Grovera Norkvista. Dokle god postoji dug a uravnoteženje je cilj, smanjenje je jedina mogućnost – ako se izostavi povećanje poreza.
Predsednik je konačno pokazao da želi da promeni predmet ove debate i da se skoncentriše na pravi ekonomski problem. U intervjuu sa Džordžom Stefanopulosom u utorak, koji je privukao manje pažnje nego što je trebalo, rekao je: „Moj cilj nije da jurim uravnotežen budžet samo radi uravnoteženosti. Moj cilj je da ekonomija raste, da ponovo zaposlimo ljude i da to činimo da bismo postigli više prihode.“
Neka pravo nadmetanje počne.
Social Europe Journal, 14.03.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 16.03.2013.