Da li je odluka v.d. gradonačelnika Beograda Zorana Alimpića, da konstitutivnu sednicu skupštine grada zakaže za više od mesec i po dana od trenutka kada mu je saopšteno da je obezbeđena skupštinska većina, donesena u skladu sa zakonom ili nije, u ovom je slučaju manje bitno – tumačenje zakona je uvek borba, čak i kada je naizgled sve jasno. Ulog je, međutim, nešto drugo: Alimpićeva odluka suprotna je dobrim demokratskim običajima. S obzirom na to da su „na drugoj strani“ ovog zapleta likovi iz horor prošlosti i horor sadašnjosti ove zemlje, skloni smo da na gestove poput Alimpićevog gledamo s razumevanjem. Iskustvo pokazuje da je nekada nužno prekršiti demokratsku proceduru da bi se učvrstili demokratski mostobrani, uza sav rizik, na kraće i na duže staze, koji takve odluke nose.
Da je Koštunica u postpetooktobarskom periodu bio manji legalista i demokrata – pri čemu je najglasniji legalista i najtvrđi demokrata u stvari bio legalističko-moralno-političko-demokratska krpa – te da nismo imali najnakaradniju zamislivu kombinaciju tripartitne postpetooktobarske aždahe na vlasti, do ove smejurije s primesama horora verovatno ne bi ni došlo. No, evo nam sada zabave.
Nije, čini se, preterano teško dokučiti o čemu je ovde reč, odnosno kojim se motivima vodio DS u donošenju ovakve, valja odmah reći, štetne odluke. Ideja je sledeća: odložiti konstituisanje gradske skupštine i gradske administracije sve u nadi da će se Dačić, u međuvremenu, privoleti carstvu Tadićevom, a ako bi se to dogodilo onda se „dogovor sa terase“ mora razvrgnuti, jer, rečeno je, Dačić u Tadićevu vladu ulazi samo u paketu sa Beogradom. Ima još: ako bi se Dačić dao ubediti/kupiti/uceniti/ da uđe u Tadićevu vladu, nekako je lakše da rasturi dogovor s radikalima i DSS-om pre obrazovanja gradske skupštine i gradske administracije, nego, je l’, kada već uđu u Grad.
Tako bi, otprilike, izgledala ta priča i ona, sa svom svojom debilnom kombinatorikom, deluje razumljivo. Šta bi, uostalom, mogao biti motiv odlaganja konstitutivne sednice? Još mesec dana na vlasti? Tja.
Problema, međutim, ima na pretek.
Prvi i verovatno najteži u tome je što je svako objašnjenje za odlaganje konstitutivne sednice gradske vlade zapravo sadržinsko, supstancijalno. Šta to znači? Demokratija je forma, što će reći da ona počiva i održava se na poštovanju i ponavljanju procedura. Iako, razume se, nije nevažna sadržina koja nastanjuje te forme, iako nije nebitno ko postupa po demokratskim procedurama, suština demokratije nije u sadržini, koja je zamenljiva, nego u formama, koje jesu promenljive, ali ne i zamenljive nedemokratskim formama.
Demokratija je, da kažemo u nešto povišenom tonu, neprestana borba za održavanje demokratske forme, demokratskih procedura, za uslove mogućnosti funkcionisanja demokratskog poretka. Utoliko je manevar DS-a zapravo davanje prednosti sadržaju u odnosu na formu, i to je loš izbor. Jer, ako demokratija jeste permanentna borba za održavanje pravila igre – koje god ekipe da izađu na teren, ista pravila važe za sve – onda je jedna od najvažnijih odbrambenih strategija upravo poštovanje tih pravila. Nije poštovanje pravila demokratske igre jedini način na koji se demokratija brani – valja se podsetiti, iako zvuči malo gadno: američki su se tenkovi godine 1945. sasvim dobro uklopili u evropsku demokratsku priču, da ne govorimo o tome kako su upravo oni, na svojim gusenicama, uveli demokratiju u Saveznu Republiku Nemačku – ali poštovanje njenih pravila ostaje jedan od važnijih i proverenijih načina.
U ovom slučaju, prigovor da nedemokratsku ekipu demokratskim sredstvima puštamo u Grad – ne drži vodu. Ako ih ne volimo, kao što ih recimo ne voli potpisnik ovih redova, lako ćemo se složiti da rečena ekipa nije proizvela ni „d“ od „demokratije“, ali šta reći onoj drugoj polovini koja će, s pravom, primetiti da se ni radikali ni socijalisti nisu ogrešili o demokratski izborni postupak, kao što nisu? Mislim, ako ekipa već nije sklonjena s javne scene Srbije 6. oktobra, onda nikakve sadržinske primedbe ovde ne vrede. Ako je hteo i ako je mogao, DS je trebalo tim ljudima – Vučiću, Dačiću i ekipi – ili da zabrani učešće u političkom životu ili da odmah sazove konstitutivnu sednicu skupštine grada.
Da li su Vučić, Dačić, Koštunica i ekipa pretnja za demokratiju? Naravno da jesu. Ta ekipa je (bez Koštunice) razarala demokratski poredak više od decenije (Koštunica na tome radi tek neko vreme, premda mu dobro ide), a da u međuvremenu nije podnela nikakav dokaz da sada ima nešto drugačije nazore na svet, politiku i demokratiju. Naprotiv. Ali ako su na (nezasluženoj) slobodi i ako im je, nažalost, omogućeno da se, takvi kakvi su, takmiče u demokratskom nadmetanju, onda pravila demokratskog nadmetanja imaju važiti i za njih, a na nama je da se svim demokratskim sredstvima, što reče Tadić, borimo za Grad kada Vučić i ekipa krenu u razaranje. (A šta znači to „svim demokratskim sredstvima“ videti knjigu Aleksandra Molnara Oproštaj od ustavotvorne skupštine?, Fabrika knjiga, Beograd 2008).
Da li bi se ovde mogao prihvatiti sledeći argument: ako je izvesno da će Vučić i ekipa da razaraju Grad, zašto im onda to dozvoliti? Okej, i potpisnik ovih redova veruje da je Beograd pod rečenom ekipom, s oproštenjem, najebô. Ali demokratske procedure su ravnodušne prema predviđanju budućnosti, naročito ako ne postoji odgovarajući aparat prinude, koji bi mogao da unese izvesne korekcije.
Kada je Moler osvajao vlast 1933. godine, manje ili više demokratskim sredstvima, Hindenburg nije imao snage ni sredstava da spreči preuzimanje vlasti. Naprosto, demokratija je u ondašnjoj Nemačkoj bila odveć slaba da bi se odbranila. Iako kilava, srpska demokratija nije toliko slaba da bi joj dripci poput Vučića, Dačića i Koštunice zapretili na nepopravljiv način, iako je šteta koju će oni načiniti – ogromna. Nažalost, u odbrani demokratije Tadić je omanuo već u drugom koraku.
U prvom koraku omanuli su Beograđani. Ovde ne bi trebalo da bude zabune: Vučiću, Dačiću i Koštunici Beograd su izručili Beograđani, svi oni koji tog 11. maja nisu izašli na izbore „zato što su svi isti“, „zato što im se Tadić smučio“, „zato što je Čeda narkoman“, „zato što su apolitični“, „zato što im je svejedno“, „zato što su moralno superiorni“, „zato što neće valjda“. E pa hoće. Sada će neko vreme da kusaju posledice svog političkog idiotizma, što mi savršeno ne bi bilo žao da, zajedno s njima, pomije neću da jedem i ja. (Ne bi zgoreg bilo, kad već govorimo o krivici, malo se podsetiti i rezultata LDP-a. Naime, da nije vodio upravo katastrofalnu, slabo zamišljenu i još slabije promišljenu kampanju, i to na svim ravnima, da je ostvario očekivanih 12 odsto u Beogradu, kao što nije, ne bismo se sada zamajavali ovim budalaštinama.)
S jedne strane, dakle, zamešateljstvo demokrata sa Beogradom nipošto nije „nedopustivo“ – kako ljupko sugeriše istureno medijsko radikalsko odeljenje u vidu „nezavisnih političkih analitičara“ („Politika“, 02.06.08, str. 6) – ako, dakle, zakon nije prekršen, odnosno ako Alimpićev postupak nije utuživ, postupak jeste dopustiv. Pitanje je, međutim, da li je on politički opravdan. Isto tako, šteta koja je već načinjena nije prevelika, ali je načinjena glupo i bez potrebe – kao da Dačić ne bi mogao da razvrgne dogovor i kada bi vlast u Gradu bila formalizovana. Posledice takođe neće biti preteške, ali čitava epizoda ostavlja neprijatan ukus, u njoj se vidi višak pokreta, iza sebe ostavlja vonj uzaludnosti, ona je traćenje energije koje ionako nema dovoljno.
Najzad, još koja reč o neizbežnom Ivici. Zaista je fascinantno do koje mere pojedini humanoidi – a ovde uopšte ne mislim samo na Dačića – mogu da postanu neosetljivi na svaki, hajmo kasti, premda nerado, moralni podsticaj. Da vidimo, dakle, s kim bi to Tadić napravio vladu, pod uslovom da Dačić u tu vladu uđe zajedno sa Beogradom? Mislim, u redu je, znamo ko je Dačić, ali šta treba uraditi da bi se s njim imalo bilo šta? Sada bi, dakle, Dačić trebalo da raskine sporazum potpisan na onoj terasi sa koje puca odličan pogled i do koje dopiru miomirisi zoološkog vrta i, tako pouzdan (ne vrt, nego Dačić), potpiše neki novi sporazum (s Tadićem), samo ovoga puta, majke mi, čvršći, stameniji, sigurniji: „ko izda pizda“.
U redu, nismo naivni, znamo svašta o politici, i da je ona verolomna i da je kurva i da ništa ne garantuje da Ivica ne bi bio pouzdan i kooperativan partner, ali kako samo to nepodnošljivo vonja, kao iz podnožja one terase na kojoj je Dačić, ili već neko njegov, stavio potpis na vladavinu nad Beogradom. Sve i da potpis stavi na ugovor sa crnim đavolom, kao onaj nesrećni Geteov profesor, makar minimum nekakvog integriteta morao bi čoveka obavezivati da načini makar minimum napora da taj ugovor ispoštuje. Ali Dačić, čovek, tvrdi pazar. Što zna i druga strana. Što znaju svi.
No, čak i da nekim čudom potpuno ostavimo po strani svetli Dačićev moralni lik, u političkom smislu on je savršeno nepouzdan, naročito ako u napisima po štampi ima iole istine u tome da je bacio oko na mesto premijera ili predsednika skupštine. Utoliko je Tadićev izbor, čini se, još lakši: ili će pokušati da pravi vladu s Palmom i koga već nahvata, ili će Dačiću, pošto najpre vrati Beograd, lepo da ponudi ona tri ministarska mesta (i ništa više!) pa nek ovaj vidi, ili neka ponudi Nikoliću ili Koštunici mandat, pa neka se oni akaju s Dačićem.
Naravno da je od presudne važnosti da vladu ne naprave radikali, Koštunica i Dačić, ali je još presudnije da vlada koju bi, eventualno, napravio Tadić, ne liči na prethodnu, Koštuničinu. Sa Dačićem kao predsednikom skupštine, stvar je, po ovu zemlju, odveć skupa da bi je Tadić smeo prihvatiti bez garantija koje u politici teško da može da dobije.
Peščanik.net, 03.05.2008.