Corax, Borba 1991 - Danas 2015.

Corax, Borba 1991 – Danas 2015.

Zastupnici rehabilitacije Draže Mihailovića svoj stav u javnosti najčešće obrazlažu tvrdnjom da se tu ne radi ni o istorijskoj, ni o političkoj, ni o ideološkoj stvari, nego samo o “čisto pravnom” pitanju. Naime, o tome da li je taj sudski proces izveden “lege artis”, što bi se reklo, odnosno u skladu sa pravilima struke? Dakle, o “suđenju jednoj presudi”, kako se jedan od zastupnika izrazio.

Dovoljno je, međutim, samo videti naziv tog zakona pa se uveriti da to nije tačno. Dotični zakon se ne zove, recimo, zakon o utvrđivanju pravne validnosti sudskog postupka, niti zakon o poništavanju, ili razmatranju, sudskih presuda, niti išta slično; nego kratko i jasno: Zakon o rehabilitaciji.

Ako neko misli da je to učinjeno kratkoće radi, ljuto se vara; po pravilu su imena zakona u Srbiji daleko duža i rogobatnija od ovih ovde, “ad hoc” i na brzinu smišljenih.

Da je pomenutim zakonom praktično doneta i presuda svedoče već njegove osnovne odlike. Na prvom mestu to je svakako jednostrani karakter postupka. U sudskom postupku rehabilitacije predviđeno je, naime, da učestvuje samo jedna strana: ona koja traži rehabilitaciju, odnosno osporava raniju presudu. Ona je, praktično, tužilac. Druge strane nema. Presudu nema ko da da zastupa i brani. Nema branioca. Draža je makar imao branioca. To najbolje govori o prav(n)om karakteru današnjeg sudskog postupka.

Doduše, Zakon dozvoljava mogućnost da se državni tužilac uključi u ovaj postupak. Ako želi. Državni tužioci do sada nisu želeli. “Nisu hteli il’ nisu smeli to da čine”, da citiramo Mostarske kiše, nije ni važno. Jasno je da je država i time pokazala svoju pravu nameru. A sudovi su samo pokazali da su onako kako treba shvatili i odradili svoj zadatak.

Ipak, i takav kakav je, postupak za rehabilitaciju ne onemogućava sudije – doduše, ne može se reći da ih baš podstiče – da se potrude i utvrde činjenice.

Najpre – one pravne. Dakle, da li su povrede procesnih prava optuženog bile takve da su mu onemogućile odbranu i, što je najvažnije, da su onemogućile ispravno utvrđivanje činjenica, zbog čega bi i presuda bila utemeljena na pogrešno utvrđenom faktičkom stanju.

Drugo, to nije prekršajni, nego Vrhovni sud. Tu nije reč o reviziji suđenja nekome ko je ukrao kokošku. To nije slučaj za, bez uvrede, “fah idiote”. Posledice sudske odluke u procesu rehabilitacije Draže Mihailovića biće najmanje pravne, a najviše, tačnije bi zapravo bilo reći – jedino – političke i ideološke.

Novi magazin, 13.05.2015.

Blog Mijata Lakićevića, 13.05.2015.

Peščanik.net, 13.05.2015.

Srodni linkovi:

Milivoj Bešlin – Rehabilitacija na Dan pobede

Boško Krunić – Rehabilitacija Draže Mihailovića

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.