Radio emisija 16.09.2005, govore: Biljana Kovačević-Vučo, Žarko Korać, Nataša Mićić, Čedomir Jovanović, Latinka Perović, Dubravka Ugrešić i Teofil Pančić.
Svetlana Lukić: Dobar dan, građanke i građani. U ponedeljak je počela jesenja šema Radija B92, pa eto malo i Peščanika. Letos je, kao što znate, besneo rat između B92 i ministra Ilića, ministra koji je arhetip srpskog prostaka. Pre neki dan nas je, a gde bi drugde nego na roštiljijadi u Leskovcu, optužio da mrzimo državu. Jeste, u pravu je Velja Ilić, makar ovog puta, makar kad sam ja u pitanju, ja mrzim ovu državu.
Mrzim državu u kojoj predsednik vlade i ministar finansija kažu da je Velja Ilić postigao fascinantne rezultate, mrzim državu čiji pravni sistem gradi ministar Stojković, čovek koji kao da je stalno drogiran od beskonačne moći, koji stalno poseže za famoznim fiokama u kojima čuva dokaze protiv svakoga ko se zameri njemu i njegovom gazdi.
Sulude stvari su se dešavale celog leta, a onda je na sve to došla i afera Davinić i hapšenje sudije Vrhovnog suda. I šta sad sve to znači i šta znači hapšenje zamenika specijalnog tužioca? Šta su od toga dimne, a šta su prave bombe? Da li i ko uopšte zna šta se u ovoj maloj, gadnoj zemljici dešava.
Ja moram da kažem da više ne razumem. Kad mi se čini da imam neki, kakav-takav ključ u rukama, ključ koji bi mogao da mi nešto razjasni, ispostavi se da on ne otvara nijedna vrata. Ovom prilikom u stvari mislim na onu priču o zamku koji je imao hiljadu soba, pred svakom od tih soba ležao je ključ, ali za neka druga vrata.
Dakle, u ovoj paraboli nijedan ključ nije pogrešan, ali problem je u tome što ne znamo koja vrata otvara, svi ključevi su zamenjeni i hajde ti sad nemoj da poludiš.
Problem je u tome što kad se iznerviraš i uvrediš vlasnika zamka ili njihovu poslugu možeš da završiš u ludnici, i to u pravoj ludnici kao ona gospođa Šolajić koju je sud strpao u ludnicu jer je žaleći se na rad pravosuđa rekla da su neke sudije korumpirane. Vrhovni sud je intervenisao i ona je puštena iz psihijatrijske ustanove. Međutim, mesto je upražnjeno i svako od nas ko kaže da ova vlast laže i da ova vlast krade je potencijalni pacijent ustanove zatvorenog tipa.
Dakle, vest ove nedelje je da je policija uhapsila sudiju Vrhovnog suda, jer je ovaj izgleda nameravao da isposluje oslobađajuću presudu nekim kriminalcima. Svi su kao kul, kao pravna država će to da reši sve po zakonu i šta o tome ima dalje da se priča. Ima da se priča, i to na primer hoće li neko da preispita unatrag onih skoro 30% presuda Vrhovnog suda kojima je on obarao presude nižih sudova. Da vas podsetim samo da je ukinuta presuda Makinoj grupi, presuda Saši Cvjetanu zbog zločina u Podujevu, ukinuta je presuda Nenadu Opačiću. Ovaj sud je ukinuo i presudu da se oduzme kuća Slobodanu Miloševiću. Vrhovni sud je obarao praktično trećinu presuda koje donose niži sudovi i onda neke bivše sudije Vrhovnog suda umeju da kažu – to ne znači da niži sudovi nisu radili dobro, nego da su načinjene neke male greške. Zato mi u goste ne zovemo bivše sudije Vrhovnog suda, nego je danas u gostima Biljana Kovačević – Vučo iz Jukoma.
Biljana Kovačević Vučo: Trebalo bi da nas obraduje da počinju da se raščišćavaju te velike korupcionaške afere, znači na visokom nivou, međutim još je rano govoriti o efektima i posledicama svega toga i šta će se sve otkriti i da li će se otkriti ili će to isto da prođe kao jedna beznačajna priča u Srbiji. Šta će biti iz svega ovoga ne znam, pretpostavljam da će ministar pravde reći da sve to treba da se prepusti sudskim organima da reše, pošto se on, kao što je poznato i što on stalno ponavlja, nikad nije mešao u sudske odluke niti ih je ikad komentarisao. Kao da mi nismo pročitali i čuli svaki put kada se direktno mešao i čak optuživao tužioce što ne vade iz fioke predmete njegovih političkih neprijatelja. Tako da pretpostavljam da će i ovo u ime toga da mi nećemo da se mešamo u nezavisno sudstvo biti marginalizovano, a kod nas se nažalost stvari marginalizuju tako što se taj sveti princip podele vlasti koristi do nivoa zloupotrebe. Tako neke stvari koje jako interesuju javnost ne budu nikad razjašnjene. Znači, nešto što se tiče direktno funkcionisanja sistema i postavlja pitanje odgovornosti ministra pravde i cele vlade sada se štiti od upliva javnosti korišćenjem floskule – nezavisno sudstvo.
Svetlana Lukić: G-đa Mira Marković se nije pojavila na sudu.
Biljana Kovačević Vučo: To je isto to, samo manjeg obima, bez obzira što je Mirjana Marković značajnija politička figura od sudije Vučkovića. Ona je značajna jer po meni ona simbolizuje sva zla prethodne vlasti. A sada Mira Marković treba da bude simbol plemenitosti nove vlasti, toga kako ta vlast prašta, njoj i Marku Miloševiću, u ime humanih razloga, jer njihov otac i muž leži u zatvoru. To opet upućuje na to da je taj zatvor nepravedni kazamat i opet nas navodi na grižnju savesti – jao, njihov muž i otac leži u zatvoru ne zato što je kriminalac nego zbog toga što je vodio politiku koja se ne sviđa zapadu.
Znači, Milošević se ne tretira kao osumnjičen za najteže zločine protiv čovečnosti, najteži kriminalac, nego se uvek to ovakvim gestovima svodi na politiku. On kao politički zatvorenik, to je ta poruka. I onda se ne ne kaže – slušajte, Mira Marković je žena bivšeg predsednika, naša politika je da u ovom slučaju treba da se odobri amnestija. Umesto da stanu iza svoje političke odluke oni nam prodaju maglu na kvazilegalistički način, kao advokat je daa garancije da će se ona pojaviti na suđenju. Ona se naravno nije pojavila i već mogu da predvidim scenario, ministar pravde će reći će da nije njihovo da se mešaju u rad nezavisnog sudstva.
Opet će mu nezavisnost sudstva biti pokriće, ne za nesposobnost vlasti, nego za direktnu upletenost vlasti u rad sudova. Ne očekujem ni veliko uznemirenje u javnosti niti da će afera dugo trajati. Ne očekujem vođenje sudskih postupaka i mislim da stvar nikada neće biti isterana do kraja.
Od kada je preuzeo funkciju ministra jednog od dva ministarstva sile, policije i pravde – nisam cinična, samo citiram, ministar Stojković je istog trenutka pokazao da zapravo još funkcioniše u sistemu jedinstva vlasti. On nije shvatio da ministarstvo pravde ne spada u sudsku nego u izvršnu vlast. I onda je počeo da komentariše političke protivnike i to sa pozicije čoveka koji ima određena saznanja iz političkih procesa. Onda je komentarisao rad nevladinih organizacija, novinara, pa je onda komentarisao nastup Vladimira Popovića u Insajderu, rekao je da Popović tako priča zato što postoji krivična prijava protiv njega. E, onda sam ja podnela krivičnu prijavu protiv Stojkovića zbog toga što vrši pritisak na pravosuđe. Kako on zna da postoji prijava i kako sme da kaže da će uticati na tužioca da ubrza postupke.
Onda je on tvrdio da ima ta saznanja po pravu nadzora i da je to potpuno legalno. Onda je tužilac odustao od optužnice protiv Marka Miloševića i skinuta je poternica za Mirom Marković. Onda su po po gradu počele da kruže glasine da oni nisu jedini i da postoji oko sto postupaka protiv Miloševićevih saradnika koji su obustavljeni, a da su s druge strane u isto vreme, u julu i avgustu, znači kad su svi na odmorima, pokrenuti postupci protiv Đinđićevih saradnika kao što je Čeda Jovanović, na primer, za podstrekivanje da se odlazi u nedozvoljene posete zatvoru. Koje je to krivično delo?
I sada, da mi ne bi napadali vladu za neke stvari o kojima smo čuli samo glasine, iako se neke već potvrđuju, mi smo po zakonu o dostupnosti informacija postavili pitanje ministarstvu pravde da nam odgovore koliko je postupaka obustavljeno protiv Miloševićevih saradnika. Onda smo tražili da nam se kaže koji su tužioci odustajali od optužbe i koliko je tužilaca napredovalo nakon toga, kao i imena i prezimena tužilaca koji su nakon toga poslati u specijalni sud. Sutradan smo od njih dobili odgovor da oni nemaju podatke o tome. Još su nas poučili u tom pismu – taj kvazicinizam ove vlasti u odnosu na građane ili nevladine organizacije zaista je postao besprizoran – kao da oni to nama ne mogu da odgovore zbog podele vlasti, zbog toga što oni ne smeju da se upliću u nezavisnost sudstva.
To je jedno najobičnije zezanje i to bez ikakvih posledica zato što mi nemamo javno mnjenje, a nemamo bogami ni opoziciju koja bi mogla da pokrene pitanje odgovornosti, to jest kako to ministarstvo pravde može tako da se ponaša prema pitanjima koje je postavila jedna nevladina organizacija, koja je jedna od najzaslužnijih za donošenje zakona o dostupnosti informacija. Znači, mi smo političkoj javnosti Srbije nabacili jedno veoma ozbiljno pitanje, pre svega političkim strankama. Trebalo je da one to pitanje dočekaju i obrađuju, pre svega u skupštini. Demokratska stranka, umesto da na pitanjima koja su se otvorila gradi političku priču i u parlamentu počne da postavlja pitanja i traži odgovore, počinje da se ponaša kao pokret, nevladina organizacija i kreće sa inicijativom za skupljanje potpisa građana. To će samo pokazati nemoć da bilo šta uradiš, i ti i građani koji te podržavaju. I to neće dovesti do zahteva građana da se nešto uradi, nego upravo obrnuto, dovešće do još veće apatije i depresije i reakcije ljudi – pa ovde ništa ne može da se uradi.
Ne želim da zvučim depresivno, ali čini mi se da se u ovoj zemlji zaista ništa ne bi dogodilo ni kada bi izašao Vojislav Koštunica i kazao – lično sam naredio sudovima da povuku optužnice te, te, te i te, naredio sam i smatram da je to u redu. Ništa se u ovoj zemlji ne bi dogodilo, niko ne bi znao kako da reaguje. Ljudi ne bi znali šta da rade sa tom informacijom, kao što ne znaju šta da rade sa podignutom optužnicom protiv Čedomira Jovanovića, ne znaju šta da rade sa njom. Ne znaju ljudi koji se time bave, ne znaju opozicione stranke. Nema. Ništa.
Znaš zašto je sve zastrašujuće? Zbog toga što nema artikulisane opozicije, nema ko da ti dočeka loptu. Ponavljam, da izađe Koštunica i kaže – da, ja sam naredio da se svi postupci obustave, šta bi bilo? Šta bi uradila opozicija? Šešeljevi radikali jesu opozicija, ali to je vrednost koja je dominantna, radikalska politika je pobedila. Stranka nije i verovatno nikad neće pobediti, jer oni su pragmatični ljudi, dobri tehničari u politici, šta će njima vlast kada imaju bolju ljušturu u Demokratskoj stranci Srbije i drugima koji pričaju jednu stvar kada odu u inostranstvo, a drugu stvar kod kuće. Demokratska stranka je u parlamentu, ali nisam videla neku njihovu veliku inicijativu. Uvek je to nešto ambivalentno, nikad se ne zna šta su, pa ta kohabitacija. Oni bi trebalo da nam budu prirodni saveznici, a nisu.
Evo, afera Davinić, ne mogu da verujem da se stalno ponavlja isti model i da mi stalno nasedamo na iste priče. Kada smo mi prozivali ministarstvo odbrane i Davinića zbog ubistva dvojice vojnika u Topčideru, zbog Mladića, zbog svega onoga što se dešava oko ratnih zločina – ništa se nije dogodilo. Onda se pojavi Mile Dragić, uniforme, panciri i odjednom cela Srbija do poslednjeg detalja zna koliko ima vojnika, prvi put u životu čujem da ih ima 28.000. Sad odjednom svi sve znamo o tome zato što smo mi potrebni kao instrument, da se šokiramo – aaa, 300 miliona. Pa nije 300 nego 190 i oni nas samo tako zavrte u krug i mi sad svi mislimo o aferi, pancirima, Miletu Dragiću, opredeljujemo se. I opet su nam bacili prašinu u oči i opet ne postoji ništa drugo i opet su to najveće naslovne strane. Jedino je onaj Petrović iz Demokratske stranke rekao – izvini, Dinkiću, da li ti vidiš i neku svoju odgovornost u tome. Nema je, evo ga pravednik na belom konju, pojavio se Dinkić i rešio stvar. A svi mi znamo da to nije borba za civilnu i demokratsku kontrolu vojske, nego da je to jednostavno borba za ličnu kontrolu finansija.
I ti vidiš da je tu nešto smrdljivo i prljavo, a ne možeš ništa da dokažeš. Onda odjednom Koštunica ide i razgovara sa Davinićem, Davinić obećava ostavku. I sad ja moram da citiram jednog svog prijatelja koji kaže – da je Đinđić otišao da razgovara sa ministrom odbrane i rekao mu – čuj, moraš da daš ostavku, pa Đinđić bi bio uhapšen istog trenutka. Pa nismo mogli da smenimo Radeta Markovića od Koštunice. Đinđić da je otišao da razgovara sa ministrom odbrane, istog trenutka bi bio državni udar. E, sada Koštunica razgovara sa ministrom odbrane i ovaj njemu obećava ostavku. Po kom osnovu, premijeru, stvarno? Legalistički predsedniče, kako, zašto tebi, s kojim pravom uopšte razgovaraš sa njim? Kad nisi vlastan da pošalješ Radeta u zatvor, kako si sad vlastan sa ministrom odbrane da razgovaraš? Po kom kriterijumu? I sad se odjednom cela priča okreće, počinje da se govori o objektivnoj odgovornost, znači napravljen je dil – hajde, nećemo te krivično goniti, ali daj ostavku, pa da vidimo tu objektivnu odgovornost.
Ali izgleda da ovaj po objektivnoj odgovornosti ima nekog keca u rukavu, pa obećava ostavku, a ona nikako da stigne, zato što subjektivna krivična odgovornost lebdi izgleda mnogima nad glavom. I tako će se stvari nivelisati do nivoa objektivne odgovornosti i ništa, ići će se dalje. To je zaista samo pitanje kontrole finansija, u čije ruke će to da dođe. Pažljivo prati, neće biti tog političara koji neće reći – Davinić po objektivnoj odgovornosti. Tako da mislim da su ti papirići koje je on držao bili jedan dobar ubeđivač za promenu krivične ka objektivnoj odgovornosti.
I s tim u vezi htela sam samo da skrenem pažnju na nešto. Ko je simbol korupcije u državi Srbiji, zbog čega je pala vlada – Janjušević. I nedavno je u Blicu pisalo – Janjušević odgovoran za viršle u iznosu od 16.000 dinara. To je zaključak dvogodišnje istrage finansijske policije. Tako se završio postupak koji je tresao Srbiju. Znači, pojam korupcije u zemlji Srbiji, čovek zbog koga je pala vlada – 16.000 dinara za viršle. Znate šta, neko za neke stvari mora da odgovara. Pre svega ja želim da odgovara zbog toga što su nas pravili majmunima i što nas još uvek prave majmunima, zbog toga što balvani proleću pored nas, a mi ih ne vidimo od zrnaca prašine koju su nam oni ubacili u oči. To je ono što je strašno.
Nema tog čoveka u Srbiji koji zbog užasne kampanje koja je vođena protiv Đinđića – uključujući i mene, ja osećam neku grižnju savesti zbog toga – nije mislio da je Zoran Đinđić jedan od najkorumpiranijih i najpokvarenijih ljudi u Srbiji. To je bilo opšte mesto, to je bio opšti stav, to su nam svima servirali i pretvarali u princip. I onda čovek bude ubijen. I opet nije prihvaćena priča da je čovek ubijen zbog toga što je hteo da raščisti sa organizovanim kriminalom, zbog Miloševića, zbog Haga. Ne, nego se nama instaliraju svi oni sa kojima su Zoran Đinđić i delovi njegove vlade hteli da raščiste. Oni se instaliraju kao vrhunska vrednost. I sada Zoran Đinđić više nije kriminalac i korumpiran tip i švercer cigaretama, što je bilo opšte mesto. Sada su počeli da na njegove saradnike prebacuju istu tu priču i da vode kampanju protiv njih.
Kampanja protiv mene nije bila tako strašna do slučaja Vladimira Popovića. Ja sam proglašena, i oni su uspeli u tome, za člana mafije zato što nije smeo da se razbija taj koncept – Đinđić mafijaš, njegov saradnik Vladimir Popović mafijaš. Hoću da kažem da je opstao taj jedan zagađeni vrednosni sistem bez pravila igre u kojem nam oni non-stop podmeću, kompromituju ljude, prave opšta mesta od stvari koje su laž. Ovde stvari koje nikad nisu utvrđene i stvari koje su notorna laž postaju opšte poznate činjenice.
Kad gledam onog Miloševića u Hagu čini mi se kao da se ništa nije desilo. Zapravo, oni koji su vladali Srbijom i oni koji još uvek vladaju Srbijom, sad zvuči kao teorija zavere, ali mi znamo da su to službe svih nivoa, i vojne i civilne, koje nisu rasformirane u onom najgorem kriminalizovanom delu, sa njima nije postojao diskontinuitet. Oni su kao oni alijeni – paraziti, stalno traže nova tela u kojima će da borave. Tako da su se još pre 5. oktobra oni odrekli Miloševića, ali su našli novo telo u kome borave. I oni su se rasporedili, oni su ti koji ubijaju. Pogrešna stvar je optužiti Miloševića da je on kriv za sve. Kod nas to da je Milošević sam odgovoran za sve i kolektivna krivica, znači svi su odgovorni jer su glasali za Miloševića, te dve stvari zapravo ubijaju ideju da se utvrdi odgovornost svih onih centara, pre svega vojnih, koji su po meni glavni uzrok svega ovoga što se dogodilo.
I zato kad je krenulo suđenje u Hagu, ni moje kolege me nisu baš dobro razumele, ja sam bila jako kritična prema spajanju suđenja Miloševiću za Kosovo, Bosnu i Hrvatsku, jer su to bila tri prilično različita rata. Mislim da celo to suđenje ne može da se vodi samo po konceptu Velike Srbije. To jeste politički background, Velika Srbija je za mene intimno zločin i kao ideja i kao pomisao, ali ona nije zločin po statutu Haškog tribunala. Ona objašnjava kako je došlo do zločina, ali ideja nije zločin. Nigde na suđenju se ne vidi dimenzija tih zločina, ne vidi se taj zajednički zločinački poduhvat, a on jeste bio to. U suđenju tom zajedničkom zločinačkom poduhvatu ima mnogo više praznih klupa nego što sam očekivala. Smatram da će izdvajanje Miloševića kao takvog dovesti do amnestiranja nekih koji, ne da ne bi trebalo da budu amnestirani, nego su apsolutno podjednako odgovorni koliko i on.
Svetlana Lukić: Prazne klupe su u Hagu, a prazne klupe su i u specijalnom sudu gde se sudi za ubistvo Đinđića.
Biljana Kovačević Vučo: E, te prazne klupe se nažalost nikad neće popuniti. Politička pozadina je sada već svima jasna. Problem sa Srbijom je što sada, kad politička pozadina postaje jasna, mi nemamo artikulisano javno mnjenje koje će iz toga da izvuče pouku, pa će onima koji pravdaju političku pozadinu da odgovori kažnjavanjem, između ostalog i političkim, da se ne glasa više za njih. Znači, pravdanje Đinđićevog ubistva koje je bilo veoma eksplicitno i javno i otvoreno, inspiratori i nalogodavci Đinđićevog ubistva, atmosfera koja je dovela do njegovog ubistva nikada neće biti raščišćeni. Ja sam se od toga oprostila. I, slično kao i sa Miloševićem u Hagu, i mi ovde ćemo sve više ići ka fokusiranju krivice na Legiju. Legija postaje nalogodavac i izvršilac, a potpuno smo zaboravili da je iza tog Legije postojao još neko. E, protiv tog nekog se nikad neće voditi postupak.
I očigledno je priča skrajnuta ka tome da puštamo Legiju niz vodu, njemu sada sve strovaljujemo i sada će gospodin Legija biti odgovoran za sve. To će služiti tome da se sakrije odgovornost svih onih koji nikada neće sesti na optuženičku klupu. Da li ima nekog u ovoj državi ko veruje u to da je Legija jednog dana seo i sam smislio – e, sad ću da ubijem Zorana Đinđića, i naredio to svojima tamo. Ja ne verujem da postoji takav čovek. Da, ubistvo Zorana Đinđića je prava, pravcata zavera i ja tu nemam nikakve dileme, to je bio državni puč. I to su isti oni ljudi koji su bili i učesnici i inspiratori ratno-zločinačke politike Srbije za koju se sudi Miloševiću u Hagu, nekima se sudi u odsustvu, neki su pušteni da se brane sa slobode jer se dobro vladaju. Mislim da suđenje za ubistvo Zorana Đinđića ne sme da se završi samo utvrđivanjem odgovornosti Legije, koja jeste nesporna. Isto kao što i suđenje za ratne zločine ne sme da se završi utvrđivanjem odgovornosti Miloševića, koja je takođe nesporna. Ali desiće se upravo to. Kreatori, nalogodavci, tvorci politike, sve to će da ostane nepokriveno. I ja se bojim da su oni ponovo preuzeli vlast i to je taj 5. oktobar. Samo su se preselili u nove organizme. Đinđićevo telo im nije odgovaralo i zato su ga ubili.
Koštunica će sve da ispuni, on će da izruči Mladića, on će da uradi sve, a međunarodna zajednica će zažmuriti i reći će – radi šta god hoćeš. To nam se dešava. Misliš da će neko da proverava šta je Koštunica rekao u razgovoru sa međunarodnom zajednicom, a šta govori ovde? Baš ih briga. A ko se nas plaši? Niko. Što bi se oni plašili ovo malo javnosti, kada su tu Kuriri, Nacionali i ostali. Plaše se samo kada se njihovi Frankenštajni okrenu protiv njih, ali šta mi dobijamo od toga što se Frankenštajn Kurir okrenuo protiv G17 plus, kada taj Frankenštajn opet propoveda vrednosni sistem protiv koga smo mi. Znači, mi ništa od toga nemamo.
Ponavljam, ovde opšte poznate činjenice postaju nešto što je u najmanju ruku sporno, da ne govorim o lažima. I o tim stvarima se ne diskutuje. Ne diskutuje se o tome da li sam ja izdajnik, to je opšte poznata činjenica. Strašno je što ti, ako hoćeš da sarađuješ sa mnom, moraš da pođeš od toga da sam ja izdajnik. Ako ja hoću da radim neki projekat koji spada u našu osnovnu delatnost, ko će da radi sa mnom i zašto bi radio sa mnom? Zašto bi se mučio i kakav uticaj može da ima neko ko je već markiran kao antisrbin. I mi imamo jedan totalni privid stvari, iza koga je suština koja je užasna. A i taj privid je užasan, ne zna čovek više za šta da se uhvati.
Sve to simbolizuje ova afera Davinić. Opet dobijamo nešto što nema nikakve veze sa suštinom problema. Možemo samo da naslutimo šta je to, ali i to naslućivanje nas dovodi do užasa, a kad bi tek zaista saznali šta se dešava, pa ja mislim da bi se mi svi iselili. Mi smo svi malo ludi ovde, kad se ponašamo tako slobodno, zato što još uvek ne znamo šta sve stoji iza toga. I sad to onako zvuči kao teorija zavere, ali nije. Pa ne bi se održavao ovaj sistem ovakav kakav jeste i ne bi mi uporno bili kao u Munkovom Kriku, stalno nešto pokušavali da kažemo i nikad ništa ne izlazi iz nas, odnosno izlazi, ali ne postiže efekat.
Pre neki dan sam sanjala mog dobrog prijatelja i rekla sam mu – sanjala sam te i kao mi smo išli na neke demonstracije i onda si se ti odjednom pretvorio u bebu – malu bebu, nema asocijacije na Vladimira Popovića – pretvorio si se u bebu i pokušavao si nešto da kažeš. Stalno je izlazilo nešto, ja sam ga razumela, ali to se nije zaista artikulisalo. I onda sam shvatila da to nije bio moj prijatelj, to je bila Srbija. Mi stalno izbacujemo te krike koji se razbijaju, nestaju, nemaju nikakav efekat.
E, ali ima jedna dobra stvar, moram da citiram profesora Dušana Bjelića. On kaže – vi ste kao komarci, ne možete da ubijete čoveka, ali bar možete da ga maltretirate celu noć da ne spava. Komarci mu ne mogu ništa, ali bar neće da spava. Pa dobro, ako nam je to uloga, da nastavimo sa tim dok se ne napravi nešto bolje.
Svetlana Lukić: Zamisli da ti život prođe…
Biljana Kovačević Vučo: Kao komarcu! Šta da radim, šta da radim? I razmišljam nešto, zašto bi oni toliko napadali Peščanik. Svako od prominentnih književnika, intelektualaca i kolumnista opljune i po Peščaniku, ali bukvalno svako. I onda sam ja pomislila zašto, koliko to ljudi sluša, zašto obraćaju pažnju, i onda sam shvatila – sindrom komarca. Ne daš im da spavaju, znaju da su zli, znaju da su loši i ti znaš da su zli, znaš da su loši i svi znamo. I svi mi znamo da smo mi dobri momci sa belim šeširima, ali nikako da dođe taj hepiend. Znači, može to da se završi i sa našim totalnim mrakom, ne čeka nas svetla budućnost, to je činjenica i nemamo podršku međunarodne zajednice, jesmo nesolidarni među sobom i sve, ali bar neka oni ne spavaju.
Svetlana Lukić: Danas u Beču počinju razgovori zvaničnih delegacija Prištine i Beograda. Našu delegaciju predvodi ministar za lokalnu samoupravu Lončar, a pomagaće mu da razreši kosovski čvor Tadićevi i Koštuničini savetnici, Slobodan Samardžić i Leon Koen. Nema u zvaničnoj delegaciji Koste Čavoškog, Vasilija Krestića, Matije Bećkovića i Miloševića, ali su duhom prisutni očigledno. I svi oni zajedno zastupaće ideju o sveobuhvatnoj decentralizaciji. Pre neki dan nam je Sanda Rašković – Ivić upravo na Radiju B92 objasnila da to ne znači da mi hoćemo da delimo Kosovo. Kako bi, rekla ona, da delimo Kosovo kad je to naša državna teritorija, a onda nam je pojasnila da decentralizacija znači da Srbi moraju da imaju svog popa, svog učitelja, svog sudiju, svog policajca, a da će granicu čuvati zajednička vojska. To je maksimum koji mi možemo da damo, rekla je predsednica Koordinacionog tela za Kosovo, i dodala da je ta ponuda fantastična za Albance.
Oko Koštunice ima nekih šereta, što je novina, evo još jednog, to je Sanda Rašković – Ivić. A juče je u Medija centru održana promocija publikacije ‘Srpsko-albanski dijalog 2005. godine’. Reč je o zbirci izlaganja sa konferencije ‘Budući status Kosova’, koja je održana, ako se sećate, u junu ove godine u Prištini. Tamo su, između ostalih, bili Žarko Korać, Sonja Biserko, Čedomir Jovanović, Nataša Mićić, g-đa Latinka Perović. Juče su svi oni govorili na predstavljanju zbornika, a na samom početku slušate odgovor g-đe Biserko na originalno pitanje da li smatra da će Kosovo dobiti nezavisnost.
Sonja Biserko: Ja mislim da je to neumitno, da je to realnost koju ovde treba prihvatiti. Nacionalističke strukture Srbije, koje danas vode politiku zemlje, svesne su toga i u ovom momentu vode politiku odlaganja, to jest očekivanja neke kompenzacije u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, što je po meni takođe jedna iluzija koja nije utemeljena. I mislim da je Srbija dugoročno gubitnik, jer se nije postavila kao konstruktivni partner u dijalogu koji predstoji, sa njima ili bez njih, odnosno Srbije. I stvarno mislim da je to gubljenje istorijskog vremena. Što pre se prihvati ta realnost mislim da će se Srbija pre osloboditi. Ona je sada talac i kosovskog i crnogorskog pitanja, što na neki način odražava nesposobnost ove elite da se nosi sa veoma teškim problemima s kojima se Srbija suočava na unutrašnjem planu.
Žarko Korać: Ako gledate na oficijelnom nivou, sve je jasno u Srbiji, šta se sme reći o Kosovu, kakvi stavovi se moraju braniti, ali kad razgovarate privatno sa ljudima, onda ćete videti da ljudi imaju ogromne dileme da li ti proklamovani ciljevi i ta zvanična politika imaju ikakve veze više sa realnošću. Razgovori kao što je ovaj imaju važnu funkciju da ohrabre one koji se ustežu da javno postave pitanje da li je proklamovana politika dobra, da li je ona realna i da li vodi pozitivnom ishodu. Drugim rečima, drugačiji glasovi ohrabruju one koji sumnjaju da se oslobode i da svoje sumnje izraze. I naše društvo se u ovom trenutku nalazi, dozvolite da upotrebim taj kolokvijalan izraz koji nije stručan, u jednoj shizofrenoj situaciji, podeljenoj. Svi znaju šta treba reći, a svi znaju da je ono što kažemo u stvari jedna besmislica koja neće biti ni na koji način realizovana. I vi ste videli, što se više približavaju razgovori o konačnom statusu kosovskom, sve je veći broj javnih glasova da nezavisnost Kosova ne dolazi u obzir. Istovremeno, kad razgovarate sa ljudima na ulici, oni postavljaju pitanje – ako je to tako, a kojim političkim sredstvima Beograd misli da to obezbedi, uz čiju podršku i tako dalje.
Čedomir Jovanović: Kad govorimo o Kosovu mi se krećemo u jednoj ravni u kojoj se naše društvo uverava da je Zemlja ploča i zato je odgovor na svaki konkretan stav tako uopšten i konfuzan, kao što se može nagovestiti u toj konstataciji – više od autonomije, manje od nezavisnosti ili u stavu da mi ne možemo da kažemo svoje planove pre nego što počne međunarodna konferencija, jer na toj konferenciji valjda treba nekog da iznenadimo. Te planove ne saopštavaju zbog toga što je i njima jasan ishod tih pregovora i zbog toga što sa Kosovom danas manipulišu kao što su to činili pre deset godina sa Bosnom ili sa Hrvatskom, isključivo namećući ta pitanja kao prioritetna i odbijajući da prihvate činjenicu da je kosovski problem posledica dubokih deformacija u našem društvu koje sad imaju već vekovni karakter. I zato se bavimo posledicama, da se ne bi suočili sa suštinom, jer ako se suočimo sa suštinom moramo napustiti politički model koji smo kreirali i koji smatramo jedino prihvatljivim za nas. U kom to društvu, osim u ovom našem prvo crkva treba da saopšti politički stav? U kom to društvu postoji apsolutna saglasnost bez prethodne rasprave? Samo u onom društvu u kojem se stavovi saopštavaju jer su nasledni, bez obzira na visinu cene koja se pritom plaća.
Latinka Perović: Na konferenciji u Prištini maja ove godine Žarko Korać je rekao da je jedan politički atentat izmenio biografiju i političku sliku Srbije. Mesec dana pre ubistva premijera Zorana Đinđića on je dao intervju o Kosovu. U tom intervjuu sadržana je čitava strategija za pristup ne samo kosovskom pitanju, nego strategija razvoja Srbije posle jednog režima koji ju je ostavio u civilizacijskom smislu u varvarstvu, a u državnom i društvenom smislu u haosu. Zoran Đinđić je bio siguran da razgovori o Kosovu moraju odmah početi i da je iluzija ne samo Srba i Albanaca nego i međunarodne zajednice da će se ta strategija nekako događajima sama po sebi nametnuti. Te elemente strategije on je nalazio u modernizaciji, nalazio je u razvoju pre svega ekonomije, u poštovanju zakona i ljudskih prava. Zato ću vam citirati Đinđićeve reči: „Znači, ako je pitanje da li Srbi i Albanci mogu da postignu neki međusobni sporazum, odgovor je da tu nema šansi, ali oni bi mogli da postignu neki sporazum da bi zajedno stigli do nekog cilja. Za to ima šanse, a taj zajednički cilj je evropeizacija koja ne kompenzira pitanje statusa Kosova, nego ga naprotiv čini veoma urgentnim. Upravo sa tog stanovišta su neophodni i neodložni razgovori o Kosovu, jer će odlaganje samo trošiti i inače smanjenu energiju i Srba i Albanaca, ugrožavaće bezbednost ljudi na Kosovu, a u Srbiji će predstavljaće i činilac nestabilnosti mira u regionu. Standardi kao prava manjina su deo statusnih pitanja, ali treba biti realan i postaviti pitanje – kakvi su standardi u Srbiji i kakvi su standardi u celom regionu. I mogu li se evropski standardi u Kosovu uzeti kao uslov za rešenje njegovog statusa. U svakom slučaju obe ove knjige dolaze u trenutku koji zahteva mnogo više od podsticanja emocija i od praktikovanja patriotske retorike.“
Ne verujem da se pitanja koja ove dve knjige otvaraju, kao i čitav ogromni napor Helsinškog odbora i građanskog društva u Srbiji, da se održi dijalog mogu eliminisati tako što će se javno linčovati predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Varaju se svi oni koji misle da je na udaru nadirućeg prostakluka, kako bi to rekao Mereškovski za Rusiju 1918, samo Sonja Biserko. Na udaru je baš ta toliko deficitarna dijaloška, alternativna kultura u Srbiji, u stvari svaka kultura. Zato vas, predstavnike pristunih medija, molim da mi kao starijoj dopustite da vam kažem da se danas vi zapravo ne određujete prema napadu brutalnom, besprimernom na jednu javnu ličnost, nego prema pogromaškom metodu u jednom mediju koji sutra može ugroziti i slobodu vaših medija i krhku javnost u srpskom društvu koja se polako stvara.
Svetlana Lukić: Bila je ovo gospođa Latinka Perović, a u Peščaniku ste do sada čuli dve srpske veštice, Biljanu Kovačević – Vučo i Sonju Biserko. Hrvati su sa svojim vješticama takođe veoma odlučno izašli na kraj. Većina ih je napustila zemlju još početkom 90-ih godina. Dubravka Ugrešić već 12 godina živi po Evropi i Americi i veliki deo njene emigrantske proze mogli smo da pročitamo i ovde u Beogradu. To su knjige ‘Kultura laži’, ‘Muzej bezuvjetne predaje’, ‘Ministarstvo bola’, a njena poslednja knjiga ‘Nikoga nema doma’, izašla je iz štampe jutros. Dejan Ilić iz Fabrike knjiga razgovarao je sa svojom autorkom pre desetak dana na ostrvu Krk na hrvatskom primorju, na onom pravom moru na koje se neki od nas nikada neće odvažiti da odu. Videćete iz ovog intervjua da i Dubravka Ugrešić premalo liči na onu ženu koja je valjda poslednja uspela da nasmeje celu ex Jugoslaviju svojom filmskom pričom o ljubavnim jadima Štefice Cvek.
Dubravka Ugrešić: Još prije par godina vi biste imali na spomen da se netko obogatio, da je bespravno kupio kuću ne znam gdje, da je pokupovao ne znam što, još uvjek bi imali notu zgražanja u tonu. Vi sad imate jednu ili neutralnu notu ili čak pozitivnu notu. Mislim da je potpuno pobjedila Tuđmanova ideologija, da je Tuđman pobjednik ovog rata, da je sve dobiveno što se željelo, da su sve strukture koje je on postavio tu onakve kakve su i bile, jedino što se promjenilo, promjenila se retorika. Naprosto je sve nekako malo opuštenije, relaksiranije, nema više ružnih rječi, ali vi vidite po tonu, po načinu, po svemu da su to ljudi, da je to država koja sebe smatra stabilnom, dovršenom. I sad ono što predstoji je prosperitet, bogaćenje, ceste…
Oni su uvjereni da žive boljim životom, osim toga dosta ljudi žive boljim životom. Mislim, ne zaboravite da je to bila jedinstvena historijska šansa, ne pruža se ona svaki dan. Da se vi obogatite u roku od pet minuta, pa fakat je da toga nema nigdje. Tako da je jednom sloju zaista dobro, nikad bolje, neočekivano bolje. Iz rata i revolucije, uvjek se iz tih velikih potresa iščili nova klasa i ona je u Hrvatskoj vidljiva, ta nova klasa. Zovite ih tajkuni, mafiozi, kriminalci, te ljude više niko ne zove kriminalcima, mislim, zovite ih kradljivcima, to više niko ne zove kradljivcima. Odjedanput kad vi imate bogatstvo, kad imate viletine, kad imate nekakvu industriju, pa ko vas zove više kriminalcem? Vi se zovete biznismen, a ne kradljivac i kriminalac.
Ne zaboravite da isti ti ljudi koji su profitirali od tog potresa, već imaju djecu koja se školuju na stranim univerzitetima. Koliko je prošlo godina otkad sam ja otišla, mislim da ima 12 godina kako sam ja nešto lutala po svjetu i nešto razmišljala, a za to vrijeme već imate novu klasu, klasu koja vlada i njihovu djecu. A u svakom slučaju sve ide prema jednom zaboravu, gdje potpuno nije važno odakle, ko, šta, ko je koga ubio, ko je koga pokrao, ko je na čemu zaradio. Mislim, o tome više apsolutno niko ne vodi računa, ne vode sudovi, to više ne zanima ni obične ljude.
Dejan Ilić: Kad smo kod zaborava, bili smo juče na Golom otoku i desila se jedna prilično zanimljiva scena.
Dubravka Ugrešić: To što smo mi doživjeli na tom Golom otoku je zapravo jedna savršena metafora za sve ovo o čemu pričamo. Imali ste čovjeka koji je golootočki kažnjenik, koji ima 82 godine i koji vodi grupe pričajući im svoju priču. S obzirom da je on povjesničar, on je dakle i nekakav profesionalac, on se trudio da udio njegove personalne patnje bude sveden na što je moguće manju mjeru i da sve što priča zapravo izgleda kao jedan solidan raport o Golom otoku, dakle o logoru. Istovremeno smo vidjeli tamo nekakvu ekipu njemačku koja je snimala porno fotografije i mislim, upravo tako izgleda cjela ova naša svakidašnjica. Da vi imate nekoliko, hiljadu, desetine, ja ne znam koliko, paralelnih priča koja se jedna s drugom apsolutno ne dotiču, koje nemaju jedna sa drugom veze, niti iko želi to dovjesti u vezu. Zato ja mislim da je ovo luda zemlja.
Vi imate službenu ideologiju, to imate u čitankama, u povjesnim knjigama, to vam se stalno govori na televiziji, to je ušlo u takozvani narod, čak i onaj narod koji se sjeća kako je komunizam u Jugoslaviji izgledao. Ona je svedena pod narodnu formulu, a to je doba mraka i patnje, to je dakle komunizam. Ako je to zaista tako bilo, nema bolje šanse da jedna država iz toga izvuče nekakav svoj profit i da sagradi jedan veliki memorijalni centar gdje će svi turisti ovog svjeta i đaci iz škola dolaziti i učiti o tome kako je komunizam bio strašan, zar ne? Jer tamo postoji nekakav logor, ljudi su zatvarani i tako dalje. Međutim, to država ne radi, zašto? Zašto se od tog logora ne napravi takav spomenik? Zato što je to zapravo i nemoguće, to je nekakva viša pravda, nekakva čarobnjačka pravda, razumjete, koja ne da da na tom terenu se sagradi takav centar. Da, postojao je logor, ali postojalo je i još puno toga drugog. Mislim, ne može iznići spomenik tome ako je istovremeno u Hrvatskoj srušeno 3000 spomenika žrtvama fašizma. Reći će vam – nema novaca da ih popravimo.
Istovremeno u Zagrebu se predviđa gradnja Božanićevog hrama koji će koštat mislim više nego ova cjela država. Za katoličku crkvu znači ima. Dapače, u službi katoličke crkve rade poznati hrvatski arhitekti. Ne znam jeste li ikad bili na Tuđmanovom grobu u Zagrebu. To nadmašuje Titov za pet puta, to je velelepno.
Dejan Ilić: I kad ja vama kažem da odavde treba da se ide, da se traži nešto drugo, vi kažete – ali ni drugde nije bolje.
Dubravka Ugrešić: Ne, drugdje je bolje. Što se mene tiče, meni je tamo mirnije možda i zbog nekakvog načelnog povjerenja, kojim smo mi bili isto tako šopani i ideologizirani, da su zapadne države uređenije. Možda je zbog načelnog povjerenja, a onda i zbog toga što ja to ne znam čitat, pa sam mirnija. Međutim, i ovdje će se dogoditi apsolutno isti proces da ljudi više nisu sposobni čitat, memorija je kratka, nitko je ne hrani i to će sve skupa biti nečitljivo, već i sad je. Znate, tako vam je ako je država sagrađena na principu da vi nemate slobodu izbora, vi ju nemate, šta god taknete vi ne znate šta ste takli. Vi ne znate u kojim novinama radite, ko iza toga stoji, koja tu lova cirkulira, čija lova, ko je tu koga ubio, ko je koga pokrao, ništa nije čisto. I tako će to i ostati, još kao mi nešto malo se sjećamo, pa nešto naslućujemo. Ali jednako tako je nečitljiv i zapravo ovaj globalni svjet.
Sve je toliko komplicirano da vama treba jedan cjeli život da vi proučite sve to skupa, pa da znate ko je iza čega. Ne mislim da sam paranoična, svaku riječ koju danas kažete, vi ne znate zapravo šta je to. Načelno možete samo slegnuti ramenima i reći – pa da, jako je ružno ubijati ljude. Ili možete reći – ma da, jako je ružno srušiti u Njujorku Tvins ili jako je ružno pobiti u Iraku sve te ljude. Razumjete, vi ne znate šta znači rječ terorizam, na primjer, ne znate koja lova stoji iza toga, čija lova stoji iza toga, ko je u službi te love. Porast agresivnosti je velik, porast nepristojnosti je jako velik. Ja srećem sve više i više ljudi koji tvrde da im ne trebaju prijatelji, da im ne trebaju sretanja, da im ne trebaju kavice, razumjete, jer im je dovoljan internet. Drugim rječima, ja ću to sada reći jednim starinskim rječnikom koji može zvučati smješno, ali svjet je sve manje human, on je sve brutalniji i u toj brutalnosti je sve transparentno.
Znate, ja ne mislim da je svijet prije bio bolji, ali prije su ljudi barem govorili – jao oprostite, jako mi je žao. Isto tako se povećava razlika između Evrope i Amerike. Meni je sada recimo puno bliža Amerika od Evrope zato što su ljudi koje tamo znam jako politizirani. Čak je moj prijatelj rekao – znaš, mi smo ti sad postali kao istočna Evropa. Ja velim – a zašto, pa veli, vidiš da pričamo viceve. I zaista, tone viceva o Bušu sjevaju preko Interneta, oni se ne pričaju, ali se šalju. Ono zbog čega mi je jako teško govoriti o ovim našim zemljama je zbog toga što to nije više atmosfera koja meni prija, zato što vlada totalna relativizacija vrjednosti i totalna apolitizacija. I zato mi je u Americi puno prijatnije, jer tamo su svi nešto naoštreni, svi su nešto politizirani, ljudi tamo volontiraju, radili su besplatno u nadi da će srušit Buša. To kod nas ne bi uspjelo, ta kultura totalnog zaborava, da svi u njoj ne sudjeluju. I naši prijatelji i dragi ljudi i dragi književnici i dragi izdavači i dragi naši profesori i svi, apsolutno svi u tome sudjeluju. Svi živimo zapravo u onoj srpskoj TV sapunici ‘Bolji život’.
Ali haj’mo sad opet na tu metaforu. To je groblje, zar ne, Goli otok je groblje, i to groblje u kome je spomenik uništen, a da još nije ni sagrađen, on je uništen, on je devastiran. Neko mi je pričao da i dan-danas u ovim selima gdje je većina, u Krajini recimo, u Lici, ne znam, gdje su živjeli Srbi koji su istjerani iz Hrvatske, netko mi je pričao strašne scene, da su ljudi išli tako daleko da su iskopavali, oni nisu samo devastirali te grobove srpske nego su ih iskopavali. Nije bilo dovoljno to da se sruši križ ili već što, nego su se trebale izvaditi kosti. Ista ta priča postoji o židovskim grobljima po Njemačkoj, po Poljskoj ili ne znam gdje.
Ja sam sama na svoje oči 94. vidjela još uvjek uništeno židovsko groblje u Berlinu, koje toliko godina nakon rata nije bilo dovedeno u kakav takav red. Jasenovac je uništen i devastiran, o tome niko ne vodi računa. 3.000 spomenika je uništeno, zaista je, ja sam vidjela knjigu koju su napravili nekakvi jadni ostaci tih boraca koji postoje, pa su nešto išli pa su popisivali. Sve su ljepo, uredno kako su mogli dokumentirali, pa slika kako je to izgledalo prije i kako izgleda sada. Međutim, jednako tako je koljevka hrvatstva, Knin, takođe bio devastiran. Čim je koljevka osvojena konačno, ona je opustošena najprije, jer su došli lopovi koji su to sve pokrali i sad tako tavori kakav je. Ja sam prošla kroz taj Knin, to je strašno mjesto.
I šta je od svega toga zapravo ostalo, ostao je spomenik – jednom čovjeku. Čak ne ni ideji, jer ovim narodima ide malo teško to sa idejama. Ostao je spomenik Tuđmanu, koji stoji velik, sjajan, na centralnom mjestu, na Mirogoju u Zagrebu, iza kapelice crkvene sa zemljištem koje je crkva dala da se tu izgradi taj spomenik. I tamo piše – Franjo Tuđman, prvi hrvatski predsjednik. Dakle, ostao je spomenik čovjeku, jednom, i to je to. Ja mislim da se tu može jako puno izvući, jako puno čitati. Mislim, ostala je plemenska, jer ovo nije društvo, da jeste ponašalo bi se drukče, nego je ostala ova plemenska odoracija prema vraču, i to je sve.
Svetlana Lukić: Ovu sezonu emisije otvarili su danas Biljana Kovačević – Vučo, Sonja Biserko, Žarko Korać, Latinka Perović i Dubravka Ugrešić, ali Peščanik ne bi bio Peščanik da nema Teofila Pančića.
Teofil Pančić: Radi se o tome da nema pauze u proizvodnji đubreta, dakle, đubreta na nivou javnog diskursa, đubreta na nivou ukupne političke agresije, s druge strane demagogije, s treće strane drpačine, jer mi gledamo paralelno te tri stvari. Vidite prvo ljude kako reafirmišu onaj obrazac iz 90-ih godina – izdajnici, plaćenici, stoka. Tu imaš blaženog Velju i celu tu ekipu, da ne govorim o ovim SPS-ovcima i radikalima i tako dalje. Onda imaš ove demagoge jeftine koji tu negde pokušavaju da se umuljaju, niti da smrde, niti da mirišu, i koji tu vide neki svoj politički interes. Tu spada ekipa od tadićevaca do G17. S treće strane, imaš drpačinu na svim mogućim nivoima, od ovih naših tajkunčića koji su svi koliko ja vidim u nekom talu, svako sa nekim iz vlasti ili sa svima zajedno. Nemaš nijedno bitno ime od tajkuna, a da se nije baš onako dobro užljebio u ovaj režim. Pa do ovih nesrećnika poslanika koji su sad sebi nabili neke plate, 1000 do 1500 evra, to je potpuna smejurija. Ti imaš neke ljude koji zasedaju tri puta godišnje u skupštini neke države koja uopšte ne postoji – pa ovo je iz Tolkina, ovo nije realistički žanr, ovo su neki hobiti. Imaš skupštinu hobita koja ništa ne znači, koja ni o čemu ne odlučuje, koja zastupa državu koje nema na realnoj kugli zemaljskoj. I onda ona od tebe, dakle, od one zemlje koje koliko-toliko ima, koja se zove Republika Srbija, uzima neke sumanute plate ni za šta. Onda se zapitaš, kao u onoj drami od pre 30, 40 godina, da li je moguće, drugovi, da smo svi mi volovi. Pa moguće je, jeste.
Svetlana Lukić: Znamo kakve su te Ujedinjene nacije, ali ipak su slavili 60 godina i odjednom samo Vuk i Dana tamo.
Teofil Pančić: I onda čujem danas na vestima da će Vuk Drašković tamo da priča o Kosovu, što je opet deo te virtuelnosti. Znači, on ide tamo kao predstavnik jedne nepostojeće države da priča o jednom formalnom delu te države nad kojim on celokupna ova vlast nema nikakve stvarne ingerencije. Dakle, on će opet pričati o nečemu što je virtuelno. Kad ti gledaš iz Beograda, Kosovo je nešto virtuelno, a kad gledaš iz Prištine – nije. Pričati iz Beograda o Kosovu je isto kao da pričam o Sao Tome i Principe ili o Beninu ili Togou, to podjednako ima smisla. Vuk ide kao predstavnik nepostojeće države da priča o jednom njenom delu koji to zapravo nije, osim na papiru. Znaš šta, neka idu, sad će Dana nešto lepo da kupi tamo, to je jedina vajda koja može od svega toga da bude, da Dana nekim novim detaljem na svojoj garderobi ulepša neku od beogradskih bašta još ovo malo dok traje leto.
Svetlana Lukić: A u isti mah, da li si primetio ovo trčanje kod pape? Marović je bio kod onog prethodnog, valjda je Marović poslednji koga je video u životu. Sad Marović ide i kod ovog pape, pa Tadić ide, Vuk i Dana su vec bili nekoliko puta.
Teofil Pančić: Seti se koliki je bio otpor prema papi Vojtili. Vojtila je bio kriv za sve, što bi rekao Radovan Karadžić – Sloven, a katolik, pa gde to ide, ljudi. Ovaj novi je čovek Nemac, tu se nekako slaže da bude katolik. A Vojtila Sloven, pa se kaže da je jedan od najzaslužnijih za rušenje komunizma. Nije nama kao, jel’te, zbog komunizma, ali on je srušio Sovjetski savez. Nije nama ni do Sovjetskog saveza, ali on je srušio Rusiju kao imperiju, a to je naša pravoslavna imperija koja će nas da štiti i tako dalje. Tako da im Vojtila nije valjao, a stalno je govorio kako bi hteo da dođe u Beograd, nametao se za gosta, a ovi naši su mu govorili – nemoj da dolaziš. Ja nisam ljubitelj sveštenika i popova bilo koje vrste, ali Vojtila je zaista relevantna istorijska ličnost, a ovde su svi imali otpor prema njemu. I onda dođe neki Rajcinger, koji je ultra-mega-turbo konzervativac i sad njemu svi padnu pred noge, baš bi voleli da dođe ovde da se ispričaju kao ljudi.
Svetlana Lukić: Ali zašto svi oni trče kod pape?
Teofil Pančić: Zato što su ih ovde navikli da stalno idu kod patrijarha na poklonjenje, pa ono što im je patrijarh na lokalnom nivou, to im je valjda papa na globalnom. Prosto slede istu matricu – idu u rimsku patrijaršiju. Kad hoćeš da se vidi da ti još postojiš, da te slikaju kamere da si živ, a da ništa ne kažeš i da ništa ne uradiš, a ti se onda slikaš sa patrijarhom ili sa nekim od episkopa i tako dalje. Evo vidim, Koštunica je otvorio neki put tamo kod Vršca i ko dominira na slici – popovi. Pa možeš li ti da zamisliš Tonija Blera kako tamo otvara neki put sa popovima? Pre svega, ne možeš uopšte da ga zamisliš da otvara put, jer što bi premijer otvarao put, ali čak i da ga zamisliš u toj ulozi, zamisli da pored njega stoji anglikanski neki biskup i tamo nešto kadi, a Toni Bler onako pobožno gleda u zemlju. Iako je Toni Bler pobožan čovek, mislim, nije to uopšte problem. Ali naprosto te neke stvari su se ovde totalno pogubile, ovde se potpuno ponavljaju sve one matrice iz doba kada je komunistička partija bila jedan entitet izvan i iznad društva i njegovih merila, samo se to sad primenjuje na crkvu.
Crkva ne plaća porez, oni valjda jedini nisu fiskalizovani u ovoj zemlji, oni su jedna ekipa potpuno izvan zakona. Tako da naši političari, pošto su većinom zaista provincijalni likovi, kapiraju da to tako svugde funkcioniše i onda hajde, idemo kod pape da sedimo s čovekom, ono, valjaće nam. Seti se početka ratova, početkom 90-ih odjednom je zavladao neki licemerni filosemitizam i svi ovi naši nacoši su kao išli u nekakva jevrejska udruženja. To je vrsta zakamufliranog antisemitizma. Jer ti zapravo stvarno poveruješ da Jevreji vladaju svetom i onda kažeš – daj da mi budemo ortaci sa Jevrejima. Sad verovatno isto tako neko kapira da bi taj papa mogao neku sličnu ulogu da odigra, pa će papa da nam pomogne da sačuvamo Kosovo, pa oko Crne Gore, pa oko ovog, onog. Mislim, neverovatno, ti ljudi ništa nisu naučili, ali problem je u tome što to nisu oni ljudi, jer ono su bili ljudi Miloševićevog vremena, pa nisi ni očekivao ništa pametnije od toga. Ali ovo su, jel’te, kao ljudi koji su srušili Miloševića i ti vidiš da se ništa oni nisu mentalno pomerili s te matrice.
Zar nije ministar pravosuđa, Stojković, ovih dana rekao, parafraziraću, kako ako demokrate nastave da se trte, on će da izvadi ono što ima protiv njih iz fioke. Čekaj, to ti kaže ministar pravosuđa. Ako ti znaš da je neki građanin ili grupa građana radila protiv zakona, valjda je elementarno da ti treba to da proslediš tamo gde treba. Tu nema uopšte razgovora o tome da ucenjuješ s nekim fiokama. I to on javno kaže, to se i ne krije. Pogubili su živce i počeli su da izgovaraju stvari koje se ne izgovaraju. I taj stepen gubljenja živaca i orijentacije postaje takav da oni rade stvari koje Miloševićevi ljudi nisu radili, čak ni u nekim po njih vrlo kriznim situacijama.
Ti kad se setiš nekih turbulentnih događaja, tipa demonstracije 96/97, pa zatvaraju B92, ali ne kaže se B92 je izdajnička stoka, nego se kaže da je ušla voda u koaksijalni kabl. A ti sad imaš situaciju da ti Bora Đorđević kaže – to je izdajnička stoka. Sve maske su pale, više nema nikakvih obzira, idemo čizmom totalno do kraja i onda se pitaš – dobro, o čemu se tu radi. Na kraju krajeva, politika je zanat kao i svaki drugi i moraš da poštuješ neka zanatska pravila. Oni su do te mere diletanti da ta merila ne poštuju, nego idu đonom, pa ako dobiju malo po nosu, onda se utišaju, ali to potraje nedelju-dve. Vidim da je Velja Ilić opet u Leskovcu ovih dana briljirao, dakle, njegova omerta je trajala možda dve-tri nedelje i sad kreće novi ciklus.
Čini mi se kao da je krenuo neki zalet za novo deljenje karata. Da li su to novi izbori ili bog zna, pa se priča hoće li da uhapse Bogija, jer Bogi je sad odjednom neka velika smetnja. Ako je Bogi lopov, on je lopov sve ove godine, nije lopov od juče, zašto ga sad hapsiti, zašto ne pre godinu dana, pre dve, pre pet. Ta priča kreće u trenutku kad on ima stranku koja ozbiljno ugrožava i vladajuću koaliciju i radikale. E, onda je on smetnja. Mislim, to stalno ponavljanje obrasca da mi imamo nešto protiv tebe i da ako budeš previše bezobrazan mi ćemo to da izvučemo.
Pa imaš Tadića koji se boji sopstvene senke, imaš Koštunicu koji više ni sam ne zna šta je njegova politika, ako pretpostavimo da je ikada i znao, imaš G17 koji nema šanse da pređe cenzus, imaš SPO koji ne postoji osim u dva i po kabineta – i to ti je politička scena Srbije.
Da li smo mi svi toliko otupeli, da li smo toliko izgubili kontakt sa svime što izlazi makar dva metra izvan granica Srbije? Da li mi shvatamo da su Hrvati izgradili autoput Zagreb – Split? Znate vi šta znači izgraditi autoput Zagreb – Split, to je 400-500 kilometara vrlo nezgodnog terena, krševa onih tamo po Lici i da je to tamo nešto što je najnormalnija stvar. Mi kao želimo da živimo u ovom vremenu na ovom kontitentu, a istovremeno ne možemo da završimo patrljak autoputa od Beške do Novog Sada, a u isto vreme taj Velja Ilić ide okolo i govori kako on gradi puteve po Srbiji. On ode negde, napravi neku seosku džadu 2,5 kilometra i od toga se pravi fešta, Dnevnik to prenosi kao udarnu vest. Da li su oni toliko provincijalni i da li smo mi svi toliko bedni da smo mi zaista fascinirani time što Velja Ilić tu i tamo otvori negde neka 2,5 kilometra puta neke seoske džade? Mislim, alo, ljudi, pa mi smo zemlja bez puteva, pa gde je njegov autoput, kako beše, Horgoš – Požega valjda, tako nekako. Mislim, gde mu je autoput? Šta on gradi, šta gradi?
To je ono najstravičnije od svega, što su naši kriterijumi kao građana, kao ljudi, kao stanovnika ove zemlje, toliko niski. Mi smo zaista u fazonu – dobro je dok ne biju. To je i jedino što smo realno postigli u odnosu na Miloševićevo vreme – da ne biju. Dakle, tad su nas tukli, a sad nas ne tuku, e to je to, znači odnos građanin – vlast se samo utoliko promenio, inače realno svi parametri našeg života su isti. Ono što nije isto, to je nešto što je moglo da se tu i tamo zakrpi zahvaljujući donacijama. Tim donacijama se polako, jel’te, približava neki logičan kraj i mi sad možemo lepo da se slikamo s time i to ne bi bilo toliko strašno koliko je strašna ta ogromna laž u kojoj svi živimo i pretvaramo se da je to nešto u čemu se zaista može živeti. Kao jeste, Velja je brljiv, ima dugačak jezik, možda čak možemo reći da je primitivan, ali, brate, što gradi, što radi. Mislim, strašno. Ima nečega uvredljivog u tome da Mlađan Dinkić, o kome možeš misliti šta god hoćeš, ali to je jedan mlađi, urban, obrazovan čovek, naprosto jedan od likova u koje smo se 90-ih godina kleli, da on 2005. nema šta drugo da ti kaže nego da je Velja velika faca. Razumem ja da je on njemu ministarski kolega, ali nemoj, daj malo smanji doživljaj. Strašno.
Vidim Mihajlova kako kaže u jednom intervjuu ovih dana da nije tačno da je ova vlada konfederacija ministarstava, čime po mom samoljubivom mišljenju direktno meni odgovara, jer sam ja prvi upotrebio tu sintagmu. I zaista, ta vlada jeste konfederacija ministarstava, a ta ministarstva su, svako od njih pojedinačno, partijski zabran. Svi znamo – ovo ministarstvo ovome, ono onome, pa se onda taj princip naravno seli – ova firma ovome, ona firma onome, ovaj upravni odbor ovome, onaj upravni odbor onome. I to se onda piramidalno naniže širi po celom društvu.
Pogledaj samo ovaj cirkus koji su u Novom Sadu radikali napravili od Sterijinog pozorja. Hvala bogu, digli smo dovoljno buke da je na kraju Ivan Medenica za njih bio preveliki zalogaj, ali je zato stradala Mirjana Markovinović. I sad, šta je tu strašno zanimljivo. Kaže Maja Gojković – Mira Markovinović je član Lige socijaldemokrata Vojvodine, prema tome ona je nepoželjna. Pazi, sticajem okolnosti znam Miru Markovinović godinama i nisam ni znao da je ona član Lige, do te mere ona nije stranački čovek. Ona ima neku člansku kartu, to je njeno pravo. Znači da čovek ne sme da se učlani u neku političku stranku, jer kad neko drugi dođe na vlast može momentalno da te najuri sa posla iako ti uopšte nisi politički delovao. Ta žena odlično i stručno radi svoj posao i sad zamisli, iskopali su joj da ima člansku kartu Lige, možeš misliti, i njena smena se tretira kao nešto sasvim legitimno. Kao, zašto se bunite, pa ona je član Lige, a Liga više nije na vlasti u Novom Sadu, ćao đaci, doviđenja.
To postaje još dekadentnije i smešnije kako se spuštaš na niže nivoe vlasti i kako odlaziš u manje gradove. Imaš slučaj u Kikindi, gde su smenili poznatog pisca mlađe generacije, Srđana V. Tešina, koji je bio urednik kulturnog programa u Domu omladine u Kikindi. Radikali, koji su tamo na vlasti, postavili su upravni odbor tog Doma omladine u kojem se nalazi jedna čistačica, jedna, na primer, spremačica i ovaj treći je, recimo, domar. I kao u onim najbriljantnijim trenucima samoupravljanja, onim na filmu karikiranim trenucima samoupravljanja, oni sad odlučuju. I onda kažu – kakvo ti je to blesavo ime za predstavu, ‘Ćelava pevačica’? Kakvo ti je to, bre, blesavo ime? Pa ne možeš ti da budeš urednik, kakva ‘Ćelava pevačica’, kakvi bakrači. Ti možeš najveće budale da postaviš na bilo koja mesta, ali pošto su oni kadrovi određene stranke onda je to OK i onda je to legitimno, to je demokratija, molim. Jesu li građani glasali? Kao da su građani glasali za to da neka čistačica odlučuje o tome da li je Jonesko imao pravo da svoju dramu nazove ‘Ćelava pevačica’.
Haj’mo sad nazad istim putem ka vrhu piramide. Isto je to i sa tim Davinićem. Pre nego što je postao ministar, ko je znao za Davinića, jesi li ti znala, ja nikad nisam čuo za tog čoveka. G17 je mislio da će moći da ga upotrebi na određeni način i ispostavilo se da on voli stranku, ali sebe voli više i oko toga je ceo zaplet. I sad niko nije kriv, malo smo se zeznuli, idemo dalje, nema veze, će nađemo drugog. Možda Čedu Antića da postave, ja mislim da bi on bio odličan, mislim da konačno treba Čedu Antića da postave na neku važnu državnu funkciju. Ja mislim da je on neiskorišćen nekako, šteta je za Srbiju, propada takav potencijal.
Davinić, recimo, pre nekoliko meseci postavlja za šefa KOS-a čoveka koji je duboko upetljan u sve svinjarije vojne obaveštajne službe iz 90-ih godina. To je potpuni ekvivalent na primer postavljanju Milanovića ili Vučelića za šefa RTS-a. I to prolazi i manje-više niko se ne zapita – čekaj, šta tu smrdi, o čemu se tu radi, kako, zašto, gde je kvaka. To se pri tom radi u ime jedne stranke koja nije poznata kao stranka kontinuiteta, znači to nije DSS, to je ono što je najstrašnije od svega. Dakle, on je njihov čovek, oni odgovaraju za njega, ali to je sve na kraju krajeva deo one virtuelnosti o kojoj smo pričali na samom početku.
Ti pominješ taj kumanovski šator u kome je sedeo i Davinić. Šta se desilo u tom šatoru, šta je ko potpisao tada? Šest godina kasnije, ja čitam intervju Borisa Tadića. Boris Tadić kaže – Srbija ne ide u Evropsku uniju bez Kosova. Čekaj, šta to znači? Šta ako oni kažu – oprostite se s Kosovom, a mi kažemo – onda nećemo da idemo u Evropsku uniju, mi smo ljuti, uvredili smo se. Znaš, to ti kaže prvi čovek države. Alo, nešto se dogodilo tada u tom šatoru, Srbija je potpisala činjenicu da je izgubila jedan rat. Ti šest godina kasnije sa vrha države podržavaš teoriju da taj rat nije izgubljen. Meni je to kao da se 1951. Adenauer pravi da Nemačka nije izgubila rat. Pa ne može da se pravi da ga nije izgubila, ne može. Dajte jednom recite ljudima kako stoje stvari, dajte jednom da se ta virtuelnost svede na neku podnošljivu meru. On ne kaže čak ni ono – ne damo Kosovo. Bolje da kaže i to nego – Srbija ne ide bez Kosova u Evropu. Jesi li ti svestan šta to znači, jesi li ti svestan konsekvenci svoje rečenice? Neko će za godinu, za pet, za deset da to pita – šta ti onomad reče.
Svetlana Lukić: A možda i neće, vidiš da više niko ništa ne pita. Pogledaj koliko stvari je prošlo bez reakcije. Tako da on to izgovara, a ni on u to ne veruje i niko ni u šta ne veruje. Ta razlika između toga što se izgovara i onoga što se živi, to postaje totalno ludilo.
Teofil Pančić: Očigledno je njih sve uljuljkala to što su osetili da ne postoji atmosfera javne odgovornosti, pa prema tome, zašto da ne, daj da ja ostvarim trenutnu korist i molim lepo. A znaš šta je meni tragičnije? Meni je tragičnije to kad pomislim da ljudi kao što je recimo Boris Tadić zaista veruju u to što govore, ja se uvek te vrste iskrenosti mnogo više plašim od licemerja, jer to onda jako loše govori o sposobnostima ljudi koji vode ovu državu da realno percipiraju gde žive. To je kao pred bombardovanje 99. kada su Sloba i ona njegova ekipa govorili – ne damo da noga stranog vojnika kroči na Kosovo. I onda su neke moje kolege i drugari govorili – ma to oni samo pričaju tako, znaš ti njih, oni će da naprave dil. Ma, rekoh, jok bre, ljudi, ovo je isuviše ozbiljno izrečeno, isuviše sa ubeđenjem, oni zaista to neće dati, mi ćemo zaista biti bombardovani zbog tih ludaka i to se i dogodilo.
Sada opet imamo tu istu priču, znači, oni su stvarno skapirali da oni imaju neku misiju da vrate istoriju unazad, da ponište 99. godinu kao da se nije dogodila i idemo dalje. I sad mi nešto čuvamo i branimo, nešto što već nemamo u vlastitim rukama i nema veze, neka sve stane, nije važno ništa drugo, nema Evropske unije, nema ničega. Mislim, između Đakovice i Brisela, biramo Đakovicu, pri čemu nemamo ni Đakovicu. Da mi imamo Đakovicu, pa da kažemo – e ne damo Đakovicu, ne, nego mi nemamo ni Đakovicu, ali svejedno kažemo – ne damo Đakovicu, jebeš Brisel. I to je ovde zvanična doktrina.
Svetlana Lukić: A onda gledaš te kao savetnike, pa bar da su oni neki različiti ljudi. Ne, nego Koštunica ima Sandu Rašković – Ivić, a ovaj ima Batakovića, pa to je da se ubiješ. Za njih si siguran da to misle. Sad sam se setila kako je ovaj Vladeta Janković govorio da je Koštunica kao loš za te dnevne stvari…
Teofil Pančić: … a jedna međunarodna konferencija bi mu tako legla.
Svetlana Lukić: A neće biti konferencije, nema ni šatora, uopšte se neće ni sretati, nema sedenja za zelenim astalom.
Teofil Pančić: Obavićemo to preko interneta. Da, nekad čovek ima dojam da ovde još nisu do kraja raščišćene te neke stvari, da li smo mi definitivno u bezbednoj zoni izvan moguće a) diktature, b) anarhije? Činjenica je da nismo. To možda nije tako izgledalo 2001, 2002. možda ni 2003. ali ti danas kad pogledaš, zaista nisi potpuno siguran da u nekoj ne baš nezamislivoj konstelaciji ne može da dođe do toga da nastane ili jedno ili drugo ili kombinacija jednog i drugog, koja je negde i najgora. Ne vidiš da ovde postoji ni relevantna vlast, ni relevantna opozicija, i to je ono što je najtragičnije od svega. U svakom prethodnom trenutku one srpske istorije koju mi lično pamtimo imali smo bar jedno od to dvoje. Imali smo vlast koja je možda loša, odvratna i užasna, ali je ozbiljna. Ti sad nemaš ni vlast koja je ozbiljna, a bogami, nemaš ni opoziciju koja je ozbiljna, ti imaš neko lebdeće, plutajuće stanje. 98-99. smo ostali bez relevantne vlasti i opozicije, ali imali smo medije, sad nemamo ni medije.
Nije represija gora, ne, danas je mnogo veća sloboda medija nego što je bila tada, uopšte neću da brkam te stvari, ali mediji sami po sebi su gori kvalitetom, nivoom, etičkim i svakim mogućim, oni su danas neuporedivo gori nego što su bili tada. Oni idu niz dlaku onom najgorem što postoji u ovom svetu, 90% tih medija. I zaista kad pogledaš, šta ti onda ostaje kad su svi stubovi društva ili užasno klimavi i tanki ili takvi da ne bi ni valjalo da ne budu tanki. Predstoji nam neko prestrojavanje, mi ne znamo još tačno kakvo, ni oni koji se prestrojavaju ne znaju tačno kakvo, svi gledaju da budu u nekim talovima, ne zna se još ko s kim. Svi imaju temeljni problem sa vlastitim identitetom, a kako onda neće imati problem sa ovim društvom koje treba da vode, i s tobom i sa mnom. Ti imaš radikale koji ne znaju da li im je Šešelj dobar ili im Šešelj škodi, ti imaš Tadića koji ne zna šta će sa svojom politikom, koji ne ume da se odredi prema tom Đinđićevom nasleđu, jer ne zna da li je to nešto što njemu treba ili naprotiv, ne treba. Ti imaš Koštunicu koji je sve o čemu je pričao dok je bio u opoziciji izvrnuo na glavu i koji je potpuno neverodostojan čovek. Naprosto, sve o čemu je govorio i sve za šta je optuživao DOS-ovu vlast, on je bar duplo jače uradio. Ti imaš socijaliste kojima je Milošević tata, ali oni bi da se osamostale – jeste, ti si ćale, ali mi bismo da imamo vlastiti život. A ćale kaže – e, pa ne može, dok si u mojoj kući… ta priča. Znači, ti imaš ljude koji ne znaju šta bi sa ovom zemljom. Kako da znaju šta bi sa ovom zemljom kad ne znaju ni sami šta su? Velja, zapravo kad pogledaš, jedini nema problem sa identitetom. On, brate, zna da je domaćin i tačka.
Mislim da se ide na to da se nekako zabašuri što je god moguće više sve što je Đinđićevo nasleđe, da se i samo Đinđićevo ubistvo svede na nivo lične tragedije. Dakle, jeste strašno, ubiše čoveka i tačka, idemo dalje, ali to nikakve bitne reperkusije za Srbiju nema, otprilike ta priča. Naravno, niko to neće reći tako eksplicitno, ali na to se svodi, ta sistematska marginalizacija svega što je sa tim u vezi.
Svetlana Vuković: Nije meni strašno što Koštunica mrzi Đinđića, nego što i ovaj misli isto.
Teofil Pančić: Ne, ja ne mislim da Tadić treba da sledi Đinđićevu politiku. Ja uvažavam kad on kaže – ja nisam Zoran Đinđić, ja sam Boris Tadić, to je meni savršeno u redu. Ali ja onda kažem – dobro, ok, ti si Boris Tadić, ali objasni mi šta to znači, to mene zanima, šta to znači što si ti Boris Tadić. E, onda ispadne da to ne znači bog zna šta – ja sam u principu dobar dečko, nemojte da se ljutite na mene, ja ću da idem gde treba, ja ću da kažem šta treba i tako dalje. Mislim, to u nekim situacijama može da bude i dobro i korisno i on ume u nekim simbolički važnim situacijama da postupi kako treba. Primer je onaj incident sa Rundekom, mislim da je ono bio sjajan gest. Međutim, ja se pitam, a zašto taj isti Boris Tadić nikada neće na sličan način da reaguje kada su u pitanju neki domaći Rundeci. A ne, to su prokazane ličnosti, to su zle žene.
Znači, istih tih dana dešava se incident sa Biljanom Kovačević – Vučo u onom restoranu u Beogradu. Gde je Boris Tadić? Ne mora da se vidi sa njom u kafiću, nešto neka uradi, neka da neki glas od sebe, da kaže da on smatra da nije normalno da se u državi u kojoj je on predsednik dešava tako nešto. Da ljude koji su građani ove zemlje i borci za ljudska prava i koji nikakvo zlo nikom nisu naneli, niko nema pravo da ih maltretira, da ih ponižava, da ih na bilo koji način fizički ili psihički zlostavlja. Gde je Boris Tadić da kaže to? On zna da će taj njegov gest sa Rundekom odjeknuti dobro u nekom širem krugu iole normalnih ljudi, ali da, ako bi se on nešto, jel’te, solidarisao sa nekim fuj-fuj prokazanim ličnostima koje kalpi Kurir, da bi to već moglo da naškodi njegovom imidžu. Ili što je još gore, kao i ono malopre za Kosovo, ako je to naprosto stvar ličnog ubeđenja, pa on kaže – ma ko ih šiša. Stalno imam taj problem sa Tadićem. Jedno vreme smo ga svi onako kalpili – jao, taj čovek samo na marketing misli. Ali strašnije je to što ti ponekad pomisliš da to i nije stvar marketinga, nego da on zaista veruje u neke stvari u koje bi čovek na njegovom mestu trebalo da prestane da veruje u tim godinama.
Svetlana Lukić: Hvala vam što ste slušali Peščanik, a naročito vam se zahvaljujem, dragi slušaoci, ako ste mi progledali kroz prste zbog današnjeg brljanja. Obe smo imale strašnu tremu. Eto, to je naše izvinjenje. Čujemo se sledećeg petka, prijatno.
Emisija Peščanik, 16.09.2005.
Peščanik.net, 16.09.2005.