Kada su pre pet meseci Viktor Ponta [premijer od maja] i Krin Antonesku, prvi lider Socijaldemokratske stranke (PSD) a drugi Liberalno-demokratske partije (LDP), otputovali u Brisel [dok su besni Rumuni demonstrirali protiv mera štednje] da se žale na kršenja vladavine prava, Biro za odnose s javnošću USL-a [vladajuće koalicije ovih dveju partija od 7. maja 2012] glasno je najavljivao da je „situacija u Rumuniji privukla pažnju Evrope“. Tada je to bila poruka namenjena za internu upotrebu, bez posledica na evropskom nivou.
Ali sada se događa upravo to: za samo nekoliko dana, izvršna vlast je u Bukureštu otpustila ili suspendovala zaštitnika građana, predsednike gornjeg i donjeg doma parlamenta, i na kraju predsednika države [Antonesku je sada vršilac dužnosti predsednika]. (Ova odluka treba da se potvrdi na referendumu 29. jula.) U međuvremenu, šire se glasine i panika da Rumuniju „deli samo korak“ od oduzimanja prava glasa u Savetu Evrope, ili čak od izbacivanja iz Evropske unije. Uozbiljimo se!
Član 7 Lisabonskog sporazuma propisuje da Komisija prvo treba da utvrdi ozbiljno kršenje vladavine prava u državi članici. Ona to nije utvrdila u Mađarskoj pod Viktorom Orbanom, niti u slučaju zlostavljanja Roma u Francuskoj pod Sarkozijem – iako je evropska komesarka za pravosuđe, Vivijan Reding, imala ozbiljnu ličnu reakciju na ovaj drugi slučaj. Niti je Komisija zaključila da postoji bilo kakav rizik kada je Silvio Berluskoni smislio zakon koji će mu obezbediti pravni imunitet. Gde je tada bio bivši komesar za pravosuđe Franko Fratini, koji nam je držao lekcije iz borbe protiv korupcije? A da – bio je Berluskonijev ministar!
Čak i da članovi Komisije misle da počnu od Rumunije, o tome bi moralo da se glasa u Evropskom parlamentu – istom onom parlamentu koji je upravo odbio zahtev EPP (Evropske narodne partije) da se razgovara o situaciji u Bukureštu; socijaldemokrati i liberali podržavaju rumunsku vladu.
Čak i da se ravnoteža moći preokrene, bila bi potrebna četvoropetinska većina u Savetu – ne da se kazni Bukurešt, nego samo da se donesu neke preporuke. I ukoliko se po tim preporukama ne postupi, Savet bi, sa navedenom većinom, mogao da odluči da uskrati pravo glasa ili nametne neku drugu sankciju. To je dugotrajan proces, prepun prepreka.
Istina, politički odgovori su bili teški. Ali jasna pozicija nemačke vlade takođe predstavlja udar na predsednika Evropskog parlamenta, nemačkog socijaldemokratu Martina Šulca, zaštitnika vlade u Bukureštu. Gubitkom Trajana Baseskua, Nemačka bi izgubila ključnog saveznika u Savetu Evrope, dok bi „južni tabor“ bio na dobitku, u liku Viktora Ponte.
Čini se da su stavovi u parlamentu obrnuti od onih u slučaju Mađarske. Nakon tolikog ćutanja i tolikih kompromisa, odgovori u Briselu postaju realpolitički. Da li je realpolitika i pismo rumunskih nevladinih organizacija upućeno Evropskoj komisiji, u kome se traže sankcije za Bukurešt? Možda, iako je čudno tražiti sankcije protiv svoje zemlje. Bez obzira na njihova politička ubeđenja, Rumuni su se svojski potrudili da uđu u EU. Ovaj trud ne bi trebalo da nestane u unutarnje-političkim sukobima.
U realpolitičkom smislu, bilo bi nam bolje da naučimo kako da igramo u velikim pregovorima u Briselu, nego da idemo tamo i javno peremo svoj prljav veš.
Adevărul, PressEurop, 09.07.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 10.07.2012.