Pred zakonom jednaki

Nedavno objavljeni rezultati istraživanja BIRN-a koje je za predmet imalo imovinu rukovodećih ljudi naše policije, čak i za našu otupelu javnost bili su prilično intrigantni.

Ogromni, luksuzni, izuzetno skupi stanovi na elitnim lokacijama, kuće, lokali, hiljade kvadratnih metara poslovnog prostora vredni stotine hiljada ili milione evra u vlasništvu nekolicine policijskih šefova, ukazivali su na praktično neobjašnjiv raskorak između tako velike imovine i njihovih relativno skromnih plata.

Sticajem okolnosti, istovremeno su se mogle čuti i slične informacije o imovini nekih drugih ljudi koji su do skora „vedrili i oblačili“ u MUP-u i policiji. Neki mediji, izveštavajući o već hroničnim skandaloznim aferama u vezi sa spregom „elite“ politike i policije sa organizovanim kriminalom, preneli su izjavu nekadašnje državne sekretarke da bivši ministar „živi u vili od 3,2 miliona evra, vozi Mercedes od 250.000 evra, ima kolekciju skupocenih satova“ propraćenu njenim, u narodnjačkom maniru artikulisanim pitanjem – „odakle rođače“? Drugi su opet pisali o skupocenom Poršeu i velikom, izuzetno luksuznom stanu bivše državne sekretarke i pitali se odakle joj.

Iako je to samo minijaturni deo informacija o neverovatno brzom sticanju velike imovine mnogih predstavnika vlasti na raznim nivoima, trebalo bi da je dovoljan da podseti da u pravnom poretku imamo i zakon koji predviđa da se drakonski, po veoma visokoj stopi (75%), oporezuje imovina veća od 150.000 evra čije legalno poreklo vlasnik ne može da dokaže – Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu.

Kroz par meseci biće punih deset godina od kad je u jednom vehementnom nastupu u Narodnoj skupštini Aleksandar Vučić najavio donošenje zakona o utvrđivanju porekla imovne, i otkrio tajnu da nadležna ministarstva već uveliko rade na njemu. Naglasio je da se radi o izuzetno, presudno važnom antikorupcijskom zakonu.

Kasnije stvari baš nisu išle u skladu sa ovako energičnom najavom. Informacija o tome da vlast radi na ovom zakonu je bilo, ali pojavljivale su se samo povremeno, tek da se potvrdi da se nešto radi i to je potrajalo čak šest godina. Tek početkom 2019. pojavio se nacrt zakona da bi konačno, početkom 2020, zakon bio i usvojen.

I prilikom usvajanja bilo je evidentno da su brojna rešenja u zakonu sporna sa stanovišta ustavnosti i celishodnosti. Uostalom, radi otklanjanja nekih od njih, zakon je još pre početka primene menjan i dopunjavan. Ali glavni nedostatak zakona je opstao. Koliko god glasno da je najavljivan kao antikorupcijski on to zapravo nije. Ne sadrži odredbe koje bi takav epitet opravdavale, nema ni jednu odredbu koja bi se posebno odnosila na javne funkcionere i druga lica angažovana na poslovima u javnom sektoru, one za koja je pretpostavka da su uključena u korupciju najlogičnija. Odredbe zakona potpuno ignorišu tu više nego logičnu pretpostavku i odnose se jednako prema bilo kom građaninu.

Ta činjenica u kombinaciji sa evidentnom hroničnom nespremnošću vlasti da u naše krivično zakonodavstvo (na osnovu i u skladu sa članom 20 Konvencije UN protiv korupcije) uvede krivično delo „nezakonitog bogaćenja“, dakle delo koje bi se posebno odnosilo na javne funkcionere i službenike koji poseduju imovinu neobjašnjivog porekla, na pravi način ilustruje hipokriziju deklarativno naglašene spremnosti naše vlasti za borbu protiv korupcije.

Odlučeno je da se usvojeni zakon ne primenjuje odmah, već da se sa primenom počne tek godinu dana posle dana stupanja na snagu, uz objašnjenje da u međuvremenu moraju da se obave potrebne pripreme, formira posebna jedinica Poreske uprave (PU), Vlada donese podzakonske akte i postavi rukovodioca posebne jedinice, a drugi organi odrede službenike za vezu sa PU.

Protekla je ta godina, pa još jedna, teče i treća, sve bez bilo kakvih efekata. A uslova za brzu i vrlo efektnu primenu je itekako bilo. Neki dobri poznavaoci poreske politike i postupka izrazili su to, simpifikovano i gotovo šaljivo ali tačno, rečima: „samo uporediti spisak 5.000 kupaca najskupljih nekretnina sa spiskom 5.000 najvećih poreskih platiša i one sa prvog spiska koji nisu na drugom proveriti“.

Vlast na to očito ne pomišlja. Što govori da su njene priče o „borbi protiv korupcije“ i o „maksimalno efikasnoj naplati poreza“ bile demagoške, da zapravo ništa od onog što je u vezi s primenom ovog zakona obećala nije bilo istina.

Osim jedne stvari. Na zebnje iznete prilikom usvajanja zakona (realno zanovane i na rešenjima iz zakona i na nekim, gotovo otvorenim, najavama) da će primena zakona biti selektivna i usmerena na političke oponente vlast je odgovorila – primena zakona biće prema svima jednaka.

E, u praksi to jedino jeste potvrdila makar i na tragikomičan način. Tako što, u skladu sa interesima novopečenih bogataša a suprotno javnim interesima, pompezno najavljivani zakon ne primenjuje uopšte.

Peščanik.net, 23.07.2022.