Predizborna čitulja

Vest da je umro pisac Radovan Beli Marković (1947-2022) rastužila je sve iskrene poklonike njegove literature, nemali broj onih koji su ga lično poznavali, slušali na nekoj od promocija ili su se sticajem okolnosti bavili njegovom literaturom specifičnog jezika. „Srpski Gogolj“, kako su ga često zvali mediji, ostaće upamćen po romanu Lajkovačka pruga (1997) ali i kao hroničar lokalnih legendi, vezanih za Lajkovac i Valjevo. Bio je primer književnika koji se nije previše micao iz svog rodnog kraja, kako u životu tako i u književnosti. Iako je debitovao još sedamdesetih romanom „kratkog metra“ Palikuća i Tereza milosti puna (1976), a nastavio da se oglašava zbirkama pripovedaka tokom osamdesetih (Crni kolač, 1973, Švapska kosa, 1989), njegov uspon i opšte prihvatanje kod domaćeg književnog establišmenta otpočinje tek nakon njegove knjige Godine raspleta (1992). U opsežnom matičinom Leksikonu pisaca Jugoslavije, čiji je (nažalost) poslednji VI tom (M-NJ) izašao 1997, ne postoji odrednica o njemu. Po tome, on je autentični izdanak književne scene devedesetih, koja je tokom dvehiljaditih doživela svoju pravu ekspanziju. No to treba ostaviti armiji njegovih univerzitetskih tumača, koji će nam jednog dana objasniti zakučaste puteve razvoja srpske književnosti u tim godinama. Do tada, pozabavićemo se jednim zaista neočekivanim tumačenjem života i dela Radovana Belog Markovića, koje je u formi poslednjeg pozdrava lajkovačkom piscu napisao predsednik Aleksandar Vučić.

Nije ovo prvi put da se Vučić oglasio povodom stvari književnih. Zavidno (ne)poznavanje dela Borislava Pekića pokazao je prilikom otkrivanja spomenika ovom piscu na Cvetnom trgu (2016). Povodom desetogodišnjice smrti svog partijskog druga Brane Crnčevića, Vučić je takođe napisao prigodni tekst, ali po svom interpretativnom zamahu, daleko ispod ovog koji je oblikovao u žanru saučešća. Zašto je to tako? Šta je nateralo Vučića da se udubi u hermetične prozne redove lajkovačkog Gogolja i kako ih je naposletku protumačio? Šta ga je privuklo ovom delu? Je li to bila mitska lajkovačka pruga o kojoj je Momo Kapor voleo da razmišlja naglas, postavljajući na tapet dana misterioznog Mileta koji je hodao tim uskim kolosekom i ostao upamćen u narodnoj pesmi? Istina je da Vučić voli graditeljske metafore ali RBM, za razliku od Pekića, nije bio poeta graditelja već ništitelja. Da li ga je privukao možda naslov Kavaleri starog premera čije značenje ni urednici ove knjige nikada nisu dešifrovali? Ne, naravno. Ono što je Vučića zanimalo u delu RBM-a, bio je sam Vučić. Odnosno, Koridor 11 – deonica Auto-puta „Miloš Veliki“ Obrenovac-Preljina, naravno preko Lajkovca. Dakle, od svega što je RBM napisao i rekao, interesovao ga je samo sledeći iskaz, koji je pisac dao medijima prilikom Vučićevog prolaska novim auto-putem u otvorenom autobusu avgusta 2019. „Nije uzalud rečeno da je selo sa rđavim putevima kao seljak u dronjavom odelu. Otuda i ova velelepna magistrala po imenu Miloša Velikog će pomoći da se Srbija ne skriva od sebe same i od sveta, da pokaže svu svoju lepotu“, rekao je tom prilikom RBM. Ovako mu je Vučić odgovorio dve godine kasnije, doduše prilično kasno da bi pokojni pisac mogao da ga čuje: „Bio je pisac koji je samu srž prirode našeg naroda utkao u svoja dela koja će, verujem, obrazovati i buduće generacije svesnih, jakih i pametnih mladih ljudi, željnih da što bolje upoznaju svoju otadžbinu i narod, a koje je Beli Marković na jedinstven način i sa ogromnom ljubavlju u svojim delima opisivao“. Razume se, Vučić ni u čitulji ne gleda u prošlost, već u budućnost, u nove mlade naraštaje, koji će poput lajkovačkog pisca umeti da prepoznaju to civilizacijsko pregnuće vladara, koji je naciji podario takvu deonicu auto-puta. I ne samo to, nego da će se obrazovati na tom „opevanom delu“ i da će sami pohrliti ka životnoj energiji koju generiše stranka na čijem čelu stoji on.

Poetika auto-puta, međutim, tek počinje da se zahuktava u Vučićevom poslednjem pozdravu ovom piscu: „Živeći i stvarajući u Lajkovcu, nedodirnut književničkim sujetama ovoga doba, proveo je gotovo ceo vek kraj čuvene ‘lajkovačke pruge’ koja je decenijama na poseban način odslikavala naše istorijske uspone i padove, krivudavi i teški put razvoja i izgradnje, kao i ogromnog truda da se Srbija iz blata i šipražja uzdigne u modernu, jaku i slobodnu Srbiju“. Vučić zaista kao da nije čitao ni Radovana Belog a ni Momu Kapora o toj „lajkovačkoj pruzi“. Ona nije „odslikavala“ nikakve krivine „teškog razvoja i izgradnje“ već duboku nemaštinu i infrastrukturnu nerazvijenost ovog dela zemlje, zbog čega su stanovnici ovog kraja, po kišnom vremenu radije birali hod po uskom koloseku nego po blatnom drumu. Vučićeva imaginacija u ovoj čitulji kruži oko Markovićeve književnosti kao „kiša oko Kragujevca“ – pri čemu koristi Radovana Belog kako bi pokazao sopstveno dostignuće u izgradnji „moderne, jake i slobodne Srbije“.

„Beli Marković je bio svedok puta koji je naša zemlja prešla od ‘starih džada punih rupa’ [kakvih je danas pun Beograd!], koje su nekada predstavljale izmučeno lice naše zemlje, do auto-puta Miloš Veliki, kojeg je sa velikom radošću dočekao i opisao i kojeg je video kao put budućnosti zbog kojeg će se ‘i sati i kilometri drugačije računati’“. Ovde se Vučić odlepljuje od tla svega do sada poznatog i počinje u postmodernističkom maniru da imaginira o jednom delu iz opusa RBM-a, koje on nikada nije napisao. Naime, Vučić sugeriše da je jedna od najlepših knjiga ovog autora zapravo ona koja je opisala izgradnju i lepotu „Miloša Velikog“. Maltene, kao izgradnju ćuprije na Drini, pri čemu bi on – Vučić, bio nekakva inkarnacija velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića. Zaista, bilo bi zanimljivo čitati takav roman-hroniku o velikom graditelju Srbije, delo koje bi pratilo zlatnu deceniju njene povesti, inače pune „blata i šipražja“, od uspona velikog vezira u maju 2012. do njegovog pada sa prestola (bar u Beogradu) u aprilu 2022. Na početku takvog romana bila bi neizostavna scena medijskog „nabijanja na kolac“ opozicije, koja je noću razgrađivala ono što je za dana neimar gradio. Kandidata za autore/ke tog roman ima mnogo, u zemlji i regionu, ali ono što je pouzdano, takvu knjigu nikada nije napisao Radovan Beli Marković.

Kako se predizborna kampanja vodi uvek i na svakom mestu, pokazuje Vučić u završnici svoje čitulje za RBM-a, gde još jednom rekapitulira delo ovog pisca, naglašavajući da je ono „povezalo ljude svih generacija i profila, baš kao što je i u izgradnji puteva [RBM] video ne samo praktičnu vrednost, već način da se čvrsto povežemo i bolje upoznamo i sebe i našu jedinu Srbiju“. U ovom odjavnom paragrafu, promotivni aspekt se podstiče ključnim rečima: „povezati“, „više generacija“ i „izgradnja puteva“. Pritom, Vučić vidi RBM-a kao medijum između sebe i glasačkog tela, koje treba da se priseti šta je pisac pričao o njemu i da kroz dva meseca zaokruži pravi broj na glasačkom listiću. (Sreća pa su se nedavno desile havarije u „Kolubari“, jer bi u suprotnom Vučić pripisao RBM-u da je u svom delu opevao izvanrednu modernizaciju površinskog kopa u Tamnavi.)

Radovan Beli Marković, pisac Lajkovca i belog Valjeva, ma koliko bila mutna njegova lutanja bespućima srpske političke zbiljnosti, nije zaslužio ovakvu zloupotrebu u predizbornoj kampanji prvog čoveka SNS-a i još uvek aktuelnog stanara zdanja na Andrićevom vencu.

Peščanik.net, 21.01.2022.