Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

U jednoj TV emisiji neko je kritikovao Vučićevu poslaničku listu zato što je sastavljena od svih mogućih, pa i suprotstavljenih političkih opcija: od ruskog namesnika Nenada Popovića do Vuka Draškovića koji je za ulazak u NATO. Odgovor na ovu primedbu je bio znakovit. Sve te različite fele na Vučićevoj listi su – Srbija! A Vučić je isto što i Srbija, to jest skup svih tih različitosti – od rusofila do natovaca. Cela ta papazjanija se na ovim izborima reklamira pod firmom „Srbija pobeđuje – Aleksandar Vučić“. Koga to Srbija pobeđuje? Da li neke spoljašnje takmace ili neprijatelje? Ne, ona pobeđuje sve one opcije koji nisu na Vučićevoj listi, te koji nisu Srbija. Srbija mora pobediti, odnosno Vučić, što je jedno te isto. Meni se čini da je to ona kolektivna individua koju je identifikovala Nadežda Milenković. Vučić nije lider jedne od političkih opcija koja se bori za državnu vlast, nego je on lično država kao takva.

Zauzimanjem pozicije države Vučić je sebi obezbedio mogućnost da krade sve ostale partijske političke programe i da tajno uspostavlja meru stvari o tome šta je zapravo današnja Srbija. Za ove četiri godine slušali smo o Maksu Veberu i modernizaciji Srbije, okretanju ka budućnosti u kojoj nas čekaju veliki uspesi, naročito na evropskom putu i u životnom standardu. Ali naš vrednosni pejzaž se nije nimalo promenio u tom pravcu. Naprotiv, on se trajno uobličava u periferijski i antizapadni nacionalizam kao kompenzatorni mehanizam za neuspeh Srbije da se transformiše u racionalno i moderno društvo. Taj kompenzacijski mehanizam „čuvanja dostojanstva“ u zaostalim zemljama naročito se prepoznaje po plemenskim osećajima kojima se vehementno brani „ono naše“, i kada se odnosi na počinjene ratne zločine u minulim ratovima. Vlast nas je pobedonosno odbranila od britanske rezolucije po kojoj bismo ispali „genocidni narod“; sačuvala nam je Kosovo sprečivši ga da uđe u Unesko; dobili smo i „carinski rat“ protiv Hrvatske, ma šta to značilo. Haški tribunal je notorno mesto koje sudi samo Srbima za izmišljene zločine. Povratnici iz haških zatvora se dočekuju kao „časni ljudi“, dok se dokumentacija o takođe „časnim generalima“ skriva od domaćih sudova za ratne zločine.

Kada slušate predstavnika Dveri na RTS-u, stranke koja danas važi za „pristojnu“ i koja se trudi da bude prihvatljiva srednjoj klasi i omladini – zastrašujuće zvuči njegov sasvim prirodno izrečen zahtev da se heroji Karadžić i Mladić moraju naći u svim srpskim udžbenicima. A da pritom niko u studiju ni glasa ne pusti. To kako danas govore „pristojne Dveri“, tako su oduvek govorili samo Šešeljevi radikali. E pa, tu smo gde smo, to je današnja Srbija: dominantno radikalska u širokom značenju te reči, zapuštena i obolela od autoimune bolesti. Ona sama sebi plete omču oko vrata, da slučajno ne postane normalna zemlja u kojoj može da se živi. To se ne radi na sva zvona kako to čine radikali, već mirno i polako, kako to čini Vučić koji se uz zapadnu podršku održava na vlasti. On namerno govori u više glasova koji su naizgled suprotstavljeni (o tome je odlično pisao Dejan Ilić), a zapravo se radi o relativizaciji loše prošlosti za koju je i on zaslužan. Sve bežeći od prošlosti i sadašnjosti, uvalio nas je u mutljag iz koga se teško nazire izlaz. Jer dok je on mešao karte, glavni infrastrukturni posao su obavili vodeći mediji čije urednike je postavljao Vučić. Oni su (Večernje novosti, Politika, Blic, Pink, Informer itd) iz sve snage pumpali nacionalizam, rusofilstvo, laži, napade na opoziciju i krivotvorenu sliku prošlosti. A takav vrednosni mainstream lepo se slaže sa urušavanjem svih institucija.

I šta sada imamo na sceni pred ove ničim izazvane izbore? Imamo Vučićevu mamutsku poziciju „Srbija to sam ja“ u duginim bojama, original radikale i samoga Šešelja, DSS-Dveri kao opaki (verski) nacionalizam i izbledeli SPS koji ide na prstima ne bi li se nekako uvukao u vlast. Na drugoj strani su četiri pristojne „građanske opcije“ koje se bore za relativno malo biračko telo, mahom obrazovanih građana. Režim je gotovo do besvesti napadao Demokratsku stranku, valjda zato što je ona jedina partija koja ima korene u oskudnoj demokratskoj tradiciji Srbije. Nadajmo se da će sve ove četiri opcije preći cenzus. Bilo bi to ohrabrujuće, ali nije realno.

Peščanik.net, 06.04.2016.

Srodni linkovi:

Aleksa I. Jorga – Beli glas, opet?

Dejan Ilić – Paraziti

Sofija Mandić: Rečeno – učinjeno

Nadežda Milenković – Ako vam je loše, onda dobro

Zlatko Minić – Čelična jutra, hitam fabrici

Dejan Ilić – Dva u jedan

Mijat Lakićević – Ruženje naroda

Saša Đorđević – Politička zloupotreba policije

Saša Ilić – Čekajući varvare

Ne da(vi)mo Beograd: Jedna je patka – mnoge su laži

Vesna Pešić – Opsadno stanje

Mario Reljanović – I šta sad?

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).