Iz nove knjige Dana Podjeda „Sve te oči“ u prevodu sa slovenačkog Marije Mitrović.
Slovenačkog predsednika Boruta Pahora u domaćim i stranim medijima nazivaju „kraljem Instagrama“ (Sajtografija, izvori br. 28 i 29). Na predsednički položaj izabran je prvi put decembra 2012, a profil na Instagramu je počeo da koristi septembra 2013. godine. Od tada, pa do početka 2018. godine, na njegovom profilu je objavljeno više od 600 fotografija i video-snimaka, a za to vreme je stekao više od 50 hiljada sledbenika, koji mogu da prate šta se događa u javnom i privatnom životu predsednika Republike Slovenije i vrhovnog zapovednika slovenačke vojske.
U početku su njegove objave bile prilično nezanimljive, povezane pre svega sa državnim proslavama i protokolarnim posetama, vojnim i civilnim priredbama. Obrt ka ličnijim sadržajima, koji su, dakako, privukli veću pažnju javnosti i medija, dogodio se tek krajem 2016. i početkom 2017. godine, kada je počela Pahorova kampanja za ponovnu kandidaturu za predsednika. Potpisi uz slike objavljene na profilu postajali su sve upadljiviji i neobičniji. Umesto suvoparnih navoda pisanih u trećem licu o tome da je predsednik prisustvovao nekoj vojnoj vežbi ili učestvovao na nekoj proslavi, pojavili su se tekstovi u prvom licu i postali su nekako osećajniji.
To ne znači nužno da je to što sada piše i na Instagramu objavljuje sam predsednik. Pre će biti da je njegovo samopredstavljanje na mreži postalo osmišljenije i suptilnije jer su se za to pobrinuli marketinški stručnjaci iz njegovog štaba. Ovakve objave privukle su pažnju ljudi i pomogle su Pahoru da na izborima 2017. godine po drugi put postane predsednik države.
Važno je i indikativno to što je predsednik izabrao Instagram kao svoju glavnu (samo)promotivnu lansirnu rampu. Ako pođemo od stava medijskog teoretičara Maršala Makluana (1964) da je sam medij poruka, razumećemo bolje važnost izbora medija u javnoj komunikaciji. Izbor Tvitera znači izbor da ćete više slati tekstualne nego vizuelne poruke, pre svega kratke tekstove; najpre su poruke bile ograničene na 140 znakova, a od 2017. godine njihova dozvoljena dužina je udvostručena. Poruke na tom mediju, koje spretno koristi i predsednik SAD, Donald Tramp, kratke su, ali zato umeju da deluju ekspresivno i eksplozivno, kao da su napisane u žurbi – a verovatno često i jesu. Fejsbukova platforma dopušta mnogo više teksta, dodavanje fotografija i video snimaka, ali su poruke često rasplinute. Instagram se razlikuje kako od Fejsbuka tako i od Tvitera, po tome što je usmeren pre svega na korisnike telefona koji vole da fotografišu ono što se oko njih događa, a pri tom često fotografišu sebe. Dakle, glavni sadržaj na toj mreži nije tekst, nego slika.
Instagram je nastao godine 2010. godine, i najpre je bio namenjen isključivo slanju fotografija sa kratkim potpisima, što je autor, uz pomoć različitih filtera, mogao lako da uredi po želji. Tako su fotografije mogle delovati kao vrlo profesionalne, ili su mogle dobiti neku patinu, delovati da su starije nego što jesu i kao da su snimljene polaroidom ili nekim drugim fotografskim aparatom iz sredine 20. stoleća. Tek od 2013. godine, dakle približno od vremena kada je slovenački predsednik počeo da koristi Instagram, ova mreža dozvoljava objavljivanje i kraćih video-snimaka, mada još uvek preovlađuju fotografije, uz čije su kratke opise dodati još i haštagovi, ključne reči (na slovenačkom se haštag prevodi sa: ključnik). Uz njihovu pomoć korisnici brzo shvate s kojim je temama povezana slika.
Predsedniku Pahoru očito odgovara takav način samopredstavljanja u javnosti u kome slika ima prednost nad rečima. Medij s ovim osobinama on je iskoristio za učvršćivanja svog političkog položaja, odnosno da socijalni kapital pretvori u politički, kako bi rekao Pjer Burdije (1986). Iako na predsednikovom profilu zapravo nema selfija u pravom smislu, jer on ne pravi sam tu postavljene fotografije, ipak njegov profil na Instagramu, u celini posvećen njegovoj ličnosti, predstavlja dobar primer samopredstavljanja u savremenom svetu. Sve ostalo što se nađe na tim fotografijama je često samo pozadina i potpora njegovom liku i delu: u centru je Boris Pahor, čak i onda kada ga nema na fotografiji.
Prva objava predsednika Pahora na Instagramu je iz 2013. godine i to je snimak sa jedne sportske priredbe. On tu oduševljeno maše slovenačkom zastavom i navija za slovenačku reprezentaciju. Nacionalni simboli – od zastave i grba do Triglava na dresu članova reprezentacije – pojavljivaće se i na brojnim kasnijim fotografijama na njegovom Instagramu, što s obzirom na Pahorovu funkciju ne iznenađuje. Ali je zanimljivo videti šta od objavljenog materijala postiže najviše uspeha kod onih koji ga na toj mreži prate. Ajda Pretnar – koja je antropolog, ali se kao istraživačica na ljubljanskom Fakultetu za kompjutere i informatiku dobro snalazi i u pravljenju kompjuterskih analiza podataka – i ja detaljno smo pretražili njegov profil na Instagramu i ustanovili da su u toku prvih godina, dakle pre nego što je Pahor počeo da se publici obraća u prvom licu, njegovi najomiljeniji „grupiji“ bili oni na kojima se predsednik pojavljuje u društvu slavnih ličnosti, na primer s hrvatskom pevačicom Severinom, sa pevačem grupe U2, Bonom, sa skijaškim trenerom Andrejem Masijem, sa šampionom u skijaškim skokovima Petrom Prevcem, sa vodećim slovenačkim motokrosistom Timom Gajserom, sa filmskom zvezdom Džonom Malkovičem, sa manekenkom Naomi Kembel i tako dalje. Pri tom je od posebne važnosti bio trenutak u kome se pojavljuje snimak Pahora u društvu neke zvezde ili uz neki artefakt koji ga sa njom dovodi u vezu. Na primer, fotografija nacionalne zastave na koju su se potpisali slovenački košarkaši na predsednikovom profilu pojavila se i odmah privukla veliku pažnju u trenutku kada je slovenačka reprezentacija pobedila na evropskom prvenstvu. Slično je bilo i sa popularnom slovenačkom pevačicom Helenom Blagne: predsednik se pojavio na fotografiji zajedno sa njom u času kada se ona, posle pauze od nekoliko godina, ponovo i uz pompu vratila na pozornicu.
Još omiljenije i posećenije su fotografije iz predsednikovog privatnog života. Prikazuju ga kao porodičnog čoveka koji veliku pažnju poklanja svojoj dugogodišnjoj partnerki, ostareloj majci i sinu, koji je u pubertetu. Više od četiri hiljade srca stavili su korisnici Instagrama uz fotografiju mladog Pahora koji grli svoju životnu saputnicu. Oboje deluju srećno i zaljubljeno, a ako sudimo na osnovu jedne slike iz marta 2017. godine, njihova sreća još traje. Uz fotografiju stoji potpis: „Već 30 godina neperfektan par“. Analiza komentara uz najpopularnije objave na predsednikovom profilu, postavljene između januara 2017. i februara 2018. godine, pokazala je još jednu zanimljivost. Objave sa više od tri hiljade lajkova sadrže jedan od sledećih haštagova: #dončić, #happybirthday, #eurobasket2017, #hvala, #mojtim i #family. Pri tom najviše lajkova dobija objava koja ima haštag uz family, više nego one uz koje gde je haštag stavljen uz Dončića ili košarkašku reprezentaciju. Dakle, kada predsednik istakne svoju porodicu – pa tako i porodicu uopšte – kao vrednost do koje najviše drži, to nailazi na najveće odobravanje.
Zguban, a ne zguba1
Pahor voli da se na Instagramu prikaže i kao čovek koji nije u svemu savršen, nego ima i neke slabosti, dakle, kao čovek kome ništa što je ljudsko nije strano. Uz fotografiju na kojoj se vidi da je umoran, iscrpljen, on zapisuje: „Zguban, a ne zguba“, a kad ga vidimo kako sedi pogrbljen za radnim stolom i zamišljen zuri u neki papir, u potpisu stoji: „Sklonjen, a neuklonljiv“ („Pognut, ali nepokolebljiv“ – glasio bi prevod). Da bi istakao svoju ljudsku stranu, on je spreman da sebe prikaže i kao osobu koja nije uvek savršeno uredna, pa je tako uz jednu fotografiju iz januara 2017. godine napisao: „Zapušten, ali ne napušten.“ Na toj fotografiji je njegovo lice nasmejano, ali neobrijano, a na glavi ima slamni šešir, dok su mu naočari za sunce na vrh nosa. Topao i srdačan čovek on je i kada pokazuje kako voli pse – kao što ih nesumnjivo vole i mnogi njegovi pratioci na Instagramu. Jer i fotografije na kojima je okružen psima dobiju na hiljade „srca“. Omiljene su i njegove fotografije uz stare modele automobila, koje je sam vozio, ili ih čak još uvek vozi – na primer uz „fiću“ ili uz „katrcu“ (što je slovenački naziv za Reno 4), a oba ta automobila su urezana duboko u nostalgično sećanje ljudi rođenih u nekadašnjoj Jugoslaviji (vidi: Pogačar 2016; Živković 2014). Fotografišući se uz ove automobile ili u njima, on i na taj način ističe da je skromna osoba, bliska običnom čoveku, i kao čovek otvorena duha, koga ne zanima samo politika, nego nađe vremena i za obične, svakodnevne stvari.
Posebnu vrstu Pahorovih objava čine njegove fotografije u neobičnim i neočekivanim pozama i okolnostima. Na jednoj od takvih, koja ima potpis „Nostalgija u Kairu“, vidimo predsednika, utonulog u sanjarenje, naslonjenog na ogradu raskošnog stepeništa neke egipatske palate, a nostalgični pogled mu je uprt pravo u objektiv kamere. Objavljena decembra 2016. godine, ova je objava imala izuzetan odjek, kako u tradicionalnim tako i u novim medijima i mrežama, postala je prava senzacija. Ljudi su se takmičili ko će se bolje namestiti u pozu nazvanu „boruting“, naime ko će napraviti najbolju fotografiju koja ga prikazuje naslonjenog na najrazličitije ograde; sve to su, dakako, odmah postavljali na društvene mreže. Septembra 2017. godine i sam Pahor je prihvatio igru, te dodao još jednu fotografiju, očigledno znatno stariju, na kojoj se on naslanja na drvenu ogradu nekog stepeništa, te je stavio potpis: „Pranostalgija, 2008.“
I još jedna slična fotografija iz januara 2018. godine, postala je omiljena: Pahor je u svojoj kancelariji, na nosu su mu naočari, u rukama makaze kojima pažljivo „štucuje“ travčice zasejane u kristalnoj činiji. „Po povratku iz inostranstva, promptno sam se latio domaćih zadataka, pa tako i sređivanja kancelarijskog vrta“, objasnio je on u propratnom tekstu. Zašto je baš ta fotografija privukla veliku pažnju i izazvala veliko dopadanje, Ajda Pretnar i ja nismo dokučili, ni uz pomoć kvalitativnih, ali ni kvantitativnih metoda.
Najveći broj „srca“ našao se uz dve fotografije na kojima je predsednik prikazan kao junak koji uspeva u nečem nemogućem, hrabriji od mnogih drugih. Na prvoj, iz avgusta 2017. godine, Borut Pahor je nasred Bledskog jezera, odeven je kao da je na poslu, ali on s veslom u ruci stoji na dasci za stojeće veslanje. Uz ovu fotografiju stavljeno je skoro osam hiljada „srca“. Mnogi su mislili da je to fotomontaža, jer je uz nju stajao samo kratak potpis: „Pouzdanje“. Rečiti su i haštagovi uz ovu sliku, jer podvlače predsednikovu stabilnost (#stability), Predsednikov karakter (#character), liderstvo (#leader) i posebno njegovu sposobnost povezivanja svih Slovenaca (#together, #zajedno, #presidentpahor, #president, #slovenia).
Posebno je bila interesantna Pahorova fotografija postavljena na Instagram posle objavljivanja rezultata drugog kruga predsedničkih izbora 2017. godine. Na toj fotografiji, koja je dobila više od devet hiljada „srca“, Pahor je sportski odeven, ima ranac na leđima, a u rukama štapove za hodanje koje, uz širok osmeh, diže uvis, ali tako da deluje kao da želi preko Instagrama da zagrli sve ljude. Kažiprstom i srednjim prstom napravio je slovo V. Ova fotografija treba da istakne da je Pahor vodio uspešnu predizbornu kampanju, u toku koje je bivši i budući predsednik obišao mnoge krajeve i ljude, i da je zahvaljujući tome pobedio na izborima, te je tako ostvaren cilj njegove predizborne kampanje, kako u fizičkom tako i u digitalnom prostoru.
I u ovom slučaju vidimo da je Instagram pogodan kao medij za prikazivanje vrlina i dometa neke ličnosti, posebno ako je reč o ličnosti koja zna da stoji pred objektivom. U poređenju sa ostalim političarima, predsedniku Borutu Pahoru je to verovatno barem malo lakše zato što je on u studentskim danima bio maneken (Sajtografija, izvor br. 30). No još važnije je što je Instagram izvrsna platforma za prikazivanje pseudodogađaja, kako je američki istoričar Danijel Burstin u knjizi Slika (The Image, 1992 [1961]) nazvao prividne, veštački stvorene događaje. Iako je ova knjiga izišla još sredinom dvadesetog veka, ona je i danas aktuelna jer je u njoj Burstin objasnio da pseudodogađaje stvaraju pre svega zvezde kojima treba publicitet, i to zato što su pseudodogađaji „po svojoj prirodi zanimljiviji i privlačniji od spontanih događaja“ (Boorstin 1992: 37). Pahorovo stajanje na dasci usred jezera, kao i naslanjanje na ogradu, spadaju upravo u ovu kategoriju pseudodogađaja, dakle u događaje koji po svoj prilici nisu spontani, nego su namešteni, ali su uprkos tome, ili možda baš zbog toga izuzetno rezonantni. Takva je i objava stavljena na njegov Instagram marta 2016. godine, uz potpis: „Večeras u ringu dva borca“. A na njoj vidimo predsednika kako pliva stilom „delfin“, a na ivici bazena bokserske rukavice. Prizor je, nema sumnje, izrežiran i namenjen predsednikovoj (samo)promociji. Odjeci na ovakve i slične predsednikove objave često su različiti. Uz pomenutu fotografiju u bazenu stoji najpre vrlo pozitivna poruka: „Oooo, baš je simpa!“; komentatoru je prizor dakle bio dopadljiv. Ali je jedan drugi komentar kratak i oštar – „Narcisoid“. Treći komentator staje u odbranu predsednika, pa kaže: „Ti si pravi narcisoid. Čovek koji ima rezultate može da bude samo uspešan čovek. A ako pri tom ume i da se pohvali, to znači da te rezultate ceni, jer konstantno napreduje. Onaj ko mu to poriče, kao ti, zavidljiv je i jadan u duši“. Ovakva polarizovanost komentara je česta uz Pahorove objave, a to se događa osobito kada dođe do izražaja njegovo preterano hvalisanje na mreži, što je po jednima neminovno u današnjoj politici, dok drugi misle da je to neozbiljno i ne priliči predsedniku.
Pahorova strategija samoprikazivanja i građenja sopstvenog zaštitnog znaka u svetu koji je opsednut medijskim slikama, natopljen narcizmom i prožet hipervizibilnošću, ne predstavlja ništa novo. U narednom poglavlju će se videti da su pravi majstori ove vrste zvezde popularne kulture, a ne političari. Od stranih zvezda naveli bismo kao primere Kim Kardašijan i Paris Hilton, a od domaćih Damjana Murka, Uršku Hočevar Čepin, Artura Šterna i Denis Dejm (Podjed 2012, 2013). Treba reći i to da Borut Pahor nije ni prvi ni jedini slovenački političar koji se izveštio u upotrebi društvenih medija i u stvaranju i širenju pseudodogađaja na mreži. Važno je pri tom naglasiti da je ovaj političar sam odabrao način korišćenja društvenih mreža i sam kreira svoju samoprezentaciju na tim mrežama. On, dakle, ne kopira i ne koristi samo tehnike popularnih zvezda. Sopstvenim pristupom on je na Instagramu, koji u prvi plan stavlja vizuelnost, uspeo da od sebe stvori prepoznatljivu ličnost u fizičkom i digitalnom prostoru. Ta je ličnost istovremeno heterogena i celovita, jer izlazi iz okvira suvoparne i jednolične politike, nadgrađujući je drugim delatnostima – od sporta i humora do porodice. Na mreži koja širi fotografije i snimke, predsednik je stvorio lik uz čije ime i prezime bi mogli staviti TM – Trade Mark.
Preinternetska hipervizibilnost u politici
Način privlačenja sledbenika sličan ovom koji koristi slovenački predsednik poznavali su političari i pre interneta. Zanimljiv je bio jedan slučaj s kraja 1980-ih i s početka 1990-ih godina, koji sam ukratko opisao u članku o značaju slavnih ličnosti u doba postistine (Podjed 2016). To je bilo vreme kada su Slovenci po prvi put na demokratskim izborima birali predsednika države. Među kandidatima bio je i Ivan Kramberger, koji se proglasio za „oca slovenačkog naroda“. On se 1980-ih godina vratio iz Nemačke, gde se obogatio navodno patentiranjem jedne vrste aparata za dijalizu, a kad se vratio u domovinu, za sebe je smislio epitet „dobri čovek iz Negove“. Po Sloveniji se vozio u prerađenom oldtajmeru marke Bugatti, prodavao je knjige koje je sam pisao i štampao neverovatnom brzinom, a ljude animirao govorima koje je držao uvek u pratnji svog majmuna, koji se zvao Ančka. Ljudi ga pamte i po šeširu širokog oboda, crnom odelu i dugoj kosi, a pre svega po salvama smeha koje je izazivao svojim govorima.
A kako je nastupao predstavljajući svoje knjige, tako je nastupio i u samoj predsedničkoj kampanji. U toku predizbornog govora u Sevnici, koji se još uvek može videti na Jutjubu (Sajtografija, izvor br. 31), objasnio je da se kandiduje zato „da bi se borio za seljaka, za radnog čoveka, za stare ljude, za invalide, za decu“. Govorio je kako se niko drugi za te ideale neće boriti kao on „koji je odrastao u štali, koji je u Nemačkoj ulice čistio, koji je prošao kroz sva životna iskustva i postao stručnjak za dijalizu u Evropi, a onda još i napisao osam knjiga u toku samo jedne godine“. (O sebi je u svojim govorima često pričao u trećem licu). Pridobijao je publiku koristeći neobične statističke podatke, kao na primer da tadašnja Jugoslavija daje čak 45 odsto godišnjeg budžeta za odbranu, a za zdravstvo samo dva procenta, pa bi onda još dodao: „Vidite, dakle, ima novca da se ubijaju ljudi, ali nema za njihovo spasavanje i za bolju budućnost“. Na improvizovanoj pozornici je govorio kako mu je bilo teško kada je čitao u „komunističkoj štampi“ kako je nesposoban da vodi narod zato što je već i na prvi pogled takav, čupav i neuredan, dakle. već naizgled nesposoban. Sve je to, kako je isticao, deo komunističke zavere, čiji je osnovni cilj bio da ne dozvole da pobede „radni ljudi, seljaci, siromasi“.
Krambergeru nije uspelo da postane slovenački predsednik, ali je ipak na izborima dobio gotovo petinu svih glasova. Što je ravno čudu, jer je u pitanju bio samonikao čovek, bez ikakve potpore političkih i ekonomskih elita. Ni posle izbora nije prekinuo političko delovanje. Govorio je da nema nameru da se iznova kandiduje za predsednika, nego da će stvoriti sopstvenu stranku koja će učestvovati na parlamentarnim izborima 1992. godine. Ali, pre početka zvanične kampanje, njegov život se tragično završio: 7. juna te godine Kramberger je ubijen dok je u mestu Jurovski Dol držao govor pred svojim pristalicama. Navodni ubica, seoski pijanac, posle vrlo površne istrage osuđen je na zatvorsku kaznu. Ali je u to vreme bilo rasprostranjeno uverenje da je reč o politički motivisanom ubistvu, jer je ovaj novajlija na političkoj pozornici Slovenije bio trn u oku ostalim kandidatima, politički oprobanim „velikanima“.
Da li bi Kramberger u današnje vreme mogao da pobedi na izborima? To nikada nećemo saznati. No možemo pretpostaviti da bi se u svojoj kampanji oslonio na autopromotivne akcije slične onima koje praktikuju današnji političari, neprestano prisutni na društvenim mrežama. Pre nego što je započeo kampanju 1992. godine Kramberger je bio svestan toga koliko su mediji moćni, pa se trudio da se o njemu što više piše i govori. Javljao se redovno u novinama, u rubrici Pisma čitalaca: najpre je najavio svoj povratak iz Nemačke, a zatim opisivao svoja dobročinstva: koliko aparata za dijalizu je poklonio u Sloveniji i koliko je finansijski pomagao pojedincima u nevolji. O tome rečito govori jedan odlomak iz intervjua sa Srečkom Lukovnjakom Krambergerom, koji je bio zaposlen kod Ivana Krambergera, divio mu se toliko da je uzeo i njegovo prezime: „Uvek je želeo da se o njemu piše, voleo je da mu se posvećuje pažnja. Ako te mediji ne traže, moraš ti potražiti njih. Ako bi prošla koja sedmica, a da novine nisu o njemu pisale, pisali smo mi, njegovi bliski saradnici, slali tekstove u Pisma čitalaca i potpisivali se izmišljenim imenima, najčešće bismo toj nepostojećoj osobi davali neku adresu u Ljubljani“. (Zadravec 2011: 30). Govorio je Srečko L. Kramberger i o tome na koje je sve načine Ivan Kramberger podsticao širenje vesti o sebi: vozeći se autom od Radenaca do Maribora njegovi ljudi bi na svim usputnim kioscima kupovali sve primerke novina koje su imale kakvu vest o „dobrom čoveku iz Negove“. Sledećeg dana bi novine opet pisale o istoj stvari, dodajući da je zbog napisa o dobrotvoru Krambergeru tiraž u celini rasprodat. Imajući u vidu ovo rano stečeno iskustvo u stvaranju pseudodogađaja i širenju poruka o sebi samome, možemo s razlogom pretpostaviti da bi Kramberger, da je ostao živ i kandidovao se na izborima u naše vreme, kad bi na raspolaganju imao Fejsbuk, Tviter i Instagram, postigao još bolji rezultat nego pre dvadeset pet godina.
Samoubistvo i ubistvo pred publikom
Ivan Kramberger je živeo za slavu i aplauz, a njegova se priča tragično završila na pozornici, pred publikom. Pred publikom se 2017. godine okončao život i Vu Jongninga, dvadesetšestogodišnjeg mladića koji se popeo na vrh šezdesetospratnog oblakodera u gradu Čangša, prestonici regije Hunan, kako bi za jedan portal snimio viralni snimak i tako dobio nagradu u iznosu od nekih deset hiljada evra. Prema tvrđenju kineskih medija, bio je to poslednji u nizu od 500 snimaka koje je već bio načinio. Naime, trebalo je da se Vu uskoro oženi pa je nameravao da se odrekne opasnog posla, koji mu je do tada donosio slavu i omogućavao lagodan život (Sajtografija, izvor br. 32). Njegov poslednji snimak potresan je i šokantan. Kamera, koja je očigledno bila postavljena na nekoliko metara od njega, pokazuje kako on sedi na vrhu građevine, zatim kako se naginje preko ivice zida, za koju se hvata rukama te se polako spušta, sve dok sasvim ispružen ne ostane okačen o zid, ali bez ikakvog oslonca pod nogama ili konopca koji bi ga pridržavao. Nekoliko puta se rukama podizao i spuštao, a zatim se videlo da mu ponestaje snage, sve dok mu prsti nisu popustili i on se survao u provaliju.
Danas ima sve više onih koji imitiraju ovog kineskog akrobatskog penjača, trudeći se da naprave „savršenu, potpunu“ fotografiju ili snimak koji ih prikazuje u naizgled nemogućim i veoma opasnim situacijama. Spremni su i život da rizikuju kako bi sačinili uzbudljiv snimak, koji će imati odjeka. Prema jednom istraživanju objavljenom novembra 2016. godine, od marta 2014. do septembra 2016. godine u svetu je praveći opasne selfije stradalo 127 osoba, a više puta toliko je zadobilo ozbiljne povrede (Lamba et. al. 2016).
Još neobičnije je to što je sve više ljudi spremnih ne samo da umru pred kamerom, nego i da snime kako ubijaju druge ljude i snimak postave na mrežu, što je za krivični sud i policiju apsolutan dokaz izvršenog zločina. Septembra 2017. godine takvo ubistvo izvršila su dvojica mlađih ljudi u Podbočju blizu Krškog: surovo su tukli dvadesetšestogodišnjeg poznanika i to uživo prenosili na Fejsbuk. Skoro pola sata publika je pratila kako su ovog nesrećnika, koji je jednom od te dvojice opsovao majku, šutirali u glavu i u telo, unakazili mu lice, zadajući mu povrede od kojih je on u bolnici preminuo. Iako su počinioci bili nesumnjivo pijani, ipak se nameće pitanje zašto bi neko snimio kako tuče čoveka i zatim snimak stavio na društvene mreže – čak iako nema nameru da ga dokrajči, nego samo da ga uplaši, da mu se osveti. Tvindž i Kembel (2009: 196) misle da se odgovor verovatno krije u mešavini divljenja samome sebi, narcizma i egzibicionizma karakterističnog za današnje društvo. Deluje ipak paradoksalno to da neko ko je narcis – ko se dakle previše divi samome sebi – pokazuje da je sposoban da teško povredi ili ubije čoveka i tako uništi svoj ugled. Ali to se može objasniti. „Upravo je to ključ razumevanja narcisa“ kažu Tvindž i Kembel. „Nije ih briga što će delovati kao ludaci, jer oni po svaku cenu žele da budu slavni“ (2009: 197). U svakom slučaju, ovakvi i sve češći slični primeri svedoče o moći tehnologije koja omogućuje posmatranje, snimanje i hvalisanje, i upozoravaju da društvena narcisoidnost, u sprezi sa egzibicionizmom, postaje nova normalnost. Ako smrt ili samoubistvo nije snimljeno i snimak nije poslat drugima, onda se smrt, u ovo vreme kada sve treba dokumentovati, možda i nije dogodila.
Čudesni svet selfija
Pripremajući ovo poglavlje bezbroj puta sam se ulogovao na Fejsbuk, Tviter, Instagram i druge mreže. Delimično zato što mi je povremeno dosadilo pisanje, ali i zato da bih pratio šta ljudi objavljuju i kako prikazuju svoj život na društvenim mrežama. I dok sam pisao zaključne rečenice, na profilu jednog mog prijatelja s Fejsbuka, koga znam još iz srednje škole, pojavile su se fotografije koje sažimaju suštinu ovog poglavlja. Na slici su bili ljudi na bazenu koji se nalazi na vrhu oblakodera u Singapuru i poznat je u svetu zbog fotogeničnosti panorame. „Zamisli – kažu na promotivnoj stranici hotela – da lebdiš u najvećem bazenu na svetu koji seže do same ivice zgrade, te da sa 57. sprata posmatraš dole svetlucajuću panoramu grada. Spektakularnije mesto za fotografisanje nećeš naći nigde drugde u Singapuru!“ (Sajtografija, izvor br. 33). Prizor je očigledno tako izuzetan da skoro svi posetioci, a ima ih više od jednog tuceta na svakoj od dve fotografije, prave selfije. Neki telefone drže u ruci, a neki opet imaju štapove za selfije; neki se fotografišu sami, a neki udvoje. Objava ovog materijala na mreži stekla je puno lajkova i komentara, a autor je stavio samo kratak potpis: „selfie wonderland“, što bi se moglo prevesti sa „čudesna zemlja selfija“.
Naravno da sam ovo morao da prokomentarišem na Fejsbuku. Ispod fotografija sam napisao da su obe sasvim u duhu onoga o čemu se radi u knjizi koju upravo pišem. Čak sam kopirao i jednu rečenicu iz rukopisa knjige: „Narcisoidnost više nije udaljavanje od normalnosti, nego postaje norma i nova normalnost“. Već minut kasnije, neko je uzvratio da on ne smatra da su selfiji izraz narcisoidnosti, jer njihov cilj je probuditi divljenje drugih, a ne samoljublje. U narednom komentaru sam se ispravio i zapisao da suština selfija doista nije narcisoidnost, ali da je on ipak pomešan sa egzibicionizmom, a da ga tehnologije potenciraju, kao na primer telefoni čija kamera može da se okrene prema onome ko ih drži u ruci. Na ovo je usledila poplava novih komentara koji su nastojali da nagovore autora fotografija da pokaže i svoj selfi, jer jedino je to krunski dokaz da je on uopšte bio u bazenu usred Singapura. Dok ne vidimo, ne možemo da mu verujemo, zapisao je jedan od komentatora. Sve ovo me je podsetilo na Ešerovu litografiju sa kuglom koju drži na dlanu, dok se u kugli ogleda slika autora, koji posmatra mene, autora koji zuri u njega… Slike stvarnosti se umnožavaju i ponavljaju do u beskonačnost, slično kao u dva naspramna ogledala. Pravi, nepatvoreni lik autora, koji bismo mogli označiti kao „pravo ja“, nemoguće je odrediti, jer se to „ja“ stalno menja i bledi. Pa zato, kako kaže pesnik Janez Menart u stihovima s početka ovog poglavlja: „Pravo će ja i sutra da bude / zagonetka za me i za druge ljude“.
Biblioteka XX vek, 03.06.2020.
Peščanik.net, 17.06.2020.
________________
- Razlog što smo ovde odustali od prevoda jeste svojevrsna igra reči, koja počiva na kovanici koju je izmislio njen korisnik: „zguban“ može značiti „čovek koji ima gube“, tj. bore; dakle zboran, zbrčkan čovek. Autor podvlači muški rod toga stanja, a konfrontira ga sa rečju „zguba“, što je elidirana forma reči „izguba“ – u značenju danguba, ali i gubitak, a u ovom kontekstu može delovati pre svega kao ženski „par“ imenice „zguban“. (Prim. prev.)