Četiri godine od dolaska na vlast, politička formula Baraka Obame trebalo bi da je svima očigledna. On drži sjajne govore prepune popularnih liberalnih ideja, često odbija da preduzme korake neophodne za ostvarenje tih ideja, a zatim ubira poene zbog činjenice da većina birača, aktivista, reportera i komentatora ne primećuje ovaj obrazac, ili ih nije ni briga.
Bilo da anatemiše finansijski kriminal pa zatim odbija da krivično goni direktore sa Volstrita ili da kritikuje osiguravajuće kompanije pa onda donosi zakon o zdravstvu koji spasava te iste kompanije, Obama je otelotvorenje cinične strategije koja se oslanja na slavom opčinjeno biračko telo, fokusirano više na televizijsku retoriku nego na zakonodavnu realnost.
Ova formula bila je najočiglednija kada se predsednik dotakao vojnih sukoba u svom drugom pristupnom govoru. Tvrdeći da se „decenija rata sada završava“, istakao je kako „još uvek veruje da za trajnu sigurnost i dugoročan mir nije potreban večiti rat“.
Ova opaska izazvala je salve nekritičnog aplauza, uglavnom od antiratnih liberala koji su se protivili Bušovoj administraciji. U skladu sa Obaminom kalkulacijom, retko ko je primetio da ove reči izgovara predsednik koji proizvodi stanje „večitog rata“.
Obama je, da ne zaboravimo, predsednik koji je proširio rat u Avganistanu i čiji je portparol nedavno ponovio da ne mora da znači da će američki vojnici uskoro napustiti tu zemlju. On je predsednik koji je otpočeo neobjavljene ratove u Pakistanu, Jemenu, Somaliji i Libiji. On je i predsednik koji je, prema podacima Biroa za istraživačko novinarstvo, pokrenuo preko 20.000 vazdušnih napada – i nema naznaka da će se oni uskoro okončati.
Znamo da je ovo poslednje tačno jer samo nekoliko dana pre Obaminog pristupnog govora u kojem je najavio kraj rata, Washington Post je objavio da novi vojni priručnik administracije koji propisuje „jasna pravila“ za antiterorističke operacije izričito predviđa „rupu koja omogućava da CIA nastavi“ predsednikov bespilotni rat.
To je onaj „večiti rat“, kao što znate, u kome je Obama preuzeo vanustavno pravo da sastavlja „spisak za odstrel“ i zatim naređuje bombaške napade na civilne oblasti u nadi da će ubiti navodne ekstremiste – uključujući i američke građane.
Prema istraživanju New America Foundation, otprilike svaka peta žrtva takvih napada je civilna. Međutim, čak je i ova zabrinjavajuća brojka možda previše optimistična. Kako je New York Times ranije pisao, Obamina administracija „sve punoletne muškarce u ciljanoj zoni ubraja u borce“ iako, prema jednom zvaničniku CIA, Obamini savetnici „nisu sasvim sigurni ko su ti ljudi“.
Tipičan odgovor Obaminih partijskih poslušnika na ove zastrašujuće činjenice jeste da prvo napadnu glasnika. Da navedemo samo jedan primer, saradnik Obaminog direktora službe za nacionalnu bezbednost opisao je u novinama kritičare rata kao „ljude koji u gaćama sede za kompjuterom u podrumu i jedu smoki“.
Isti ti partijski vojnici zatim obično sriču dve reči: nacionalna bezbednost. Ali argument da predsednikov bespilotni rat štiti Ameriku drzak je koliko i netačan.
To je zaključak nove analize Saveta za spoljne poslove – establišmentske grupe koja se ne može lako ismejati uvredama o grickalicama, podrumima i donjem vešu. Navodeći novi porast bespilotnih napada i broja terorista u Jemenu, Savet kaže da je na delu predvidljivi efekat „kontraudara“, gde bombardovanja razultiraju „pojačanim ogorčenjem prema SAD i solidarisanjem ili saradnjom sa Al Kaidom“ među lokalnim stanovništvom.
Ove činjenice, naravno, mogu da oneraspolože ljude koji su očarani predsednikovom umirujućom inauguracionom retorikom. On se sigurno nada da ćemo jednostavno ignorisati stvarnost jer toliko želimo da poverujemo u antiratno besedništvo. Međutim, ako to uradimo, bićemo saučesnici u „večitom ratu“ koji je predsednik pokrenuo.
In These Times, 25.01.2013
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 06.02.2013.