Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan je konačno dobio priznanje da je jedan od „igrača svetske klase“ u velikoj geopolitičkoj partiji šaha, i to od samog američkog predsednika Donalda Trampa. Poslednjih dana Erdogan je tako postao jedna od važnijih tema američkih predsedničkih izbora na kojima će se 3. novembra odrediti sudbina mnogih političkih karijera i u ovom delu sveta. Da li će mu to ići u korist, ili će samo ubrzati njegovu sve veću izolovanost i ubrzati ipak neminovni odlazak sa vlasti, zavisiće u velikoj meri upravo od toga ko će 20. januara sledeće godine održati predsednički inauguracioni govor u Vašingtonu.
Uz ruskog predsednika, Erdogan je najvatreniji i najotvoreniji pomoćnik Donalda Trampa među svetskim političarima, iz prostog razloga što će – baš kao i ostala dvojica – promenom na čelu američke administracije izgubiti i ogroman deo ličnog uticaja i političke moći unutar sopstvene zemlje i van nje.
Nema nikakve sumnje da se Erdogan svojim poslednjim potezima ozbiljno preigrao. Upad u Siriju protiv Kurda, otvoreno slanje trupa u Libiju, dovođenje izbeglica iz Sirije na granicu Grčke i Evropske unije u pratnji turske policije, stalne i neprekinute pretnje Grčkoj i Kipru, njihovoj suverenosti i pravu na eksploataciju zemnog gasa u njihovim vodama, svakodnevno slanje istraživačkih i vojnih brodova u vode ove dve najistočnije mediteranske članice Evropske unije, kupovina ruskih raketa, pretnje Izraelu… svi ovi provokativni ili otvoreno neprijateljski potezi krunisani su simboličkim prstom u oko hrišćanskom svetu pretvaranjem Aja Sofije u džamiju, što je dovelo do toga da se po prvi put i unutar Evropske unije jasno napravi razlika između Erdogana i njegovog režima i turskih građana, koji su u velikom broju žrtve brutalnih progona, posebno u poslednje četiri godine. Erdoganovo otvoreno poigravanje vojnim sukobom u Egeju i istočnom Mediteranu, u prethodnim nedeljama sprečeno direktnim posredovanjem nemačke kancelarke Angele Merkel, nije ovog puta, zbog svih njegovih prethodnih poteza, dovelo do rezultata koje je očekivao.
Umesto da Evropa panično popusti njegovim sve megalomanskijim zahtevima, kao što je to uradila 2015. u vezi sa migrantima, ili da bar proglasi podjednako „krivima“ za napetost u regionu i Tursku i Grčku, ona je ovog puta, iako stidljivo i zaobilazno, ipak jasno stavila do znanja turskom predsedniku da je nagrađivanju njegove agresije došao kraj i iskazala solidarnost sa Grčkom i Kiprom. A dobiti solidarnost od Evropske unije protiv Turske je, bez sumnje, jedan od najtežih zadataka, i samo je Erdoganovo nepopustljivo zveckanje oružjem nateralo funkcionere 27 država Evropske unije da se, makar i mlako, na kraju složno solidarišu sa Grčkom i Kiprom. Svojim agresivnim potezima i još agresivnijim pretnjama Erdogan je time naterao i Nemačku, predsedavajuću zemlju Unije, da napusti svoju do pre samo nekoliko nedelja čvrstu poziciju da su svi problemi u Egeju i istočnom Mediteranu samo bilateralna pitanja između Turske i Grčke, odnosno Kipra i time nedovoljno vredni akcije i pažnje čitave Evrope. Umesto toga, Nemačka je sada problem zvani Erdogan postavila kao jedno od najvažnijih pitanja evropske spoljne politike, o kome se posebno raspravljalo na sastanku predsednika država i vlada Unije 24. i 25. avgusta. I tradicionalni Erdoganov saveznik unutar Evropske unije Viktor Orban naglo je zaćutao u odbrani turskog predsednika, dok su sve snažniji glasovi, koje predvodi Austrija, da se i zvanično prekinu pregovori o pridruživanju Turske Uniji, koji i inače godinama stagniraju, dobili na snazi. Čak je i Žosep Borel, visoki predstavnik Unije za spoljnu politiku i bezbednost, koji je samo pre nekoliko nedelja pristao da ga Erdogan javno ponizi u Ankari odbivši da ga udostoji sastanka, sada postao čvrst zagovornik snažnog otpora Erdoganovoj agresivnoj politici u istočnom Mediteranu. Time je turski predsednik sam sebi velikim delom zatvorio vrata ka Evropi.
Nakon što je čak i američki državni sekretar Majk Pompeo poslao jasnu poruku da je neophodan momentalni prestanak napetosti u istočnom Mediteranu, Erdogan je posegao za dvojicom svojih trenutno najvažnijih saveznika: ruskim i američkim predsednikom. S obzirom da bi izgradnja gasovoda iz istočnog Mediterana preko Grčke i Italije do centralne i severne Evrope direktno ugrozilo interese ruskih najvećih kompanija i najmoćnijih političara, Erdoganovo ometanje ovog projekta predstavlja jedan od najvažnijih razloga snažne podrške, javne i one manje javne, ruskog predsednika svom turskom suparniku. Nasuprot tome, američki interesi su direktno povezani sa planiranim EastMed gasovodom, ali ne i interesi američkog predsednika, koji ima posebne lične finansijske i političke interese čvrsto uvezane sa turskim predsednikom. Zbog toga se Erdogan odjednom našao u samom centru američke predsedničke kampanje.
Samo naizgled niotkuda, u svim državnim turskim medijima je pre nekoliko dana osvanuo napad na Džoa Bajdena, mogućeg sledećeg američkog predsednika. Izjava od pre osam meseci u kojoj Bajden karakteriše Erdogana kao diktatora i zahteva njegovu izolaciju i odlazak, naglo je osvanula uz ratoborni komentar Erdoganovog portparola da je vreme naređivanja Turskoj prošlo i pretnju da će svako ko to pokuša dobiti ono što zaslužuje. Da je ovaj politički teatar dobro isplaniran i koordinisan u Beloj kući u Vašingtonu videlo se već sledećeg dana, kada je u nameštenom pitanju u intervjuu režimskoj Foks televiziji sam Donald Tramp uskočio u ovu diskusiju, smešnom lažju da je on jedini koga Erdogan sluša i da ga zato svi svetski političari mole da zaustavi turskog predsednika – nešto što Bajden nikad ne bi bio u stanju da uradi, jer je Erdogan „igrač svetske klase“.
Ovaj tužni igrokaz ukazuje na dubinu straha od promena kod svih „igrača svetske klase“, ma koliko sigurno ili moćno trenutno delovali. Princip domino efekta u politici više je mit nego pravilo, ali on užasava autokrate i podseća ih na promenljivost sudbine. A sa neumitnim padom najdugovečnijeg diktatora u Evropi u Belorusiji, koji je samo pitanje trenutka, fokus će se premestiti na ostale autokrate, koji se svi, pre ili kasnije, preigraju.
Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta i upravnik Centra za kiparske studije.
Peščanik.net, 26.08.2020.