Oštar konflikt koji se završio ostavkom Jurija Lužkova, najavio nam je postepeni preporod prave politike na ruskoj političkoj sceni. U čitavoj ovoj priči, i predsednik Medvedev i sada već bivši gradonačelnik Moskve Lužkov, ponašali su se kao dva beskompromisna borca, kao dva političara spremnih da u političku igru unesu visoke uloge i da se izlože dovoljno visokim rizicima.
S Lužkovim sve izgleda prostije. Gradonačelnik je bio političar, do određene mere uvek pragmatičan, političar koji je vema vešto umeo da simulira istinsku političku konkurenciju, a svoj identitet je branio na provereno bezopasan način, stalno, takoreći rutinski kritikujući Čubaisa i Kudrina. Obzirom da u ruskoj političkoj javnosti Čubais već godinama sedi na radnom mestu dežurnog krivca, a da se o ministru finansija Kudrinu, političaru bez ambicija po pitanju elektorata, od strane ljudi bliskih Putinu upućuju mnogo oštrije reči od onih kojima ga je povremeno častio Lužkov, njegovi kritički osvrti na ovu dvojicu su u višim ešalonima vlasti primani mirno i potpuno ravnodušno. Za uzvrat, i Jedinstvena Rusija i bilo koji zvanični predsednički kandidat, u Moskvi su uvek mogli da računaju na garantovano visoke izborne rezultate. Jedini pokušaj provere izdržljivosti predsednika Medvedeva koji je Lužkov svojevremeno sproveo zajedno sa Šajmijevim i Rahimovim, a povodom pitanja vraćanja na izborni princip postavljanja rukovodilaca regiona, brzo se završio tihim povlačenjem.
I odjednom, iznenada se povela reč o njegovoj dobrovoljno-prinudnoj ostavci koja je trebala da bude kompenzirana lakim premeštanjem na politički nemoćno mesto predsedavajućeg u Savetu Federacije. Kao da se radi o nekom običnom gubernatoru, a ne o čoveku koji je jarko obeležio čitavu epohu u istoriji Moskve. Ili čak i gore, jer običnom gubernatoru bi najverovatnije ponudili barem mesto senatora. Da bi pomogli gradonačelniku da ubrza donošenje odluke u vezi sa ovako velikodušnom ponudom, istovremeno su sve tri najveće državne televizije aktivirale svoju tešku artiljeriju i osule po njemu do sada neviđenu topovsku paljbu. I baš je to podsetilo Lužkova na njegove zlatne 90-e, na one godine kada je on bio moćni federalni politički igrač koga se čak i Kremlj bojao i uvažavao, kada je bio lider i jedan od osnivača sveruskog pokreta Otadžbina koji je kasnije zajedno s Jedinstvom prerastao u danas vodeću političku partiju Jedinstvena Rusija i vreme kada je bio jedan od najozbiljnijih kandidata za mesto premijera. Otuda sledi i ovakav, reklo bi se grub revanš na ovu za njega tako uvredljivu ponudu, odgovor koji nije prosto samo odbijanje kapitulacije, nego i ultimatum bez presedana, upućen predsedniku u pismenom vidu. „Ili mi uručite ostavku, ili kaznite sve učesnike koji vam pomažu u prljavoj kampanji koja se vodi protiv mene“ – napisao je on u pismu adresiranom na Medvedeva. Lužkov je umesto takozvanog razumnog manevrisanja tipičnog za partijskog aparatčika, dao prednost logici hazarda, tako svojstvenoj opštoj prirodi političke igre, a njegov demonstrativni izlazak iz partije Jedinstvena Rusija odmah nakon uručene ostavke, javlja se zakonitim produženjem te igre.
Za Medvedeva u ovoj situaciji nije bilo optimalnog rešenja. Uručenje ostavke popularnom gradonačelniku može da izazove tiho, ali zato snažno neprijateljstvo Moskovljana koji zbog ovakve odluke mogu da se osete uvređeni. A ne uručiti ostavku je pak pretilo veoma visokim rizicima po predsedničku reputaciju. Čak i da pismo Lužkova nije bilo obnarodovano, i da je s njim došlo do već nekakvog privremenog dogovora, sigurno je da samu činjenicu da je šef države odstupio pred činovnikom koji je nominalno njemu podčinjen, elita nikada ne bi zaboravila. Bio bi to nenadoknadiv gubitak za autoritet predsednika.
I tako, radi očuvanja svoje političke budućnosti, Medvedev se ovog puta pokazao u svetlu punokrvnog političara. Pokazao je „gradu i čitavom svetu“ da je sposoban da donosi odrešite „predsedničke“ odluke i da je voljan i spreman da se bori za svoj, drugi po redu, presednički mandat. Po mnogim predznacima je vidno da je Medvedev već započeo pripreme za izbornu kampanju. Ovogodišnje redovno obraćanje predsednika imaće izrazito socijalni karakter, to jest, biće upućeno ne samo eliti i „najnaprednijim“ grupama društva, već i najširem sloju budućih birača, delu stanovništva kome je tematika ovakve vrste daleko najinteresantnija. Poslednjih nedelja, predsednik obilazi prodavnice u provinciji, interesuje se za cenu hleba i ovim posetama oduševljava kupce. Zajedno s predsednikom Ukrajine Viktorom Janukovičem, učestvuje u reli-takmičenju starih automobila. Nikada ranije nismo bili svedoci ove vrste aktivnosti s njegove strane.
Postoje i drugi, ozbiljniji nagoveštaji priprema za sledeću predsedničku izbornu kampanju kojima nije cilj samo stvaranje odgovarajućeg imidža budućem kandidatu, već su usmereni na to da se započnu neke suštinske promene u opštoj organizaciji društva. Tokom buduće kampanje, predsednik će morati ne samo da najavi planove za budućnost, već i da podnese izveštaj o tome šta je učinjeno tokom njegovog prvog mandata. Jedna od glavnih tema u tom kontekstu je reforma Ministarstva unutrašnjih poslova koju je inicirao Medvedev. Ona predviđa ne samo preimenovanje milicije u policiju ili zalaganje za uvođenje nekih zapadnih normi ponašanja budućeg policajca, kao što je na primer obaveza pokazivanja značke prilikom hapšenja i glasna najava prava uhapšenom, već i neke suštinske promene u procedurama rada i upravljanja u ovom državnom organu. Osnovan je i nezavisni Istražni komitet, kome se vrlo aktivno već suprostavljaju sve moguće „službe“ i koji može da postane osnova za formiranje jednog jedinstvenog opšteg organa za isleđivanje. U Ženevi se bliži kraju procedura stupanja Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju (WTO) i vest o tome se može očekivati već tokom ove ili sledeće nedelje.
Nedavno je predsednik demonstrativno otpustio iz službe jednog generala koji je dostavio lažne podatke o prihodima i svom imovinskom stanju. Ovo je prvi slučaj takve vrste i on je taj koji treba da bude poučan primer i „signal“ upozorenja ostalim činovnicima. U ovakvoj situaciji, Medvedev nikako nije smeo sebi da dozvoli da izađe poražen iz borbe s Lužkovom i zato je on, već nakon nekoliko sati posle predaje ultimativnog pisma, sklonio gradonačelnika.
I mada ovaj proces oživljavanja ima protivurečan karakter (procedura izbora kandidata za novog gradonačelnika sprovodi se u starom, partijsko-aparatnom formatu), poslednji događaji su ponovo vratili sveži dah žive politike u savremeni život Rusije. Interesantno je da je paralelno započeta i aktivnost na širem političkom planu. Osnovana je opoziciona liberalno-konzervativna koalicija i pojavio se pokret Napred Rusijo, a kao alternativu ovom pokretu, Jedinstvena Rusija je odmah započela osnivanje istoimene organizacije. Izgleda da ćemo u bližoj budućnosti imati prilike da vidimo mnogo toga što će nam biti veoma interesantno.
Aleksej Makarkin, Ежедневный Журнал, 29.09.2010.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 01.10.2010.