- Peščanik - https://pescanik.net -

Preraspodela skromnosti

 
Čaplin – ne onaj pravi, s polucilindrom i trščanim štapom, već ovaj naš, mantijaš i lokalni frik-ideolog  – juče nam je ukratko objasnio kako je „neophodno napustiti koncept ekonomije rasta i preći na ekonomiju uzdržanosti“ i da su „baš ta uzdržanost i samoograničenje u sticanju ovozemaljskih blaga, pravoslavnoj civilizaciji uvek bili svojstveni.“

Da, da. Bez svake sumnje. Posebno ako pogledamo njihove „uzdržane“ dvorce i limuzine, ili čak samo njihove rečito zaokrugljene figure, tako daleke i od najmanje pomisli na „samoograničenje“.

Uostalom, dok to govori on i ne misli na sebe, kao ni na onu svoju, uvereno-suverenu pobožnu mangupariju. Nije on baš toliko vulgaran. A i šta će mu to? On misli na „narod“, ovaj naš narod koji je u svim vremenima radosno živeo pod prinudom „samoograničavanja u sticanju“ i koji je nadahnuto, skoro veselo, godinama stajao u redovima da bi za svoje pare kupio parče smrznutog oslića, poneku dopola oglodanu goveđu kost, par kineskih patika ili već nekakav rasklimatani rumunski šifonjer.

I još nešto: nije valjda samo pravoslavna civilizacija bila ta kojoj su pomenuta „uzdržanost i samoograničenje“ bili toliko svojstveni?

Mada sam tada još bio dete, dobro se sećam početka 60-ih, vremena u kojem je sintagma „pravoslavana civilizacija“ zvučala kao opasna jeres. No zato se sa žarom govorilo o komunizmu, čija je zora već uveliko rudela na horizontu istorije. Tada je partija „svečano“ objavila: „Današnje pokolenje sovjetskih ljudi će već živeti u komunizmu“. Komunizam je bio zakazan za početak 80-ih, no umesto njega se dogodila samo Olimpijada, ona na kojoj je naš „ljupki Miša“, ono ogromno meče na naduvavanje zauvek odletelo u nebo, kuda je bilo ispraćeno pogledima delegacija samo onih zemalja koje su još uvek kao hipnotisane zurile u već ocvali bauk komunizma.

Pošto je definitivno završio svoje kruženje Evropom, taj bauk se početkom 60-ih trajno učvrstio u prvoj zemlji radnika i seljaka, to jest u državi kratko nazvanoj SSSR. I o njemu se tada govorilo kao o nečemu što je već sasvim izvesna, takoreći svršena stvar. Treba se još samo malo napregnuti uz pesmu „danas mi ne marširamo na paradi, već uvereno koračamo u komunizam svi“, dok čekamo da se izgradi ta njegova „materijalno-tehnička baza“ i evo nas tovariši – stigli smo. Poslednja stanica – Komunizam! I bez guranja molim, izlaz samo na prednja vrata!

„Svako prema svojim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama“ bio je svečano objavljen princip prihvaćen kao osnovni životni zakon koji je vladao na toj ubrzanoj trasi puta u komunizam. Na sadržaj prve tačke ove zvonke formule, stanovništvo je reagovalo prilično kilavo. Ta prva tačka im je prilično grubo davala do znanja da će čak i u komunizmu, makar i samo „prema svojim sposobnostima“, ipak morati da se radi. A što se „potreba“ tiče, o tome se govorilo sa neuporedivo više entuzijazma. Ljudi su puštali mašti na volju, fantazirali i razgovarali, pitajući jedni druge kako li će to izgledati. Ma nije valjda sve što hoćeš? I koliko god hoćeš? I sve besplatno? I kakva vam je sad to „potreba“? Nikad čuo! A šta ako hoću sve i odmah? Hoće li za sve biti dovoljno? A redovi? Hoće li biti redova?

I ti tadašnji ideolozi, doduše sa drugačijim tekstom, takođe su s vremena na vreme pevali nežne pesme o „uzdržanosti i samoograničenju“, s tim što su to bila vremena u kojima se od ljudi, prilikom njihovog ograničavanja, nikakvo prethodno „samo-“ nije zahtevalo. (Uostalom, što se toga tiče nije mnogo drugačije ni danas.) No svejedno. Ono zagonetno „prema potrebama“ je sve vreme palilo njihovu dokonu maštu.

Na fonu cvetajućeg zvaničnog utopizma, tih godina je ne manje bujno cvetao i folklor. U narodu su kružili vicevi i bećarci, ponekad zaista sjajni, izuzetno duhoviti. Između ostalih, i o „komunizmu“. Evo na primer, pretpostavimo da je već nastupio komunizam i da je neki čovek već u našoj komunističkoj budućnosti, i pošto je prema svojim sposobnostima odradio jedan radni dan (kratak kao petak, razume se), u želji da zadovolji svoje potrebe odlučio je da svrati u samoposlugu. A na vratima prodavnice ga čeka obaveštenje: „Potrebe za puterom – danas neće biti“.

A ako ćemo ozbiljno, ja sam takođe pristalica samoograničavanja. Štaviše, iskreno verujem da svesno samoograničavanje predstavlja jedan od osnovnih uslova za ocenu stepena civilizovanosti čoveka u savremenom društvu. Meni se dopada kada multimilioner na posao ide biciklom. Meni se dopada kada se automobil predsednika vlade, kao i svi ostali, zaustavlja na raskrsnici i čeka da se na semaforu upali zeleno svetlo. Meni se dopada kada uspešni biznismen značajan deo svoje imovine troši u dobrotvorne svrhe, za kulturne projekte, za školovanje i lečenje dece iz siromašnih porodica. Sve to i jeste samoograničavanje. No ključno u ovoj složenoj reči nije „ograničavanje“, već ono „samo“. U to „samo“ je smešten osnovni princip egzistencije slobodnog savremenog čoveka – pravo na izbor. A „samoograničavanje“ smešteno u državnu ekonomsku doktrinu, to je čist apsurd dostojan osrednjeg vica i odlično se rimuje sa pomenutom „potrebom za puterom“.

Pravo je uživanje gledati kako se kroz istoriju sve rimuje i međusobno doziva. Istinu govoreći, to je još jedino što kojekako raduje. A ostalo – baš i ne.

 
Grani.ru, 12.08.2013.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 17.08.2013.