Apelacioni sud u Beogradu pravosnažno je oslobodio krivice novinara Vremena Miloša Vasića koji je prvostepenom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu obavezan da advokatici Biljani Kajganić isplati 350.000 dinara “zbog povrede časti i ugleda i nanošenja duševnog bola”. Time je novinarska profesija u Srbiji izvojevala najznačajniju pobedu pred domaćim pravosuđem, a u skoroj budućnosti bi se bez preterivanja moglo reći i prvu istinski vrednu pobedu. Ukoliko slučaj Vasić postane obavezna literatura za sudije koje presuđuju novinarima, a ostalima obavezna lekcija o ponašanju u javnom životu.
Drugostepeni sud napisao je novu, tačnu, sveobuhvatnu presudu koja, bez uvrede i sa svim ogradama, nimalo ne liči na nešto što je porođeno u odajama reformisanog pravosuđa; Vasić je oslobođen optužbe za nanošenje duševnog bola i povredu časti i ugleda Biljane Kajganić, anulirana je prvostepena odluka da isplati branjenici Dejana Milenkovića Bagzija bensedinskih 350.000 dinara i dobiće od privatne tužiteljke 170.000 dinara, sa zateznom kamatom, za sudske troškove.
Biljana Kajganić je Vasića tužila zbog toga što je u Vremenu od 9. septembra 2004. objavio transkripte njenih telefonskih razgovora sa klijentom Milenkovićem koji je bio u bekstvu zbog optužbe da je učestvovao u atentatu na predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića. U razgovorima koji su presretnuti branjenica savetuje Bagzija da se preda, s obzirom na to da će, izvesno, dobiti poseban status. Ona je, navodno, o tome postigla dogovor sa političkim i obaveštajnim vrhom države, a uslov je da Milenković za ubistvo Momira Gavrilovića, bivšeg radnika RDB, optuži zaštićenog svedoka Ljubišu Buhu.
Milozvučnom dikcijom pravosnažne presude: “Legitimni interes javnosti je da bude informisana o činjenicama i događajima koji su u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodio protiv učinilaca krivičnog dela ubistva visokog državnog funkcionera – premijera, preovlađuje nad interesom časti i ugleda lica koje se pojavljuje kao branilac okrivljenog u tom postupku, a objavljene informacije nisu usmerene na njegovu ličnost, ili profesionalnu delatnost, već na događaje koji bi mogli imati uticaja na tok krivičnog postupka, što je saglasno odredbi člana 10, stav 2. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda”, presudio je Apelacioni sud.
I poučio sudije, javnost, novinare i ljude od časti i ugleda osetljive na duševni bol kako bi trebalo da izgleda medijski prostor, odnosno pravosudno – društveni okvir u kojem rade novinari i posluju mediji. Bez opterećenja da će, uprkos poštovanju zakona i profesionalnih uzusa, biti drakonski (drugačije kazne i nema) kažnjeni iznosom koji može da uzdrma, ili smesti u zatvor svakog čoveka koji živi od svog rada, a medij u kojem radi da ozbiljno ugrozi ili onesposobi, zarad političkih ili patoloških interesa privatnih tužitelja.
Srbijanskim pravosuđem, naime, još vlada inercija presuđivanja novinarima i medijima po prekršajnoj šešelj-vučićevskoj logici široke legitimacije, odsustva dokaznog postupka, ubistvenih rokova, obesmišljene odbrane, utemeljenoj oktobra 1998; sudije se prema novinarima ponašaju kao prema žigosanim pripadnicima nevaspitane huliganske horde koja remeti spokojstvo lojalnih građana, udara na državu i, još strašnije, svetinje poput nepostojećeg ugleda osoba iz stranačkih vrhova. Taj duh vaskrsao je poslednjom zbirkom zadataka iz nasilja nad medijima, lex Kurir, na kratko, doduše, do utvrđivanja neustavnosti jovanović – ostojićevskog liberalnog, neustavnog poimanja medijskih sloboda.
U Trećem osnovnom sudu u Timočkoj, u Beogradu, u kojem se vode procesi protiv novinara i medija, ovu oblast sudije doživljavaju kao svojevrsnu degradaciju. Radi presuditeljska štanc – mašina, a neke sudije i ne pokušavaju da saznaju šta je impresum, koje su forme novinarskog izražavanja, kako se prave novine i emisije i uporno, godinama već, ponavljaju ljupka pitanjca tipa “Vi, znači, kao glavni urednik, znate šta objavljuju Vaše novine”.
U unutrašnjosti, presude govore, nije ništa bolje, novinar Laslo Šaš osuđen je na globu od 150. 000 dinara zbog navodne uvrede vođe ultradesničarske, ekstremističke mađarske organizacije “64 županije” Lasla Trockaja. Šaš se odlučio da izdrži zatvorsku kaznu od 150 dana, a predsednik Srbije Tomislav Nikolić pomilovao ga je, konstatujući da je “neprimereno da novinar Laslo Šaš služi kaznu zatvora od 150 dana samo zato što je izneo svoje mišljenje, što je, takođe, protivno svim evropskim standardima i međunarodnim konvencijama”. Za sud je, u redovnom postupku, Šaš bio kriv, iako je samo parafrazirao ono što je o Trockaju već objavljeno.
Teško je verovati da će se presuda u slučaju Vasić namah smestiti u presuditeljske mozgove, ali već sada nema sumnje u njenu istorijsku vrednost: prvi put nakon povraćaja novca uplaćenog u državni budžet zbog presuda po Vučićevom Zakonu o informisanju, država koju u ovom slučaju predstavlja pravosuđe, novinarima nešto daje. Nije to ništa što ovoj profesiji ne pripada, ali, jezivo pouzdano znamo da se do pravde, kada država, mimo zakona, demonstrira moć, teško dolazi, sa strašnom utehom da ničija do zore nije gorela.
Podsetimo se činjenice da su Željko Bodrožić, urednik Kikindskih i njegove novine izgubili spor protiv visokog funkcionera SPS Dmitra Šegrta 2002, zbog neoborivog Bodrožićevog komentara u kojem, eto, nije dovoljno koristio navodnike (reči “skembao”, “spiskao”, “ćorkirali”). Bodrožiću je presuđeno u Kikindi, potom u Okružnom sudu u Zrenjaninu, a državni tužilac odbio je njegov predlog za zaštitu zakonitosti. U njegovu korist je, konačno, 2005. presudio Komitet Ujedinjenih nacija za ljudska prava, nalažući državi da mu isplati pravičnu naknadu. Drugi, pak, slučaj, presuda protiv urednika Bodrožića i novinara Vladislava Vujina, za podrugljiv tekst o advokatu Dmitra Šegrta Slavku Kolarovu, imao je isti put po srbijanskom pravosuđu, ali je završio pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu koji je presudio da je “srbijansko pravosuđe ograničilo slobodu izražavanja novinara i time prekršilo član 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima” i odredilo da država plati Bodrožiću naknadu od 500 evra.
U ovom kontekstu, presuda u slučaju Vasić nagoveštava da bi državni budžet mogao da bude zaštićen od divljačkih presuda koje u međunarodnim institucijama bivaju okončane uz kaznu i državnu blamažu. Novinar je, dakle, objavio ono u šta je osnovano verovao da je istina, što je na relevantnim mestima proverio, znao je da će povrediti privatnu tužilju, ali je smatrao da je od toga važniji interes javnosti.
U državi u kojoj nisu otkrivene ubice novinara, tu gde se treba čuvati čiftanja sagovornika iz vrha vlasti, napada razjarenih fašista, pretrpeti uvrede i preživeti finansijske nasrtaje, nešto se promenilo. Dobro je, samo da se ova presuda ne preseli u nostalgične anegdote. Zapravo, svakako je dobro.
E-novine, 16.08.2012.
Peščanik.net, 17.08.2012.