U mirnoj i još uvek naprednoj Evropi ljudi se na sve naviknu. Na Istoku, ubistva se nastavljaju, gomilaju se i kod nas izazovu tek poneku zgroženu reakciju, koja se brzo zaboravi.

Mađarsku krizu nije izazvala liberalna država – tako nešto nije ni postojalo. Izazvala ju je država blagostanja – najveća među novim demokratskim državama u regionu – koja je bezobzirno opteretila privredu. 

Rusiju su počeli ozbiljno da shvataju. Nakon potpisivanja sporazuma za izgradnju Severnog toka, objavili smo svetu da se u našim rukama pojavilo energetsko oružje.

Nakon udara ekonomske krize u Americi ima mnogo više kolektivne nade i individualnih strahova. U Evropi je situacija obrunuta. Razlog za to je jednostavan: SAD imaju Obamu, a Evropa je zagovornik države opšteg blagostanja.

Postoji li smisao u kome se može braniti ideja kolektivne odgovornosti – odgovornosti za nešto što sami nismo učinili, a što nas ipak opterećuje? Mislim da takav smisao postoji i da nije u suprotnosti sa običnim osećanjem pravednosti.

Nacionalizam je glad za moći pomiješana sa samozavaravanjem. Svaki nacionalist zna biti flagrantno neiskren, ali on je također – budući svjestan da služi nečemu većem od njega samog – nepokolebljivo siguran da je u pravu.

Došao sam do šokantnog otkrića – poljski intelektualci postoje! Postoji sloj obrazovanih ljudi koji ne samo da neguju svoje profesionalne veštine već ih pitanja od opšteg interesa, pitanja važna za njihovu zemlju, za Evropu, za svet – živo interesuju. 

Imamo čoveka koji zna (sve) o političkim ubistvima u Rusiji. To je čovek koji je primetio da ljudi kojima je stalo do ljudskih prava kao šakali kruže oko zapadnih ambasada.

Obeleženi smo prošlošću do te mere da možda nikad nećemo moći da o njoj razgovaramo jezikom normalnog, slobodnog sveta. Umemo da razlučimo šta je hrabrost a šta kukavičluk, ko su žrtve a ko zločinci, ali ne znamo ko je slobodan a ko nije.

Dok se Obama bavio glupostima i u Moskvi sastajao sa opozicijom i studentima, Putin se sreo sa kudikamo važnijim čovekom nego što je nekakva opozicija i neki tamo studenti.

U Kini se za poslednjih 20 godina nešto krupno promenilo. Ne samo što je komunistički režim odbio da sledi sovjetske rođake na putu ka smetlištu istorije, već je i osmislio snažan povratak na scenu.

Intervju sa švajcarskim istoričarem Oliverom Jensom Šmitom.

Sajt thepiratebay.org se prodaje. Samo pre mesec dana, činilo nam se da je ova vest nekakva neslana šala. Ali danas, ona je postala realnost. 

Scene napada Ujgura na Han Kineze iz Urumćija koje kineskim medijima služe za selektivno izveštavanje pokazuju da je etnički gnev dostigao novi, ozbiljniji nivo.

U centru Moskve, u blizini ambasade SAD, obožavaoci Majkla Džeksona su podigli Zid plača. U Rusiji to nije prikazala nijedna televizija. 

Na pitanje u čijem posedu bi trebalo da budu četiri južna Kurilska ostrva međunarodno pravo ne daje nedvosmisleni odgovor. 

Kao odgovor na poziv za zabranu javnog isticanja nacističkih simbola, grupa konzervativnih članova evropskog parlamenta zahtevala je da se isto primeni i na komunističke simbole.. 

Samo vlast koja prezire svoj narod može da se vozika po Moskvi u ovakvom voznom parku.

Hatami, Musavi i Rafsandžani ne predlažu ukidanje Islamske republike i njenu zamenu sekularnom demokratijom. Oni su na zadatku spasavanja Islamske republike promenom njenog stava prema svetu.

ODZB je ruski pandan NATO-u, vojno-politički savez koji čine: Jermenija, Belorusija, Kazahstan, Kirgizija, Ruska Federacija, Tadžikistan i Uzbekistan.

Iran nije sasvim zatvoreno društvo. Promena se oseća u teheranskom vazduhu, a njoj je doprinela i iskrenost američkog predsednika.

Svake novine koje ovaj proces nazivaju izborima, i koje ponekad pominju mitinge, istraživanja javnog mnjenja i prebrojavanje glasova, služe samo tome da zasmeju ajatole.

Iranski izbori održani 12. juna nisu bili ni slobodni ni pošteni, ali sama mogućnost da se glasa protiv Ahmadinedžada izazvala je ogromnu izlaznost.

Za razliku od Hitlera i Staljina, vlade zemalja izvoznica sirovina nemaju nameru da pokore moderni svet. One žele da se izoluju od njega, jer ne žele da izgube vlast i novac.

Dok se teorija po kojoj se neki u društvu uzdižu, a neki propadaju često naziva socijalnim darvinizmom, bili bismo puno bliži istorijskoj uzročnosti ako bismo darvinizam nazvali biološkim kompetitivnim kapitalizmom.