​Corax, Danas, 2.2.2017.

Corax, Danas, 2.2.2017.

Ne bih se ovde bavio računicom, matematika mi slabo ide. Kakav je klip uvalio Toma u Vučićeve taljige tek će analizirati Dejan Vuk Stanković, Anđelković, Krstić i ostali seizi. Je li ugrožena bezbednost zemlje, da li više sa njima dvojicom ili bez njih, koji će koga da stegne za grkljan, i uz čiju pomoć? Koji je na čijoj strani u komičnoj reprizi Radovanjskog luga, zašto je to bio loš pokušaj brutalnog oceubistva? Izgleda da je Toma lukaviji nego što se verovalo, a verovalo se, a Vučić mnogo naivniji no što se mislilo da je lud.

Ali, ipak, ovo nije politička priča, nego izmaštani uvid u rođendansko slavlje građanina, u ovom slučaju prvog među nejednakima. Beše to 65. obletnica otkad je Nikolić ugledao svetlost srpskoga dana, pri čemu ništa nije govorilo šta će od tog ploda, koji tek beše promrdao da ispadne. Ovo nije Amerika, iz radničke kolonije teško se ostvaruje srpski san.

Nekim čudom, na kragujevačkoj periferiji je uzgajan, porastao, napredovao i stigao nacionalni vođa, predsednik u prethodnih pet godina našega života, ajde da ne kažemo da je to čovek koji je obeležio epohu. Još nije, što ne znači da neće.

Dakle, rođendan, svećice, lepo odevena supruga, prijatelji, biološki sinovi, samo političkog sina, onoga koji je već pripremio glogov kolac da ukopa ukopnika – ne beše. Svejedno, slavljenik je dunuo tačno tamo gde treba, pogasio 65 svetiljki, onih žižaka koje simbolizuju čitav jedan blistavi životni vek. Isekao tortu, koja je na sebi imala likovni simbol države Srbije, jer to beše predsednička torta, i zagrizao kako valja. Kasnije se čulo da mu taj zalogaj nije preterano prijao, zamalo da se zaštrkne, jer nije sve kako je bilo, niti kako se nadao. Ništa se nije odigralo kako je zaslužio. Naš predsednik je rođen na Sretenje, pa je na neki sudbinski način i on lično kao državnik simbol državnosti.

Nekoliko dana pre toga izgledalo je kao da se odrekao trona, koji mu je taman pasovao, a i navikao se. Putovanja, počasti, odlikovanja, život na dvoru, čarobna bajka, san koji se živi. A on je malo brzopleto izjavio: „Ako se Vučić kandiduje, ja neću!“ Te večeri je lupao svoju tvrdu šumadijsku glavu, šta mu bi da to kaže, kome je i zbog čega, bez borbe, ustupio dvor, ustuknuo kao seoski šmokljan pred budalastim nasilnikom, koji ga je ošamario pred lokalnom bakalnicom, pa više nije za nigde.

Prijatelji su oko njega, žena ga malo teši, malo grdi, žali i one dane koji zauvek odlaze u najlepše uspomene. „Crni Tomo šta uradi, šta smo mi bogu zgrešili da se odreknemo nečega što ne moramo. Koj ti đavo beše, suklato, mućni glavom, uvek si je mućkao i izvlačio sve ni iz čega“. Toma je, umesto da se veseli rođendanu i Sretenju, dva su praznika u njemu jednom, smrknuto ćutao. Samo jednom je rekao Dragici: „Mani me se ženo, lebarnik ti lebov, ne staj mi na muku, ako boga znaš!“

Gledao je kako naprednjaci, oni koje je stvorio, slave svoju udvoričku odlučnost, sto posto su rešeni za onoga koji će sigurno da pobedi, a onoga koji je svima njima omogućio pobede bacili su u političko smeće. Dolaze prijatelji na čestitanje, čude se što je izneverio sebe i svoju borbenost, što se tek tako predao ambicioznim, halapljivim balavcima i ludacima. Ono jest, dan ranije gledao je na javnom servisu šizofreni nastup svog političkog sina, nije ga razumeo, ali nije ni želeo. Njegova sudbina ipak je u odlučnosti da preispita svoj strah.

Svi njegovi, oni koji su verovali da još ima snage da preživi, ubeđuju ga da se kandiduje. „Šta možeš da izgubiš osim onoga što su drugi već rešili da izgubiš?“

Nikolić se vraća u slavna vremena, kada je onako ubedljivo patosirao narcisa Borisa Tadića, koji se ponašao kao glupi paun i vežbao svoje zavodničke grimase za srpski puk pred ogledalom. Šta mu može Toma seljak. Ništa, eto šta.

Ali, Toma ga je razbucao kao govedo stog, utro put svojoj stranci da dođe na vlast. Rekao kako je dete (Vučić) poraslo, zasuzio i predao mu stranku. Predao mu sve, ostao bez vlasti, svi su redom počeli da ga zajebavaju zbog učestalih gafova, ali su ga prijateljij ubedili da je to glavno vrelo njegovog ruralnog šarma. Toma je odveo Vučića pravo do najveće moći, a njemu samom bio je dovoljan i ugodan život, bonvivanstvo na svetskom nivou, slikanje sa Obamom i Putinom, dosta za čitav mandat.

Sve je to prolazilo kroz Tomin „mentalni aparat“, dok je sebi neprekidno vraćao nepromišljenu izjavu o tome da će pustiti Vučića da pobedi i osvoji njegovo mesto. Jer on je aktuelni predsednik, u zaletu je, nije teško iz dvora voditi kampanju, zašto da se makne goremu od sebe, onome koga je svojom radničkom rukom oblikovao, i od ničega stvorio ništa koje misli da je sve.

Ne, ipak ne! Onda je obukao svoje stajaće odelo, pozvao Stanislavu Pak, zamolio ili naložio da ista pozove „Sputnjik“, Rusi to prvi moraju da znaju, te da im kaže da će se kandidovati. Kreće u trku za mesto na kome još jeste.

Onda se razvedrio, šapnuo novost još dvojici ili trojici prijatelja, pozvao sinove na stranu pa i njih obradovao, i na kraju prišao Dragici, koja se nešto bavila sudovima i kujnom.

„Šta je bilo Tomo, što si se nakesio?“

„Idem za predsednika, još jedared. Neće mene da zajebava onaj umišljeni mamlaz, jebem ga slinava!“

Peščanik.net, 17.02.2017.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Iznad kukavičjeg gnezda

Nadežda Milenković – Toma-havk

Biljana Stojković – Majmunska politika i njena suprotnost

Dejan Ilić – Izborna matematika

Sofija Mandić – Težak prekršaj

Dejan Ilić – Rascep

IZBORI I PROTESTI 2017.

The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)