Kosovska Mitrovica, foto: Konstantin Novaković

Kosovska Mitrovica, foto: Konstantin Novaković

Većina u skupštini Srbije očigledno veruje da je Danica Marinković svojim svedočenjem u Hagu oslobodila od odgovornosti za Račak Slobodana Miloševića i njemu odane vojno-policijske zvaničnike. Ovaj navodni podvig je istican u prilog kandidaturi bivše istražne sudije iz Prištine – za članicu Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Vojislav Šešelj je prosto bio ljut na sebe što se ovoga nije prvi setio, pa se odrekao svog kandidata i podržao naprednjačku kandidatkinju. Dovoljno za uspeh Danice Marinković i poraz Srbije.

Tvrdi se da je svedočenje Danice Marinković na suđenju Miloševiću primoralo sudska veća u narednim kosovskim predmetima (Milutinović i drugi, Đorđević) da Račak izbace iz optužnica. To nije tačno. Prvo, Račka se nije odreklo tužilaštvo nego je sudsko veće to od njega tražilo u predmetu Milutinović i drugi. Drugo, Račak nije jedini zločin koji je izuzet iz optužnica nakon Miloševićevog suđenja; ista je sudbina tačaka koje su se odnosile na ubistva u zatvoru u Dubravi i selu Padalište. Razlog za takvu odluku nije strah od nekoga ili nečega, ponajmanje od iskaza Danice Marinković, već potreba da se suđenja vode efikasnije i ekonomičnije.

Kada je od tužilaštva tražilo da se pomenuti zločini izuzmu iz optužnice, sudsko veće je navelo da se „predmet na adekvatan način može prezentovati i bez ova tri događaja“, koji ili izlaze van vremenskog okvira optužnice (Račak) ili se ne uklapaju u obrazac zločina nad albanskim civilima na Kosovu (slučaj Dubrava, recimo, gde su ubijani zatvorenici albanske nacionalnosti od kojih je deo doveden iz zatvora širom Srbije). To je bio pravi razlog, a ne navodni uspeh Danice Marinković. Pomenimo još i da su slična „kresanja“ optužnica u Haškom tribunalu bila praksa, a ne izuzetak.

Takođe je opšte prihvaćeno da je Račak direktni povod NATO intervencije u SR Jugoslaviji. I to je netačno. Slučaj Račak bio je poslednja kap u čaši prepunoj zločina srpskih snaga, pokazatelj da se Miloševićeva policija vraća starim navikama koje su do tada već bile odnele oko 1.400 života albanskih civila, kao i dokaz prisustva srpskih jedinica (uključujući vojne) na Kosovu, koje po Oktobarskom sporazumu tamo nisu smele da budu.

Ali vratimo se navodnim bravurama Danice Marinković pred Haškim tribunalom. Ona je svedočila o Račku i posle Miloševićevog suđenja (gde njen iskaz nije procenjivan od strane sudskog veća, budući da je optuženi umro pre izricanja presude). U predmetu Vlastimira Đorđevića toj je temi posvećena veća pažnja nego u predmetu Milutinović i drugi. I evo šta je ukratko zaključeno – da je Danica Marinković radila istragu nakon događaja u Račku 1995, ali da se njeni nalazi u velikoj meri razlikuju od stvarnog stanja na terenu.

Ona, naime, nije videla da je jednom broju žrtava pucano u glavu iz neposredne blizine, nije videla ni telo osamnaestogodišnje devojke, niti telo dvanaestogodišnjeg dečaka, kao ni leševe ljudi u civilnoj odeći u jarku što je zabeleženo na jednom video snimku. I niz drugih stvari.

Evo paragrafa 416. prvostepene presude u predmetu Đorđević: „Prema zaključku Veća, 15. januara 1999. godine u Račku je ubijeno najmanje 45 kosovskih Albanaca, uključujući jednu ženu i dete. Barem jednoj žrtvi odsečena je glava. Većina ubijenih bili su stariji od 50 godina Većini je pucano u glavu, po svemu sudeći iz neposredne blizine. Kada su ubijeni, većinom su nosili civilnu odeću“.

Zaključci Danice Marinković su suprotni tome. Za nju nema sumnje da se radilo isključivo o pripadnicima OVK koji su stradali u borbi. Otkud toliki raskorak? Otud, zaključuju sudije, što je Danici Marinković u Račku 18. januara 1999. pokazana „nameštena scena koju je inscenirala policija“ sa ciljem da „pruži lažan utisak o stvarnim događajima“ (paragraf 415. Đorđevićeve presude). Ko zna šta bi bilo da su tužioci (i sudije) išli do kraja i ispitali da li je Marinković zaista toliko naivna ili je možda bila deo lanca koji je prikrivao, a ne istraživao događaje u Račku.

Ko imalo poznaje prethodni angažman Danice Marinković zna da ona jeste bila deo lanca koji je tokom istraga iskrivljavao istinu i nevine ljude terao da priznaju ono što nisu učinili. Reč je o velikom broju kosovskih Albanaca koji su u godinama pre početka sukoba na Kosovu hapšeni i optuživani za terorizam i udruživanje radi neprijateljske delatnosti. Tokom istrage bivali su premlaćivani i primoravani da priznaju da su članovi grupe koja je nameravala da terorističkim akcijama ruši državu. To su govorili u policijskim stanicama pod batinama i torturom, a onda ponavljali i pred istražnim sudijom – u to vreme Danicom Marinković. Njen potpis nalazi se na tim zapisnicima.

Takvi i slični zapisnici onda su došli do Haga i trebalo je da posluže kao dokaz o delovanju OVK u haškim predmetima koji su tretirali zločine nad Srbima, Romima i takozvanim albanskim kolaboracionistima na Kosovu 1998. Njihova dokazna vrednost bila je toliko mala da najčešće nisu ni usvajani u dokaze, budući da je bilo jasno da se radi o iznuđenim izjavama.

Tako da se pre može reći da je Danica Marinković Haradinaja i druge komandante OVK pred Haškim tribunalom oslobodila odgovornosti za zločine nad Srbima, nego da je Miloševića i njegove saradnike oslobodila odgovornosti za Račak.

Kada je Nataša Kandić 2002. godine izašla u javnost sa navodom da su policajci Predrag Nikolić i Zoran Dželetović tokom NATO intervencije ubili kosovskog političara Fehmija Aganija, Danica Marinković se ekspresno javila da to demantuje, navodeći da se ubice kriju u redovima OVK. Niti je radila istragu, niti joj je istraga bila potrebna – i bez toga je znala da su Nikolić i Dželetović „časno radili svoj posao“. Nije poznato da li je pod „časnim odrađivanjem posla“ podrazumevala i ubistvo 5 članova porodice Blakqori 6. maja 1999. na pruzi Lipljan-Kosovo Polje, zbog čega je protiv njih čak i SUP Prištine podigao krivičnu prijavu, koju je onda pravosuđe zagubilo.

Informacije o ubistvu Aganija Nataša Kandić dobila je od srpskih policajaca. Oni su joj rekli još jednu stvar koja, ako je tačna, najbolje govori „u prilog“ novom postavljenju Danice Marinković. Kada je naime istražni tim iz Prištine (istražni sudija Danica Marinković, zamenik okružnog javnog tužioca Jovica Jovanović i jedan radnik kriminalističke policije) 28. februara 1998. godine došao na uviđaj u selo Likošane, tamo je ispred kuće porodice Ahmeti zatekao gomilu tela. Nekoliko braće Ahmeti još uvek su davali znake života. Policajci su naveli da je istražni sudija Danica Marinković tada rekla: „Ja ove ne vodim“. Ranjenici su potom dotučeni heklerom, a uviđaj nikada nije bio obavljen.

Tela četrnaestorice ubijenih Albanaca potom su prebačena u prištinsku bolnicu. Ne iznenađuje to što nalog za obdukciju od strane istražnog sudije nikada nije stigao, niti je obdukcija bila urađena. Tela su nakon prepoznavanja predata porodicama.

Prema tome, istrage Danice Marinković su više prikrivale nego razotkrivale istinu. Možda je baš zato nekome danas u interesu da ta i takva osoba istražuje slučajeve korupcije u Srbiji.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Peščanik.net, 31.12.2016.

Srodni linkovi:

Zlatko Minić – Ravna linija

Dejan Ilić – Vrzino kolo devedesetih

Nakibe Keljmendi – O sudiji Marinković

Organizacije za ljudska prava – Apel protiv izbora Danice Marinković
za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije

TEMA – KOSOVO