Za tople ljudske priče iz socijalnih rubrika mediji još uvek koriste podatak iz 2010. godine koji kaže da u Srbiji nešto više od 9 odsto ljudi živi ispod granice siromaštva – što znači da mesečno raspolažu sa manje od 80 evra, prema sadašnjem kursu. Kategorija gladnih najčešće obuhvata starije osobe, žene, decu, Rome, osobe sa invaliditetom, interno raseljene i izbeglice.
Nedavno je predsednica Odbora za ljudska prava u Majdanpeku upozorila da je siromaštvo u tom području u dramatičnom porastu: „Bilo je slučajeva da deca odrastaju i po šumama ili da odmalena rade u bogatim porodicama kao sluge. U jednoj školi su imali dečaka koji je sa 14 godina pošao u prvi razred”.
Dok država štedi na socijalnim davanjima, privatne inicijative poput „Solidarne klopice” – akcije pokrenute pre mesec dana u okviru koje je u pekarama i kioscima brze hrane moguće kupiti obrok za siromašne – ni izbliza ne ispunjavaju potrebe.
Narodne kuhinje smenjuju privatne „banke hrane” sa jednokratnim akcijama. U „Solidarnu klopicu” se do sada priključilo svega četrdesetak lokala iz Beograda, Novog Sada, Niša, Subotice i Pirota.
Ideja neoliberalne utopije koja kaže da je jedno društvo bogato onoliko koliko su bogati najbogatiji, oslonjena na „društvenu odgovornost” i humanitarne priloge, u Srbiji nikako da proradi do kraja. Pred vratima imućnih država je zaposela sva najbolja mesta za prosjačenje, nadajući se da će se imućni jednom smilovati i platiti porez, račune za struju, obaveze prema malim proizvođačima. Reket za stranke jedini je namet koji se redovno servisira.
Ostatak stanovništva koji se provukao iznad granice bede ne uživa privilegije ekonomske krize u Srbiji.
Republički zavod za statistiku saopštio je juče da su domaćinstva u Srbiji u prvom kvartalu ove godine u proseku raspolagala sa oko 55.000 dinara mesečno. Na hranu se izdvaja gotovo polovina kućnog budžeta.
Izvor: agencije
Pripremila Milica Jovanović
Peščanik.net, 17.06.2013.