Nijedno društvo ne može biti uspešno i srećno,
ako je većina njegovih pripadnika siromašna i bedna.
Adam Smit
Svuda oko sebe primećujemo privatno bogatstvo kakvo nismo videli od početka 20. veka. Upadljiva potrošnja izlišnih potrošačkih roba – kuća, nakita, automobila, odeće, elektronskih spravica – vrtoglavo je porasla u poslednjih nekoliko generacija. U Americi, Britaniji i šačici drugih zemalja, finansijske transakcije zamenile su proizvodnju roba i usluga kao izvore našeg privatnog bogatstva, izobličavajući značaj koji pridajemo različitim vrstama ekonomske aktivnosti. Bogati su, kao i siromašni, oduvek postojali. Ali u poređenju sa svima ostalima, danas su bogatiji istaknutiji nego ikada u zabeleženoj istoriji. Lične privilegije mogu se lako opisati i razumeti. Mnogo je teže opisati dubine javne mizerije u koju smo upali.
Siromaštvo je apstrakcija, čak i za siromašne. Ali simptomi kolektivnog osiromašenja svuda su oko nas. Propali autoputevi, bankrotirani gradovi, dotrajali mostovi, katastrofalne škole, nezaposleni, loše plaćeni i neosigurani: sve je to nagoveštaj kolektivne propasti morala. Ovi nedostaci su toliko endemski, da više ne umemo ni da govorimo o tome što je loše, a kamoli da to počnemo da ispravljamo. Pa ipak, nešto se tu ne uklapa. Čak i dok Amerika izdvaja desetine milijardi dolara na uzaludnu vojnu kampanju u Avganistanu, mi se nervozno meškoljimo na pomen bilo kakvog povećanja javne potrošnje na javne službe ili infrastrukturu.
Da bismo shvatili koliko smo nisko pali, prvo moramo da razumemo razmere promena koje su nas snašle. Od kraja 19. stoleća do sedamdesetih godina prošlog veka, napredna društva Zapada bivala su sve manje nejednaka. Zahvaljujući progresivnom oporezivanju, državnim subvencijama za siromašne, socijalnim službama i garancijama protiv akutnih nedaća, savremene demokratske države branile su se od ekstremnog bogatstva i siromaštva.
Naravno, i dalje je bilo velikih razlika. Suštinski egalitarne skandinavske zemlje i mnogo šarolikije države južne Evrope još uvek su imale svoje staleže, dok su se u atlantskim zemljama engleskog govornog područja i državama Britanske imperije i dalje očitovale stare klasne razlike. Ali svaka od ovih zemalja je na svoj način pokazivala rastuću netoleranciju prema neumerenoj nejednakosti, inicirajući javna davanja za nadomeštanje privatne nejednakosti.
U proteklih trideset godina, mi smo to odbacili. Naravno, ovo „mi“ varira od zemlje do zemlje. Najekstremniji primeri privatnih privilegija i javne indiferentnosti ponovo se javljaju u SAD i Britaniji: epicentrima entuzijazma za deregulisani tržišni kapitalizam. Iako su države od Novog Zelanda do Danske, od Francuske do Brazila, povremeno pokazivale interesovanje, nijedna se ne može meriti sa Britanijom i SAD u upornom tridesetogodišnjem radu na poništavanju decenija socijalne legislative i ekonomskog nadzora.
Dve hiljade pete godine, 21,2 procenta nacionalnog dohotka SAD otišlo je u ruke samo jednom procentu stanovnika. Uporedite to sa 1968. godinom, kada je direktor kompanije General Motors ukupno zarađivao šezdeset šest puta više od prosečnog radnika ove firme. Danas direktorWal-Mart-a zarađuje devet stotina puta više od svog prosečnog radnika. Bogatstvo porodice osnivača Wal-Mart-a procenjeno je 2005. godine na 90 milijardi dolara, koliko ukupno ima donjih 40 posto stanovništva SAD: 120 miliona ljudi.
I Britanija je sada manje jednaka – u primanjima, bogatstvu, zdravlju, obrazovanju i životnim prilikama – nego ikada od dvadesetih godina prošlog veka. Danas u Britaniji ima više siromašne dece nego u bilo kojoj drugoj zemlji Evropske unije. Od 1973. godine, nejednakost u realnim platama povećana je u Britaniji više nego igde drugde, osim u SAD. Većina radnih mesta u Britaniji u periodu od 1977. do 2007. otvorena je ili za najbolje ili za najlošije plaćene poslove.
Posledice su jasne. Svedoci smo propasti međugeneracijske mobilnosti: za razliku od njihovih roditelja i dedova, današnja britanska i američka deca nemaju velika očekivanja da će promeniti uslove u kojima su rođena. Siromašni ostaju siromašni. Ekonomske nedaće za većinu njih podrazumevaju i loše zdravlje, propuštene prilike za školovanje i – sve češće – poznate simptome depresije: alkoholizam, gojaznost, kocku i manje kriminalne radnje.
Nezaposleni ili neredovno zaposleni gube kvalifikacije koje su stekli i postaju hronično suvišni za privredu. Česte posledice su napetost i stres, da ne pominjemo bolest i preranu smrt.
Disparitet u primanjima pogoršava ove probleme. Tako mentalna oboljenja blisko prate primanja u SAD i Britaniji, dok su ove pojave prilično nepovezane u svim kontinentalnim evropskim zemljama.
Čak i poverenje, vera u naše sugrađane, negativno korespondira sa razlikama u primanjima: od 1983. do 2001, podozrivost je značajno porasla u SAD, Britaniji i Irskoj – državama gde je dogma neregulisanog sebičnog interesa najrigoroznije primenjena u javnoj politici. Ni u jednoj drugoj državi ne može se naći slično nepoverenje.
Čak i unutar samih država, nejednakost igra ključnu ulogu u životu čoveka. Na primer, u Sjedinjenim Američkim Državama, šanse da neko živi dugo i zdravo blisko prate njegova primanja: stanovnici bogatih okruga mogu da očekuju duži i kvalitetniji život. Devojke u siromašnijim državama SAD češće ostaju u drugom stanju u pubertetu – i te bebe imaju manje šanse da prežive – od njihovih vršnjakinja iz bogatijih država. Isto tako, dete iz siromašnijeg okruga češće će napustiti srednju školu od deteta čiji roditelji imaju stabilne prihode i žive u prosperitetnom delu zemlje.
Što se tiče dece siromašnih koja ostaju u školi: ona postižu slabije rezultate, dobijaju lošije ocene i nalaze gore i slabije plaćene poslove.
Dakle, nejednakost nija odbojna samo sama po sebi; ona očigledno korespondira sa patološkim društvenim problemima koje ne možemo rešiti ukoliko se ne pozabavimo njihovim osnovnim uzrocima. Postoji razlog zašto su smrtnost novorođenčadi, životni vek, kriminal, broj zatvorenika, mentalne bolesti, nezaposlenost, gojaznost, neuhranjenost, tinejdžerska trudnoća, narkomanija, ekonomska nesigurnost, lična zaduženost i anksioznost toliko upadljiviji problemi u SAD i Britaniji nego u državama kontinentalne Evrope.
Što je jaz između malobrojnih bogatih i brojnih siromašnih širi, utoliko su socijalni problemi gori: ova jednačina važi i za bogate i za siromašne zemlje. Nije važno koliko je jedna država bogata, već koliko je nejednaka. Tako Švedska ili Finska, dve najbogatije države po primanjima stanovnika ili BDP-u, imaju vrlo uzak jaz između najbogatijih i najsiromašnijih građana – i neprekidno su na vrhu lista svetskih zemalja po indeksima merljivog kvaliteta života. S druge strane, Sjedinjene Američke Države, uprkos svom ogromnom bogatstvu, uvek loše prolaze u takvim merenjima. Trošimo ogroman novac na zdravstvo, ali prosečan životni vek u SAD je ispod Bosne i odmah iznad Albanije.
Nejednakost je korozivna. Ona nagriza društvo iznutra. Uticaj materijalnih razlika ne ispoljava se odmah: ali vremenom se pojačava nadmetanje u dostizanju statusa i posedovanju robe; ljudi dobijaju osećaj superiornosti (ili inferiornosti) u zavisnosti od stvari koje poseduju; pojačavaju se predrasude prema onima na nižem stupnju društvene lestvice; kriminal skače i patološki efekti socijalne uskraćenosti postaju još vidljiviji. Nasleđe neregulisanog bogaćenja zaista je gorko.
Preveo Ivica Pavlović
Odlomak iz prvog poglavlja knjige Teško zemlji Tonija Džada, koja uskoro izlazi u izdanju Peščanika.
Peščanik.net, 24.08.2011.