Malo koga je u našoj privredi iznenadila vest da su poslovne banke u poslednjih godinu dana povukle iz Srbije 1,05 milijardi evra, to jest da su na našem tržištu smanjile „izloženost“ u odnosu na 2012. godinu za 16,7 odsto – jer su mnogi naši preduzetnici već dobrano primetili da je dobiti kredit za bilo kakav biznis plan, u najvećem broju slučajeva postalo nemoguća misija.
Krajnje uprošćeno govoreći, poenta većine biznis planova koji se podnose bankama sa molbom za kreditnu podršku je da se ulaganje u obrtne fondove i realne investicije preduzima radi povećanja prodaje robe ili usluga (ili da se premosti razdoblje do takvog povećanja), u zemlji koja ima plan štednje na javnim troškovima i od koje se traži da smanji plate i penzije, odmah i u narednim godinama. Pa koji program povećanja prodaje može biti toliko „kvalitetan“ da preskoči takvu „makroekonomsku barijeru“ koju čini vrzino kolo državnog deficita, nužne štednje na potrošnji, rastuće nezaposlenosti, na jednoj strani, i razvojnih planova na drugoj strani – planova koji računaju na povećanje prodaje sve siromašnijim potrošačima, koji će i u nekoliko narednih godina trošiti sve manje, jer će i njihov broj biti manji, a i primanja će im biti manja?
Povodom ove vesti, naša centralna banka je u svom zamumuljenom saopštenju ocenila da je „do sada dominirao uticaj nedostatka kvalitetne domaće tražnje, mada su u poslednje vreme izražena i ograničenja na strani ponude“, itd. Ne smeta mi kod NBS opreznost u oceni smanjenja „izloženosti“ (stranih) banaka u Srbiji, ali je ocena o „nedostatku kvaliteta domaće traženje“ ne samo ambivalentna, već joj nedostaje i nešto jasnije objašnjenje. Istina, banke uvek mogu da kažu da je stepen kontaminiranih kredita kod preduzeća u Srbiji već blizu 30 odsto i da se na njihovim šalterima najčešće pojavljuju upravo prezadužene firme koje su taj procenat i digle na visoki nivo.
No, šta je sa onim drugim firmama koje traže kredite, a koje su redovne platiše starih obaveza i imaju pristojnu imovinu koju nude za zalogu – pa se ipak ne uklapaju u „formulare“ koje im banke podastiru. U našim bankama malo je „stvarnih bankara“, pa su kriterijumi i standardi za odobravanje kredita toliko „standardizovani“ da se uskoro može očekivati postavljanje „kreditomata“, iz kojih nećete moći iscediti ni paru, ako nemate „formalnu kvalifikaciju i legitimaciju“. Takvim firmama se odbijanje zahteva za kredit često obrazlaže i preoštrim uslovima NBS koja veoma široko traži „visoko rezervisanje“ sredstava za odobrene pozajmice (to jest restriktivnošću monetarne politike). A tu je, dakako, uticaj i bednog kreditnog rejtinga same države Srbije (BB-) za koji je naša guvernerka rekla da neće naneti mnogo štete našoj ekonomiji.
Tim drugim, inače firmama koje imaju ideja, a kojih istina nema mnogo, obično se još kaže da su uslovi poslovanja nesigurni i da se menjaju svaki čas (akcize se, na primer, menjaju iz godine u godinu, a one su značajna stavka u proračunu troškova uvozne sirovine ili energije u narednim godinama); da je strategija fiskalne konsolidacije stalno pod znakom pitanja i da se ona mora temeljno „rekonstruisati“ i „pooštriti“; da je pravosuđe Srbije i dalje presporo i zaglavljeno u nekakvim permanentnim reformama, a katalozi stvarnih prava u javnim knjigama i dalje nepouzdani (tim pre što se ni restituciji ne vidi kraj); rečju, da su planirani profiti sumnjive održivosti (mada je naše knjigovodstvo takvo da se oni bez velikog rizika i dalje mogu „štimovati“), itd.
Sve to bi se moralo prihvatiti kao racionalan stav evropskih bankara kada bi u većini zemalja Istočne Evrope, a naročito našeg regiona, situacija bila mnogo bolja. Međutim, to jednostavno nije slučaj, iako je „sužavanje izloženosti“ i tamo prisutan proces. Pri tome ima znakova da Srbija, čak i u takvom društvu, doista spada u najgore mesto za poverioce. No, takva je bila i ranije, pa je kredita i „izloženosti“ bilo nešto više.
Glavni razlog smanjenja te famozne „izloženosti“ stranih banaka u Srbiji, čini se da je izneo Veroljub Dugalić, predsednik Udruženja banaka Srbije. On je, naime, rekao da su poslovne banke prošle godine na našem tržištu ostvarile profit od samo 120 miliona evra (što mu je poslužilo i za tvrdnju da one ne pljačkaju naš narod), dakle profit manji od EPS-a ili NIS-a. Ako je, pri toliko visokim kamatama koje se naplaćuju u Srbiji, profit banaka doista relativno nizak, onda se otvara još hiljadu pitanja o stanju i u srpskim bankama, a ne samo u srpskoj ekonomiji.
Novi magazin, 04.04.2014.
Peščanik.net, 04.04.2014.