Pre sedam-osam godina, tokom neke ekskurzije privrednih novinara po Srbiji, ušao sam u izvesnu polemiku sa koleginicom koja spada u sam vrh našeg ekonomskog novinarstva, povodom tada šampionskog tranzicijskog pohoda Slovenije u evrozonu.
Prema njenom tadašnjem mišljenju jedna od tajni slovenačkog uspeha je u tome što nije rasprodala svoje banke i ključna infrastrukturna preduzeća, što je državi omogućilo da usmerava privredni razvoj, očuva konkurentnu industriju i dobro iskoristi otvaranje evropskog tržišta za njenu ponudu. Uvek više sklon zakeranju nego ozbiljnom promišljanju, više da podbodem kompetentnu damu nego da isterujem istinu, suprotstavio sam se ovom stavu tako što sam rekao da bi Slovenija ekonomski bila još prosperitetnija i uspešnija da je prodala svoje banke i većinu državnih preduzeća. Dodao sam još, koliko se sećam, da nisam pristalica teze da najbolji kapitalizam, posle socijalizma, može da izgradi centralni komitet prosvećenih komunista, ne zaboravljajući pri tome ni slučaj Kine.
Aktuelna, današnja kriza pokazala je da su slovenačkim uspesima stali na rep upravo problemi sa poslovnim bankama, pa se za njihovo spasavanje moraju prodavati državna preduzeća, a čini se da će biti pojačano i oporezivanje, jer je državna kasa ispražnjena. Naime, vlada „Pozitivne Slovenije” objavila je da se slovenačke banke moraju dokapitalizovati sa oko 900 miliona evra i da je budžetski deficit Slovenije dosegao 7,8 odsto BDP-a. Zbog toga je napravljen plan da se uvede „krizni porez” na plate (po stopi između 1 i 4 odsto), da se poveća stopa PDV-a (sa 20 na 22 odsto, po gornjoj stopi, i sa 8,5 na 9,5 odsto, po donjoj stopi) i da se poveća porez na dobit sa 15 na 17 odsto. Pošto se tim poreskim makazama državni prihodi mogu povećati samo za oko 540 miliona evra, Slovenija je oglasila da prodaje i Novu mariborsku banku, svoj lavovski udeo u ljubljanskom Telekomu, avionsku kompaniju Adrija ervejz, Ljubljanski aerodrom i još desetak drugih državnih preduzeća.
Probleme kod banaka i pokušaj prodaje državnih preduzeća u Sloveniji – da bi se oni zatrpali zajedno sa budžetskim deficitom – ovde ne spominjem da bih danas samopohvalio nekakvu svoju nekadašnju „dalekovidost” u spomenutom ćaskanju u novinarskom autobusu, jer razvoj prilika ipak ne potvrđuje jasno moj stav da bi Sloveniji bilo bolje da je rasprodala „svoje banke” (Hrvatska je rasprodala, pa ni njoj nije dobro). Zapravo, primer Slovenije spominjem zbog toga što je aktuelna kriza navela Jelka Kacina da u „autorskom tekstu” za novosadski Dnevnik (9. maja), između ostalog, napiše da se moraju napustiti iluzije o „nebeskoj Sloveniji” i njenim „nebeskim problemima”, da problemi nisu izazvani iz EU, da nisu u glavama vladara, Vlade ili sindikata, nego da „imamo kašnjenje u ovozemaljskoj Sloveniji”, to jest da „reformi nije bilo, a posledice su tu”, te da su „problemi naši i što ih pre prepoznamo pre će se rešiti”.
No, „da se vratimo na naše ovce”, kako kažu Francuzi, to jest na kreatore planova za izlazak iz srpske finansijske krize. Naime, postavlja se pitanje šta bi se iz spomenutog slovenačkog plana moglo preuzeti kao neko moguće uputstvo za lečenje naših aktuelnih nevolja. Kad je reč o poreskom paketu, tu nema šta da preuzimamo jer se pokazalo da dalje prorecesiono „snižavanje tražnje” putem poreskih makaza u Srbiji ne vodi nikuda, jer povećavanje poreskih stopa na promet, zarade i profite samo snižava javne prihode – pošto to pokreće opštu bežaniju u sivu zonu ili snižavanje ionako bedne potrošnje, što opet onemogućava oporavak ponude. Možda bi se nešto moglo dobiti povećanjem tereta na imovinu, ali se nova koalicija na vlasti očigledno plaši direktnog oporezivanja koje bi pokvarilo njenu popularnost (što se jasno vidi na slučaju naprasnog odustajanja od poreza na „drugu kuću” skuplju od 50.000 evra).
Dakle, iz slovenačkog plana možda bi se mogla preslikati (trenutno problematična) mogućnost prodaje državnog kapitala u javnim preduzećima. Naravno da i u Sloveniji znaju da „nije trenutak” za takvu prodaju, jer su cene preduzeća od početka svetske krize u kontinuiranom padu, pa bi se sa sličnim razlogom da se na tu vrstu „svojinske reforme” ne ide po ko zna koji put ponovo mogla suočiti i Vlada Srbije ako se ipak odluči da pred MMF izađe sa idejom prodaje paketa svojih preduzeća. Naravno, u tom paketu bi se morala naći i državna preduzeća koja i u ovim teškim prilikama na svetskom tržištu mogu naći kupca, a ne samo ona potpuno finansijski i tehnološki ruinirana, koja su već nekoliko godina u izlogu Srbije i samo vabe dodatna ulaganja.
Novi magazin, 17.05.2013.
Peščanik.net, 17.05.2013.