Iza svakog velikog policajca stoji isto toliko velika žena, bračna družica, ređe konkubina, iza svakog velikog ministra policije stoji jednako velika, možda i ogromna žena; iza direktora policije, a to su po pravilu ljudi naočiti, stoji barem toliko naočita i naročita žena; sada je, osobito nakon veličanstvenog nastupa policije u Valjevu, došlo petnaest minuta supružanske slave: da čujemo, napokon, građanke koje živuju, smerno i predano, u senci uniformisanih i naoružanih muževa, a sada se u svojim palankama susreću sa osobama koje smatraju otmenim da drže stranu pretučenima.
Kome god se prohte može u prolazu da prosikće nešto o onome što su njihovi muževi učinili; ili ne mora niko, što reče Šapić, ni da sikće otrov, dovoljno je da troje prolaznika zakoluta očima pa da ranije prijatan odlazak na pijacu postane policaji kazna (eto, nemamo ni reč za taj status: zna se ko je popadija, a ko čini bračni par ako je muž policajac?) neka bude policaja, uglavnom je donedavno anonimnim kućanicama, policajama, život postao neprijatan, svaka šuša im može dobaciti „kako vas nije sramota?“, pri čemu se prenebregava da su ti danas ozloglašeni muževi bivali odvojeni od porodice, odvojeni više nego ikad otkako su se – ah, gde je sada to srećno vreme! – registrovali; jeste taj odvojeni život plaćen, plaćaju ga i pretučeni omladinci, ali zar taj službeni odvoj ne pogađa itekoliko i supruge, i potomstvo policajaca, i njihove roditelje koji su ih i upisali u policijsku školu, da ovi u državnoj službi, koja je, iskreno, jača i od službe u crkvi, dođu što pre do kore hleba i do krova nad glavom.
Nisam kao dete znao je li Ajhman bio holostoi, ili je imao ženu (kasnije ću gledati film pa ću shvatiti da jeste bio oženjen), ali bilo je jedno vreme Ajhman pa Ajhman, a šta je bilo sa njegovom gospođom, kako je njojzi bilo? Ne kažem da su ovi – umalo ne rekoh: naši – ajhmanovci, nemaju ni ajhmanovske mogućnosti ni ajhmanovsku misiju, ali da su batinaši, batinaši su, da su revnosni, temeljni, postojani – jesu.
I prave i lažne policajce štitiće njihovi gospodari i dreseri, MUP od iskona ima vojsku advokata specijalizovanih da brane svakog policajca ako se ovaj sukobi sa kakvim civilom, ili ako se ogreši o zakon, ministar je o valjevskom bestijanju već kazao da je policija bila odviše svilena i premilosrdna, što je blagi očinski prekor, ali i uputstvo za buduću savesniju i žešću upotrebu sile, vladar je pomilovao i opevao nasilnike koji su u Novom Sadu pretukli devojku (zbog čega spadosmo s konja na Macuta), svaki nasilnik se, rekao bih, oseća da je postupao ispravno i da će biti nagrađen, i jeste nagrađen, ali kako je njihovim ženama, dok oni čuvaju kriminalce u Ćacilendu, ili dok ispaljuju bojni otrov u Nemanjinoj? Ispaljuju ga i na mene, iako, kao što mi samo ime kaže, nisam za to dao ni najmanji povod: kako se dakle osećaju policaje dok na račun službe kojoj su njihovi bračni drugovi posvetili život odasvud stižu reči koje nisu baš uvek ni za štampu?
&
Oduvek je bilo – ili da kažem: bivalo? – prekasno da išta vredno otpočnem, naučim ili učinim, tako i sada: kail sam, možda sam i kadar, da napišem radio-dramu, omnibus ili da kažemo mozaik razgovora između policajaca i njihovih bližnjih. Ali, dok sam poželeo da to napišem, Radio B92 je nestao, a bila bi dovoljna samo dva glasa, i ne nužno glumačka: trebalo bi da zvuči kao kad u školi dvoje učenika čitaju deo nekog pozorišnog komada.
Raniji ja bih bio digao ruke od zamisli, pozni ja ću ipak da pišem.
Pa da počnem.
Mesto radnje: stan, dobijen preko reda, u jednom od rutinskih izliva vladarske milosti, mada: od davnina je tako i bilo. Lica: On, Ona, Druga Ona, i pređašnji.
Vreme radnje: sadašnje, blokadersko.
PRIZOR PRVI
ON (kuca vragolasto štitom iako zna da su vrata otključana, ulazi odlažući štit tik uz tobolac sa kišobranima): Znao sam nisi zaključala, iako ti govorim da nam ne žele svi dobro, ne mogu dok radim da brinem još i za tebe…
ONA: Gledala sam te, i ponosila se, i brinula…
ON: Daj, baš si mene gledala, pa svi smo isti, isto maskirani, mada, iskreno, voleo bih da si me prepoznala…
ONA: Jesam, i reći ću ti koga sve još, nisam sve, kao da niste svi bili Valjevci, ali, čoveče, kako ste bili brzi i složni, ne znam ko bi pod tako teškom opremom mogao tako da istrči…
ON: Stani malo, ako si me ti prepoznala, prepoznaće me i ko ne treba… Imali smo šlemove, vizire, maske… ti si vidovita ili šta?…
ONA: Kad nekog voliš, nema šanse da ga promašiš (pevuši: „Pozn’o bi te međ hiljadu ženaaa“)…
ON (stavlja šlem na komodu): Ne pitaš zašto nisam otišao u stanicu, da se tamo presvučem? Moraću da se vratim, dobili smo četrdeset minuta voljno, a videla si gde smo radili, tu u Vojvode Mišića, naspram moje kladionice…
ONA: Prepoznala sam sve lokale…
ON: Da si imala periskop mogla si da me gledaš uživo. Jesu deca gledala?
ONA: Hm, bolje da nisu, sin ti je otišao u svoju sobu, a mezimica ti se rasplakala, moraćeš da razgovaraš sa njima…
ON: Šta, uplašila se za tajka, duša moja… A ovaj dzindzov sanja da bude student, vidim ja, ali nema od toga ništa. Da su to studenti kako treba, pa još i đene-đene… Bilo bi mu korisnije da je gledao intervenciju celu, da vidi otkud lebac pada, taj njegov ajfon neko je krvavo zaradio.
ONA: Nemoj tako da govoriš, mada ti čizme jesu umazane nečim bordo, izmešano je sa prašinom, i kao nekom sluzi, daj da te izujem… hoću da ti operem noge, želim to, želim…
ON: To si videla od pape, ti si moj papa (peva sad ON: „Oprosti mi, pape, sve te grube riči…“)
ONA: (izuva mu i čarape): Sunce moje, kako su mu se oznojile njegove lepe noge, ovde imaš modricu, od čega ti je to? Znaš, sad kad si tu, ja sam hrabra, ali kad si u poslu, u jeku… Šta, mislim se, ako taj dole izmakne lice i ti iz sve snage tresneš tom čizmetinom o asfalt, gde može biti i neka udarna rupa, šta ako uganeš nogu, ili ako podbiješ pete, znaš šta sam sanjala, bolje da ti ne kažem…
ON: Ako san nije o nečemu što je protivno Zakonu o braku, davaj…
ONA: Ti se i posle toliko sati prenapornog rada zezaš, te periskop, te Zakon o braku, uh, sanjala sam kako se blokader napravio da je onesvešćen, i ti već proređuješ udarce, kad se đubre odjednom izvilo i ujelo te iznad čizme, progrizao ti nogavicu, i ti zapanjeno gledaš kako ti krv lipti i po njemu i po čizmi…
ON: Voleo bih da slušam kako sam ga nagradio za njegovo zmijsko vladanje, ali evo mi stiže poruka da se vratim, daj mi tu čizmu, nemoj da je čistiš, čeka me još posla.
PRIZOR DRUGI
ONA: Dušo, nedostupan si celo veče, razumem da kad radiš nema ni poruka ni smajlija, ni srca, ali zvala sam te i pre vaše akcije, i posle…
ON: Jesi gledala prenos? Kod Bose opet, a? Čim ona ima N1, jasno nam je ko je, i mrzim kad si kod nje, a opet, gde bi me videla?…
ONA: Gledali smo te… Mislim da te je i Bosa prepoznala, pitala me da li da zamrzne sliku, baš kad si zamahivao… mislim da je htela da te baš svi prepoznaju, ali ja sam rekla: pusti dalje, da vidimo šta će biti…
ON: Čudno se osećam, volim što sam maskiran, pločice sa imenima smo razdužili, sve su u sefu, biće nam vraćene zajedno sa medaljama čim pobedimo…
ONA: Predsednik reče da ste pobedili…
ON: Jesmo, ali kontrarevolucija nije ni u Rusiji odmah bila suzbijena, prija mi, kažem, da budem maskiran, a opet, voleo bih da me bar ti i deca prepoznate, i da me, naravno, moje starešine prepoznaju, mada oni su za to em obučeni, em talentovani, em imamo softver za identifikaciju putem analize hoda, brzine kojom trčimo, siline udaraca, broja udaraca u jedinici vremena…
ONA: I ja bih volela da te vidi cela Srbija, i cela Evropa, a opet, ne bih volela da ti se neko osveti, da te tuži, ili da te sačeka u zasedi, kad nisi na dužnosti i kad nisu tvoji drugovi oko tebe i uz tebe…
ON: Snima se sve što radimo, kompletan radni učinak, snima i ko treba i ko ne treba, razumem moje kolege kad nekome istrgnu mobilni i zdrobe ga čizmom, ove su čizme san svakog policajca i svakog vojnika, jesu teške, ali mislim da smo sa njima imali još više uspeha nego sa pendrecima ili štitovima: ako neko namerno leži moraš da se saginješ da bi ga domašio, a čizma je tu kao naručena… Jesu tvoji gledali, šta kažu?
ONA: Neću da ti stajem na muku, sad kad imaš toliko posla, i kad si blizu unapređenja…
ON: Mogu da zamislim…
ONA: Tata, znaš i sam, zbog unuka drži stranu studentima, mama drži stranu njemu, bolje da ti ne pričam…
ON: Šta lupetaju, pričaj!
ONA: Tata kaže da je sramota tući decu koja ne pružaju nikakav ni otpor ni povod…
ON: (imitira je sarkastično): Ne pružaju otpor, ne pružaju povod… Jel slavni veteran čuo nekad za „naređenje – izvršenje“, odakle je on ispao, ne razume koliko radosti i olakšanja donosi izreka, sentenca je to, hej, „ima ko misli!“, verovatno ima i na latinskom, pa nisam dobio ovaj stan i platu, i dodatke, da pametujem, nego da radim ono što mi se naredi, za šta sam obučen i plaćen… Sve sam stekao sa ovih dvadeset prstiju, ne čekam da mi on nešto prepiše.
ONA: Dušo, znaš da mislim isto što i ti, kad bi ti mislio drukčije, i ja bih mislila drukčije, toliko si ti pametan i toliko te ja volim, bez veze si me, neoprezno, pitao da l su te moji gledali, ja sam te gledala, i jedva sam čekala da ti i ovo kažem…
ON: Šta to, hajde, moram za deset minuta da budem na zbornom mestu, neka, biće noćni rad, nemoj to da krnjiš, dogodine Grčka…
ONA: Ne znam da li se sećaš neke reklame mislim za „Radost Evrope“, ili tako nešto: deca u raznobojnim odelcima uz radosnu ciku istrčavaju iz školskog dvorišta i razvijaju se u strelce, trče nasmejani svako na svoju stranu… rasprše se kao neki sprej… E vi ste me podsetili na „Radost Evrope“, samo što ste vi trčali da ne kažem naopako, istrčali ste kao jedan sa raznih strana, iz svih pravaca, i poleteli, ne mogu drukčije to da opišem, poleteli ste prema središtu, prema vašim metama, videlo se da jedva čekate i da nećete ošljariti, mislim da ste bili još brži od dece, iako teglite te vaše oklope, čizmetine, vizire… To će sigurno biti sačuvano, ima hvala bogu snimaka, biće sto posto i neka špica kad policija bude raspisivala konkurs za nove polaznike Policijske akademije, lepše je od svakog sleta ili otvaranja Olimpijade, prepoznala sam te, i brojala koliko puta moraš da zamahneš za samo dva minuta, i koliko tvoji udar… potezi, pokreti, moraju biti iskreni, pravi, jer sve to gleda negde direktor policije, ranije nisam ni znala da imate i direktora, ali taj čovek je toliko lep, i toliko pametno govori, i iskreno, da sam ga momentalno memorisala i jedva čekam da opet nešto pametno kaže… (kroz prozor se čuje „Pumpaj! Pumpaj!“; zvuci pištaljki i policijskih sirena)
ON: (zastavši u dovratku) Drži mi palčeve, i ne govori nikome da si me prepoznala; ako pobedimo lako ću dokazati koliko sam doprineo, u protivnom – nikom ništa: četrnaestog avgusta dežurao sam kod reni-bunara, da nekome ne padne sabotaža na pamet. Imam kopiju izveštaja sa tog dežurstva.
Peščanik.net, 21.08.2026.
Srodni linkovi:
Ljubodrag Stojadinović – Tragovi teške ruke
Uglješa Bokić – U Valjevu se dogodila osveta policije, a ne intervencija
Dejan Ilić – Prah i pepeo od države
Sofija Mandić – Gori u Valjevu
Robert Sepi – U zaštite su kratke noge
Muzički blog Ljubomira Živkova