Visoki komandant američkih i NATO snaga u Avganistanu, general Stenli Makristal, upozorava u hitnom i poverljivom dopisu da će mu u narednih godinu dana biti potrebno više vojnika, i otvoreno kaže da će se bez njih osmogodišnji sukob „najverovatnije završiti neuspehom“, piše u dokumentu od 66 strana do kojeg je došao Washington Post.
General tvrdi: „Ako ne preuzmemo inicijativu i ne zaustavimo pobunjenički talas u bliskoj budućnosti (narednih 12 meseci) – dok se bezbednosni kapacitet Avganistana ne stabilizuje – rizikujemo ishod po kojem poraz pobunjenika više neće biti moguć“.
Ova procena je poslata sekretaru odbrane Robertu Gejtsu 30. avgusta i sada je proučavaju predsednik Obama i njegovi savetnici za nacionalnu bezbednost.
Makristal završava izveštaj u umereno optimističnom tonu: „Iako je situacija ozbiljna, uspeh je još uvek moguć“.
Na više mesta on upozorava da je poraz najverovatniji ishod, ako ne bude poslato više trupa i ako se ne počne sa brzim sprovođenjem nove borbene strategije. Makristal opisuje avganistansku vladu kao ogrezlu u korupciji i kaže kako koalicione snage trpe posledice taktike kojom se zanemaruju civili.
Navodi brojne nove detalje o talibanskim pobunjenicima, i naziva ih snažnim i lukavim neprijateljima koji koriste savremene propagandne metode i sistematski regrutuju nove vojnike – pa čak i planiraju akcije – u avganistanskim zatvorima.
Makristalova procena je jedna od nekoliko strategija koje se razmatraju u Beloj kući. Njegov plan bi mogao da intenzivira nacionalnu debatu, u okviru koje se vodeći demokratski zakonodavci ustežu da odobre slanje novih vojnika u ovaj sve nepopularniji rat. Obama je prošle nedelje kazao da neće doneti odluku o slanju vojnika dok „ne bude potpuno siguran kakva će se strategija primenjivati“.
Komandant je pripremio poseban, detaljno obrazložen zahtev za slanje dodatnih trupa i drugih sredstava, ali zvaničnici kažu da se čekaju dalje instrukcije za slanje tog dokumenta u Pentagon.
Visoki vladini službenici su za vikend zatražili od Washington Posta da ne objavljuje određene delove dopisa, za koje tvrde da bi ugrozili buduće operacije. Verzija dokumenta sa koje je skinuta oznaka poverljivosti, uz određene delove koji su na zahtev vlade izostavljeni, može se preuzeti ovde.
Makristal naglašava da se njegov zahtev za slanje vojnika oslanja na primenjivanje strategije po kojoj se vojska pre svega bavi zaštitom stanovništva, a ne ubijanjem pobunjenika i kontrolisanjem teritorija. Zatim kaže: „Nedovoljni resursi će najverovatnije rezultirati neuspehom. Međutim, bez nove strategije, za misiju ne treba obezbeđivati nove resurse“.
Sveobuhvatna korupcija
U dopisu se bespoštedno kritikuje neuspešna avganistanska vlada, i tvrdi se da korupcija u državnim strukturama predstavlja podjednako opasnu pretnju za misiju Međunarodnih bezbednosnih snaga za podršku tj. ISAF, kako glasi poznati akronim za koalicione snage.
„Slabost državnih institucija, štetno delovanje uticajnih pojedinaca, sveobuhvatna korupcija i zloupotreba položaja raznih zvaničnika, kao i greške unutar ISAF-a, razlog su zašto Avganistanci ne podržavaju svoju vladu“, kaže Makristal.
Rezultat je „kriza poverenja među Avganistancima“, piše on. „Takođe, utisak o našoj neodlučnosti otežava Avganistancima da sa nama stupe u savez protiv pobunjenika“.
Makristal je jednako kritičan i kada se radi o komandi kojom je rukovodio od 15. juna. Kako kaže, ključna slabost ISAF-a jeste to što nedovoljno agresivno štiti avganistansko stanovništvo. „Preokupirani odbranom naših vojnika, delovali smo na način koji nas udaljava – fizički i psihološki – od naroda koji treba da zaštitimo… Pobunjenici nas ne mogu poraziti vojno, ali to možemo učini mi sami“.
Makristal nastavlja: „Avganistanski društveni, ekonomski i kulturni problemi su složeni i slabo se razumeju. ISAF ne razume dovoljno dinamiku lokalnih zajednica, niti kako pobunjenici, korupcija, nesposobni službenici, uticajni pojedinci i kriminal zajednički negativno utiču na stanovništvo Avganistana“.
Obaveštajna delatnost Koalicije usmerena je na prikupljanje podataka o tome kako uspešno napasti pobunjenike, što ISAF sprečava da „razume ključne aspekte avganistanskog društva“.
Na četiri posebne strane, u prilogu o operacijama lišavanja slobode, Makristal upozorava da je zatvorski sistem Avganistana pretvoren u „utočište i bazu za izvođenje ubilačkih napada“ na vladu i koalicione snage. Navodi primer zatvorske veze prilikom dizanja u vazduh hotela Serena u Kabulu 2008. i drugih napada. „Bez nadzora, talibani i čelnici Al Kaide strpljivo koordinišu i planiraju napade, u čemu ih čuvari i vojska ne sprečavaju“.
U proceni se kaže da talibanski pobunjenici i borci Al Kaide „čine više od 2.500 od ukupno 14.500 zatvorenika u sve pretrpanijim avganistanskim zatvorima, u kojima su „okoreli, fanatični islamisti pomešani sa sitnim prestupnicima i silovateljima, a ovi prvi tu priliku koriste za radikalizaciju i indoktrinaciju ostalih“.
Uz opasku da su SAD „došle u Avganistan 2001. kako bi onemogućile stvaranje utočišta za upravo ovakve neprijatelje“, on kaže da oni sada nekažnjeno deluju u zatvorima. „U kazneno-popravnim ustanovama ima više pobunjenika po kvadratnom metru nego bilo gde drugde u Avganistanu“, piše u proceni.
Makristal iznosi nacrt plana za podizanje sposobnosti avganistanske vlade da upravlja kazneno-popravnim ustanovama i i za prepuštanje kontrole svih takvih operacija Avganistancima, uključujući i zatvor u Bagramu, koji je trenutno pod američkom upravom.
Za sada su u Bagramu, zbog nedovoljnog kapaciteta „produktivna isleđivanja i prikupljanje obaveštajnih podataka od zatvorenika na niskom nivou“. „Kao rezultat toga, stotine zatvorenika se drže bez optužbe i bez definisanog daljeg postupka. Ovo neprijatelju pruža priliku da ih radikalizuje mnogo uspešnije nego na slobodi. Taj problem se više ne može ignorisati“.
Makristalov plan
General kaže da njegova komanda „ne izvršava adekvatno osnovni zadatak borbe protiv pobunjenika“, jer joj interes avganistanskog naroda nije na prvom mestu. „Vojno osoblje ISAF-a mora da ostavi utisak gostiju avganistanskog naroda i njihove vlade, a ne okupatorske vojske“, piše on. „Moraju se organizovati časovi lokalnih jezika za komandni sastav ISAF-a“.
On kaže i da će koalicione snage izmeniti pristup svojim operacijama, delom tako što će „provoditi što je manje moguće vremena u oklopnim vozilima ili iza zidova isturenih baza“. Za jačanje osećaja bezbednosti kod Avganistanaca biće potrebno da se vojnici izlože većem riziku, i Koalicija „ne može uspeti ako ne želi da podeli rizik, barem podjednako, sa narodom.“
Makristal upozorava da je u tom slučaju kratkoročno „realno očekivati povećanje broja avganistanskih i koalicionih žrtava“.
Predlaže jačanje avganistanskih bezbednosnih snaga. Trenutni cilj je povećanje brojnog stanja sa 92.000 vojnika na 134.000 do decembra 2011. Makristal bi da se taj krajnji rok skrati na oktobar 2010.
Generalno, Makristal želi da avganistanska vojska naraste na 240.000 pripadnika, a policija na 160.000, što ukupno čini 400.000 pripadnika oružanih snaga, ali ne navodi datum kada bi taj broj mogao da se dostigne.
Takođe traži „radikalno veću integraciju i saradnju“ sa avganistanskim snagama.
Makristal kaže da vojska mora da ima aktivnu ulogu u procesu pomirenja, kao i da mora pridobiti manje posvećene pobunjeničke borce. Koalicija „mora imati kredibilan program kroz koji bi motivisala pojedine pobunjenike da polože oružje i vrate se svakodnevnom životu, a to bi možda podrazumevalo i zaposlenje i zaštitu“, piše on.
Koalicione snage moraju da razumeju da „sada postoje tri, a ne samo dve mogućnosti“ za neprijateljske borce: ne samo zarobljavanje ili smrt, već i „reintegracija“.
Makristal neprekidno ponavlja da njegova komanda mora biti pojačana kako bi se izbegao neuspeh. „Za ISAF je potrebno veće ljudstvo“, kaže on, navodeći „ranije podnete, a neispunjene zahteve“ – što se odnosi na slanje dodatnih 10.000 vojnika, što je zatražio Makristalov prethodnik, general Dejvid Mekirnan.
Troglava pobuna
Makristal navodi tri glavne grupe pobunjenika „poređane po ozbiljnosti pretnje koju predstavljaju za misiju“, i detaljno obrazlaže njihovu komandnu strukturu i ciljeve.
Prva grupa je „Kveta šura taliban”, pod komandom Mule Omara, koji je napustio Avganistan posle 11. septembra 2000. i deluje iz pakistanskog grada Kvete.
„Na operativnom nivou, Kveta šura svake zime formalno obnavlja svoje delovanje, nakon čega Mula Omar objavljuje svoje vođstvo i ciljeve za narednu godinu“, kaže se u proceni.
Pobunjenici Mule Omara uspostavili su alternativnu vladu zvanu „Islamski emirat Avganistana”, koja jača zbog slabosti vlade u Kabulu. „Oni imenuju ‘guvernere u senci’ u većini avganistanskih provincija, ocenjuju njihov rad i povremeno ih smenjuju. Osnovali su ustanovu kojoj se šalju primedbe o radu njihovih ‘zvaničnika’ i koja postupa po takvim primedbama. Osnovali su šerijatske sudove, koji brzo dele pravdu u područjima pod njihovom kontrolom. Naplaćuju porez i sprovode regrutaciju boraca i radnika. Tvrde da pružaju zaštitu od korumpirane vlade, koalicionih snaga, kriminala i lokalnih moćnika. Takođe tvrde da štite avganistanski i muslimanski identitet od stranih uticaja“.
„Kveta šura pokušava da uspostavi kontrolu nad Kandaharom i prilazima gradu, a ima indicija da je njihov uticaj u gradu i okolnim područjima značajan, kao i da je u porastu“, piše Makristal.
Druga po snazi pobunjenička formacija jeste „Mreža hakani”, koja deluje u severoistočnom Avganistanu i koja se novcem i ljudstvom „uglavnom snabdeva iz Pakistana i nekih bliskoistočnih zemalja, održavajući jake veze sa Al Kaidom i drugim pobunjeničkim grupama iz Pakistana.“ Makristal kaže: „Njihova veza sa Al Kaidom je sve čvršća, što znači da bi osvajanjem novih teritorija mogli da stvore povoljnu klimu“ za druge ekstremističke pokrete „koji bi da ponovo pronađu utočište u Avganistanu“.
Treća po snazi je grupa „Hezb-e-Islami Gulbudin”, koja ima baze u tri avganistanske provincije, „ali i u Pakistanu“. Njih predvodi nekadašnji komandant mudžahedina Gulbudin Hekmatijar, „kome je cilj da sebi obezbedi značajnu ulogu u nekoj budućoj talibanskoj vladi. On trenutno nema geografske ciljeve kao druge dve grupe, ali želi da obezbedi pristup mineralnom bogatstvu i preuzme kontrolu nad krijumčarskim rutama na istoku zemlje“.
Makristal o neprijatelju izvodi sledeći zaključak: „Pobunjenici kontrolišu ili pokušavaju da zauzmu značajan deo države, iako je teško odrediti tačan procenat, zbog nedovoljnog ljudstva ISAF-a.“
Pobunjenici se finansiraju od proizvodnje i prodaje opijuma i drugih narkotika, ali u proceni se kaže da se „eliminisanjem njihovog profita od narkotika – čak i da je to moguće – ne bi onemogućilo njihovo delovanje, ako drugi izvori prihoda ostanu netaknuti.“
Dok pobunjeničku vojsku uglavnom čine Avganistanci, Makristal piše da pobunjenici „očigledno imaju podršku iz Pakistana. Vođe najvećih avganistanskih pobunjeničkih grupa nalaze se u Pakistanu, povezani su sa Al Kaidom i drugim ekstremističkim grupama, i prema nekim podacima imaju podršku pakistanske obaveštajne službe ISI“. Al Kaida i drugi ekstremistički pokreti „iz Pakistana šalju borce, bombaše samoubice i tehničku pomoć u Avganistan, i pružaju ideološku motivaciju, obuku i finansijsku podršku.“
Pri kraju izveštaja, Makristal ponavlja svoju ključnu poruku: „Nedovoljnim brojem vojnika rizikuju se: produženje sukoba, veće žrtve, veći ukupni izdaci, i na kraju, gubitak političke podrške. Ispunjenje bilo koje od ovih pretnji najverovatnije bi rezultiralo neuspehom misije.“
Bob Woodward, The Washington Post, 21.09.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 30.09.2009.
AVGANISTAN