Dobro, ispratili smo i Hadžića. Eto ga tamo. Tokom cele te furtutme, donekle zbrzane (što je razumljivo: dosta više i njih!), neke stvari su promakle u letnjoj šemi.
Na primer: Svetlani, udovici Ražnatović i njenom zetu, onom Ocokoljiću, zakazano suđenje u predmetu za nasilničko ponašanje odloženo je čak za 24. novembar. Razlog: nije joj bio uručen poziv! Kažu u sudu da su triput probali, ali da poštara niko nije zarezivao, a sudskog pozivara još manje; ako sam dobro razumeo, neki bezvrati ćelavi grmalj rekao je „Š‘a je? Briši!“
Kako je moguće da lice na izdržavanju kazne kućnog zatvora pod elektronskim nadzorom ne primi sudski poziv? Da je gđa Ražnatović bila u ženskom zatvoru u Zabeli, sudski bi poziv stigao na upravnikov sto, upravnik bi izdao potrebna naređenja i gđa Ražnatović bi u marici stigla na sud u naznačeno vreme; nikakav problem – procedura je jasna. I meni su na suđenje za klevetu dovodili privatnu tužilju u lisicama.
Pošto me je to nešto kopkalo – ja, naime, nikada nisam izbegavao sudske pozive! – pozvao sam dobre ljude u Upravi za izvršenje zatvorskih sankcija da mi objasne kako je to moguće. Dobri ljudi ljubazno su objasnili da je to pitanje za sud, a ne za njih. Oni imaju proceduru za te stvari, ali ih niko nije zamolio za pomoć. Da, znali su da je to suđenje bilo zakazano i bili su spremni; nadležna načelnica blagovremeno je obavestila svog šefa da će toga dana biti potrebno isključiti sistem elektronskog nadzora, dok udovica Ražnatović ode na sud i natrag. Jednostavno. Što se uručenja poziva tiče, dobri ljudi kažu da ni to ne bi bio problem: svako lice u kućnom zatvoru ili pritvoru, sa tim elektronskim ćereslom na nozi, ima poverenika Uprave koji ga (nju) duži i proverava po potrebi. Taj poverenik može da uđe u kuću u svako doba, pa i da – ako treba – uruči poziv ili dovede sudskog pozivara da ga on uruči. Da je sudski pozivar s vrata kuće „arkanovke“ tamo u Sokobanjskoj ili Ljutice Bogdana pozvao sudiju i objasnio problem; da je sudija pozvala Upravu za izvršenje zatvorskih sankcija i rekla im šta treba – poverenik bi bio poslat i poziv uredno uručen.
To što je taj Ocokoljić, Lidijin muž i Cecin suoptuženi, bio u inostranstvu, ne bi promenilo ništa na stvari: svi svedoci, oštećeni i postupajući tužilac bili su tu u tom trenutku; Ocokoljić uvek može da iznese svoju odbranu u nastavku rasprave. Sud je, međutim, odložio raspravu; valjda dok se Ocokoljić smiluje da se vrati iz inostranstva – ako se odluči… Šta se, dakle, desilo? Desilo se da udovica Ražnatović, „Zeza Nazionale“, direktno zeza sud u zdrav mozak, a sud to trpi. Zašto? Pa valjda zato što je to ipak Ceca s kojom se đuska po mitinzima gde „skupštine i vlade spremaju napade na strane ambasade“ (hvala, Sars!).
Onda je u Zrenjaninu, vršeći službu, poginuo onaj policajac Aleksandar Rkman. Ministar Dačić prvo je upitao porodicu je li dobila koji telegram saučešća od političara i funkcionera; nije. Onda je Boris Tadić poslao telegram i pustio odgovarajuće zvuke. Pa je Dačić zatražio strože kazne itd. Nikakve strože kazne neće sprečiti ovakve događaje; sprečiće ih nešto drugo: pridržavanje procedura. Taj ubica Petrović imao je 30 godina i dve osude za ubistvo (o ostalom i da ne govorimo: narkotici, iznude, nasilničko ponašanje itd.); odakle on uopšte na slobodi? Da je bio u zatvoru ili u zatvorenoj instituciji na lečenju, Aleksandar Rkman bio bi danas živ i zdrav. O tome niko ne govori.
A sada nešto sasvim drugačije, više s komične strane. Stranka poznata ranije kao „SePeO“ izdala je užasnuto saopštenje povodom činjenice da su na mestu koje su oni donekle naprečac proglasili grobom „đenerala Draže“ do sada iskopane samo – životinjske kosti. A oni, jadni, već zakucali krst i naslagali vence i cveće… I to je pitanje procedure: brzina je šejtanovo sredstvo, kažu arapski mudraci; tu valja sačekati činjenice, a te činjenice dolaze sa mesta krajnje stručnog i nadležnog – od antropologa-forenzičara. Oni, ljudi, ne tvrde da taj njihov „đeneral“ tamo nije zakopan; oni ga samo još nisu iskopali, a kada će – ne znaju; takav im je posao. To su ljudi ozbiljni i nema šanse da kravlje kosti proglase „đeneralovim“, ne bi li se Vuk, Dana, Čotrić i Jugović utešili – kad su se već zatrčali u nevreme. Kaže SePeO da su tu nađeni i ostaci lule, lisica i ne znam već čega što „životinje ne koriste“. To nije dokaz da je reč o „komunističkoj ujdurmi Titovih udbaša“; ti predmeti mogli su tamo dospeti na razne načine, a ne zna se, niti se može znati, ni da li su „đeneralovi“. Trebalo je, dakle, sačekati da Slobodan „Bili Piton“ Homen i onaj njihov Srećković iskopaju sve što se iskopati dade, da to antropološki forenzičari analiziraju, pa da nalaze bioloških tragova ljudske DNK uporede već sa čime imaju – ako imaju, to jest. E, onda mogu da zakucavaju krstače, da slažu vence, da traže „Dražindan“ za državni praznik i da planiraju podizanje svoje kuće cveća i monumentalnih spomen-obeležja. Tek kad dobiju nesporne naučne činjenice iz kompetentnih naučnih izvora. To je procedura.
Danas, 24.07.2011.
Peščanik.net, 25.07.2011.