Posle kiše, foto: Ümran İnceoğlu

Posle kiše, foto: Ümran İnceoğlu

U oduševljenju ili ogorčenju zbog onoga što je poznato kao „rehabilitacija Draže Mihailovića“, za sada su bez jasnog objašnjenja ostala neka pitanja procesnog karaktera. Iako obrazloženje rešenja o rehabilitaciji još nije objavljeno, o nekim aspektima rehabilitacione procedure može se zaključivati na osnovu izvesnih procesnih indikatora vezanih za ono što se moglo videti i čuti prilikom usmenog obrazlaganja odluke, kao i onoga što je o tome rečeno u raznim vrstama medija, uključujući i internet.

Po kom zakonu je vođen postupak po zahtevu za rehabilitaciju D. Mihailovića – onom iz 2006. ili onom iz 2011?

Kakav stvarni i procesni značaj ima odgovor na prethodno pitanje?

Zašto je – posle svega – potrebno baviti se pitanjima procedure?

Počeću odgovorom na poslednje pitanje.

1. Zašto je – posle svega – potrebno baviti se pitanjima procedure?

Procedura je, navodno, osnovna tema ove rehabilitacije. To je naglasio predsednik sudskog veća obrazlažući da se sud nije bavio pitanjima da li je D. Mihailović izvršio zločine koji su mu bili stavljeni na teret, niti njegovom krivičnom odgovornošću za te zločine. Bavio se – na osnovu usmenog obrazloženja odluke o rehabilitaciji – samim krivičnim postupkom iz 1946. godine, tj. time da li je taj postupak prema D. Mihailoviću bio pravičan ili nije. Sud je, opet prema usmenom obrazloženju, zaključio da postupak nije bio pravičan zato što je D. Mihailoviću bilo povređeno pravo na odbranu. Usmeno obrazlažući rešenje, predsedavajući sudija nije naveo činjenice koje je utvrdio niti dokaze koje je izveo radi utvrđivanja tih činjenica, na osnovu kojih je izveo zaključak da je Mihailoviću povređeno pravo na odbranu. Takođe, sud nije označio pravne norme i pravne standarde koje je primenio na utvrđene činjenice, niti vreme za koje te pravne norme ili standarde vezuje – sadašnje ili prošlo. Samo po sebi, izostajanje ovih delova obrazloženja u slučajevima usmenog obrazlaganja rešenja, nije neobično. U pismenoj verziji odluke sud detaljno izlaže činjenični osnov i pravne norme koje je primenio da bi obrazložio zašto je doneo odluku određene sadržine. To je ono što se očekuje i od ovog suda u ovoj pravnoj stvari. Činjenica da je, za sada (sudeći po usmenom obrazloženju), proces (postupak, procedura) iz 1946. godine bio osnovna tema suđenja i presuđenja, daje dovoljno osnova da se procenjuje procedura postupka rehabilitacije, pre svega sa stanovišta primenjenog zakona i njegovih procesnih rešenja. No, upravo neka sporna pitanja procedure možda mogu dovesti do toga da se očekivanja javnosti da će se upoznati sa pismenim obrazloženjem rešenja o rehabilitaciji – izjalove. Jer, od zakona koji je sud primenio, a imajući u vidu izvesne uzgredne izjave sudije i punomoćnika O. Antića, nije nemoguće da će sud protumačiti da je u pitanju vanparnično rešenje koje se ne mora pismeno obrazložiti. I zato (ali ne samo zato) procesna pitanja rehabilitacije D. Mihailovića zaslužuju – i pre nego što dočekamo pismenu verziju rešenja (i ako je dočekamo) – poseban osvrt. To je u centru ovog napisa.

2. Po kom zakonu je vođen postupak po zahtevu za rehabilitaciju D. Mihailovića – onom iz 2006. ili onom iz 2011?

Tri bitne stvarne (životne) činjenice govore da je sud u ovom postupku rehabilitacije vodio postupak po Zakonu o rehabilitaciji iz 2006 (dalje: ZR/2006): sastav sudskog veća, svojstva podnosioca zahteva i usmeno saopštenje predsednika veća da je odluka „konačna“, pri čemu se podrazumevalo to da se protiv nje ne može izjaviti žalba.

Naime, po čl. 4. st. 1. ZR/2006, o postupku rehabilitacije odlučuje veće u sastavu od tri sudije, dok po čl. 10. st. 3. Zakona o rehabilitaciji iz 2011 (dalje ZR/2011), odlučuje sudija pojedinac.

Član 2. st. 1. ZR/2006 ovlašćuje svako „zainteresovano fizičko ili pravno lice“ da podnese zahtev za rehabilitaciju. Pod ovim se, pretpostavljam podrazumeva lice (fizičko ili pravno) koje učini verovatnim svoj pravni interes. Kao što je poznato, inicijalni zahtev za rehabilitaciju podneo je unuk D. Mihailovića čiji je pravni interes nesporan. Moguće je da ova (neodređena i krajnje neobavezna) zakonska formulacija objašnjava naknadno pridruživanje postupku (pretpostavljam uz odobrenje suda), bar jedne političke stranke i jedne pojedinke – profesorke univerziteta. Njihov pravni interes nije očigledan na prvi pogled. Politički interes – jeste. Da li je sud zaključio da je njihov politički interes dovoljan da bi bio smatran i pravnim – možda ćemo saznati iz pismenog obrazloženja rešenja. Nasuprot ovom široko postavljenom, a neodređenom interesu, ZR/2011, u čl. 7, ograničava i precizira krug lica koja mogu pokrenuti postupak. Zahtev za rehabilitaciju po novom ZR može podneti: (1) (fizičko) lice koje je iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišeno života, slobode ili drugih prava ; (2) posle njegove smrti – supružnik, vanbračni partner, deca (bračna, vanbračna, usvojena i pastorčad), potomci, preci, usvojioci, braća i sestre, ostali zakonski naslednici, testamentalni naslednici i pravno lice čiji je to lice bilo član, odnosno osnivač; (3) pravno lice čiji je cilj zaštita sloboda i prava čoveka i građanina, uz svojeručno potpisani i od nadležnog organa overeni pristanak gore označenih lica; (4) javni tužilac u slučaju naročito teške povrede načela pravne države i opšteprihvaćenih standarda ljudskih prava i sloboda i (5) deca lica označenog gore pod (1) koja su, za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja, rođena u ustanovama za izvršenje sankcija, odnosno koja su u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja jednog, drugog ili oba roditelja. Da je primenjen ZR/2011 politička stranka niti profesorka univerziteta – nesumnjivo i nezavisno od ma kakve odluke rehabilitacionog suda – ne bi mogli imati svojstvo podnosioca zahteva u ovom postupku.

Usmeno saopštenje suda da je rešenje o rehabilitaciji „konačno“ (radi se, zapravo, o pravnosnažnosti, a ne konačnosti), po svemu sudeći znači da se ono ne može pobijati žalbom. Takav zaključak sudija je mogao izvesti iz čl. 6. ZR/2006, prema kome je žalba dopuštena samo protiv rešenja kojim se zahtev za rehabilitaciju odbija. A ovaj je usvojen i to u celosti. Nasuprot tome, u čl. 18. st. 1. ZR/2011 žalba protiv rešenja o rehabilitaciji je dopuštena, bez obzira na sadržinu tog rešenja, tj. nezavisno od toga da li se zahtev za rehabilitaciju usvaja ili odbija, i to u roku od 30 dana od dana dostavljanja pismenog otpravka rešenja.

Razlog zbog koga je u ovoj pravnoj stvari primenjen ZR/2006, a koji nije stvarna (životna), već zakonska činjenica – leži u prelaznoj odredbi ZR/2011, sadržanoj u čl. 30. st. 1, koji glasi: „Postupci rehabilitacije koji su započeti po Zakonu o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06), a nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se po odredbama tog zakona.“ Dakle, na izgled sve je u redu, pravna država je na delu, imao se primeniti ZR/2006. Međutim, samo na izgled.

Prvo, ZR/2006 u ovom postupku nije u svakom detalju primenjen – ni u doslovnom značenju, ni u skladu sa docnijim tumačenjima tadašnjeg Vrhovnog suda Srbije. Po ZR/2006 nadležan za suđenje je bio okružni sud, a „konačnu“ odluku u ovoj stvari doneo je Viši sud u Beogradu. Ne, nisam „prolupala“ – znam da kada se promeni naziv i nadležnost suda tako da ranije postojeći sud više ne postoji, postupke iz njegove nadležnosti preuzima novoosnovani sud (ili sud pod novim nazivom). Stari zakon o organizaciji i nadležnosti sudova se ne može primeniti onda kada se promeni organizacija sudskog sistema. Ali, i pitanje sastava suda je, takođe, organizaciono pitanje bez obzira na to u kom zakonu je uređeno, a ne pitanje postupka, te je, posle donošenja ZR/2006, postupak trebalo da nastavi sudija pojedinac, a ne sudsko veće. No, to se ne ubraja u relevantne sudske greške – i onda kada je nadležan pojedinac, a sudilo je veće, po ustaljenoj sudskoj praksi neće se smatrati da je sud nepropisno sastavljen. Omaška – ili potreba za spektaklom – na šta ukazuje kolega Sekulović u svom tekstu na sajtu „Peščanika“? U svakom slučaju, ostaje da se zabeleži.

Drugo, ZR/2006, uz sve ostale svoje teške mane (gomila pravnih praznina, usled kojih izostaje minimum pravne izvesnosti i garantija kako za rehabilitovane, tako i za eventualne njihove žrtve; izostajanje bilo kakvog jasnog kriterijuma za odluku suda u prilog, odnosno protiv rehabilitacije; nejasno prostorno ograničavanje postupaka i radnji podložnih rehabilitaciji; pravna mogućnost da se jedno lice rehabilituje i protiv njegove volje; svođenje rehabilitacije na utvrđivanje ništavosti sudskog ili administrativnog akta, bez mogućnosti da se povreda utvrdi, a akt ostavi na snazi ili da se utvrdi da je izrečena kazna prekomerna te je trebalo izreći blažu, itd.) ne sadrži ni pravila o prirodi i vrsti procedure u rehabilitacionim stvarima. Da li treba primeniti pravila krivičnog, parničnog ili nekog drugog postupka? Ovu dilemu razrešio je tadašnji Vrhovni sud Srbije: o zahtevima za rehabilitaciju po ZR/2006 sud ima da odlučuje shodnom primenom opštih pravila vanparničnog postupka. Prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, utvrđenom na sednici od 13. juna 2006: “Postupak po Zakonu o rehabilitaciji je jednostranački. Izuzetno, prvostepeni sud može priznati svojstvo učesnika u postupku fizičkom i pravnom licu koji imaju pravni interes da učestvuju u postupku”. Dakle, budući da je rehabilitacioni sud priznao pravni interes za pokretanje postupka jednoj političkoj stranci i jednoj profesorki univerziteta, očekujemo da iz pismenog obrazloženja saznamo zbog čega svojstvo učesnika nije bilo priznato, na primer, Savezu antifašista, Društvu za istinu o NOB-u i drugima koji su prijavili svoje učešće. A, da im je svojstvo učesnika bilo priznato, mogli bi se, na osnovu shodne primene odredaba vanparničnog postupka na koju ukazuje Vrhovni sud, pozivati na čl. 19. Zakona o vanparničnom postupku i izjaviti žalbu. Te ova odluka (bar za sada) ne bi bila „konačna“. Za izjavu predsednika sudskog veća o „konačnosti“ rehabilitacionog rešenja, vezujem sumnju u detaljno pisano obrazloženje: na osnovu čl. 18. st. 2. Zakona o vanparničnom postupku, rešenje protiv koga je dopuštena posebna žalba mora biti obrazloženo. A contrario, rešenje protiv koga žalba uopšte nije dopuštena („konačno“) ne mora biti obrazloženo. Možda ta čarobna reč „konačno“ znači da obrazloženje nećemo ni videti.

Treće, u svojoj ukupnosti prelazna odredba čl. 30. ZR/2011, koja održava u životu ZR/2006 je neobična, a moglo bi se tvrditi i redigovana sa zloćudnim umišljajem: hajde da rehabilitujemo najvažnijeg, a ostalima kako bude! Citiram odredbu u celini:

„Postupci rehabilitacije koji su započeti po Zakonu o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06), a nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se po odredbama tog zakona.

Prava po osnovu rehabilitacije utvrđena ovim zakonom stiču se i na osnovu pravnosnažnih sudskih odluka kojima su usvojeni zahtevi za rehabilitaciju, a koje su donete u skladu sa Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06).

Zahtev za rehabilitaciju, u skladu sa ovim zakonom, može se podneti i ako je doneta pravnosnažna sudska odluka kojom je odbijen zahtev za rehabilitaciju podnet na osnovu Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06).“

Prvi stav ovog člana je neobičan – retko se sreće. Obično se primena ranijeg zakona produžava ako je već započeti postupak stigao do određene faze. Evo primera jednog uobičajenog zakonskog pravila prelaznog karaktera – na primer, iz čl. 225. Zakona o vanparničnom postupku:

„(1) Ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneto prvostepeno rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima i pravnim pravilima vanparničnog postupka.

(2) Ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuto prvostepeno rešenje iz stava 1 ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu.“

Dakle, uobičajeno rešenje glasi: ako do stupanja na snagu nije u prvom stepenu okončan postupak započet po starom zakonu, dalji postupak će se nastaviti po novom. Bar kad su u pitanju pravila procedure. Međutim, prelaznom odredbom ZR/2011, primena ZR/2006 se produžava nezavisno od stadijuma u kojem je postupak „zatečen“. Rehabilitacija D. Mihailovića nije bila prvostepeno okončana kad je stupio na snagu ZR/2011 i bili su ispunjeni svi uslovi da se, kao što je uobičajeno, primenjuje novi zakon. Ali, naš zakonodavac je, baš povodom ovog zakona, postupio neuobičajeno. Ne mogu a da ne pomislim da je ova prelazna odredba bila zapravo skriveni lex specialis za D. Mihailovića.

Drugi i treći stav citiranog člana su dobar primer retroaktivnosti pod plaštom prelaznosti. Iako su „stari“ rehabilitovani – to bili po ZR/2006 – eto priznaju im se prava po novom ZR/2011 – iako ovaj nije ni bio primenjen. Ili još drastičnije – ako je rehabilitacija bila pravnosnažno odbijena po ZR/2006, radi iste rehabilitacije istog lica, može se ponovo voditi postupak! Ništa od pravnosnažnosti, ništa od načela ne bis in idem, ništa od pravne sigurnosti. Mi saniramo rezultate nefer postupka nefer zakonodavstvom! Dobro došli u Srbiju, državu blagostanja za zločince, naročito ratne! O izdajnicima i kolaborantima – da i ne govorimo.

3. Kakav stvarni i procesni značaj ima odgovor na pitanje da li je primenjen ZR/2006 ili ZR/2011?

Verujem da je procesni značaj razlike u primeni ZR/2006 ili ZR/2011 jasan. Pravila procedure ZR/2011 nesumnjivo bi omogućila žalbu javnog tužioca i učesnika, a pravila ZR/2006 bi se mogla protumačiti i tako da učesnik kome je priznato pravo učešća u postupku, žalbu može da izjavi. Po ZR/2011 neki od onih koji su podneli zahtev za rehabilitaciju, ne bi ga mogli podneti.

Međutim, pored procesnog, postoji i značajna stvarna (supstancijalna) razlika između ZR/2006 i ZR/2011. Na osnovu čl. 2. ZR/2011 ne mogu se rehabilitovati oni koji su bili pripadnici kvislinških formacija, a izvršili su ili su sudelovali u izvršenju ratnih zločina. Takvima se po ovom Zakonu smatraju: (1) sva lica koja su odlukom vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima i (2) sva lica koja su sudovi i drugi organi Demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, kao i Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata proglasili da su ratni zločinci, odnosno učesnici u ratnim zločinima. Da je primenjivan ZR/2011, sud i predsednik sudskog veća ne bi mogli tako komotno i olako da obrazlože kako se nisu bavili time da li je D. Mihailović ratni zločinac. Jer on je osuđen Presudom Vrhovnog suda FNRJ – vojno odeljenje, kao ratni zločinac i izdajnik. Međutim predviđa se izuzetak od ovih zakonskih pretpostavki o tome ko se smatra pripadnikom kvislinških formacija koji je osuđen: to su oni koji su zakonski (ne sudski) rehabilitovani po sili samog Zakona o rehabilitaciji iz 2011 (slučajevi određeni u čl. 5. ZR/2011, u koje D. Mihailović ne spada), kao i oni za koje sud u rehabilitacionom postupku, na osnovu činjenica i dokaza, utvrdi da nisu izvršili ratni zločin, niti su u njegovom izvršenju učestvovali – što u slučaju D. Mihailovića, kako nas je sam predsedavajući sudija obavestio, rekavši da se sud nije bavio utvrđivanjem da li je dotični izvršio zločine koji su mu stavljeni na teret – nije činjeno.

I tako je zakonodavac zavrnuo ovo rehabilitaciono kolo, zato je produžio život nemuštom ZR/2006, zato je sud prvo izvodio dokaze saslušanjem istoričara, potom odustao od toga i navodno se bavio samo pitanjem pravičnosti procedure, zato je ovo rehabilitaciono suđenje ništa manje političko nego što jer bilo suđenje Mihailoviću. Sa jednom bitnom razlikom – suđenje D. Mihailoviću je deo brojnih procesa u posleratnoj Evropi, o kojima sam na ovom sajtu već pisala, a ova rehabilitacija se odvija u mirno doba u formalnoj parlamentarnoj demokratiji. Prag tolerancije političkih suđenja bi danas morao biti viši nego onda, a nije. Neće tu ništa pomoći ocene nekih pravnika koji nastoje da se drže pravno i politički neutralno, a u tome zapravo ne uspevaju.

Rehabilitacija D. Mihailovića, bez obzira koliko puta se ponovilo da je ona samo „suđenje“ procesu protiv njega, a ne oslobađanje od krivične odgovornosti za počinjene zločine, doživljena je kao i sve druge rehabilitacije osuđenika za ratne zločine u Drugom svetskom ratu – kao oprost, očišćenje od zločina, kao potvrda ispravnosti njihove ideologije – za koju se može reći sve, ali ne da je antifašistička, jer antifašizam zahteva, u najmanju ruku, aktivan stav radi suzbijanja fašizma, kojeg u slučaju D. Mihailovića, pod raznim izgovorima – nije bilo. Doživljena je – prema rečima jednog od punomoćnika – kao „revizija revizije“, a svakako kao osnov da se piše nova istorija, istorija poraza. Svemu uprkos – zakonu, sudskoj odluci ma kako „konačna“ bila – rehabilitacija Mihailovića, samo sa čistog procesnog stanovišta (da se i ne govori o supstanci) niti je primena načela vladavine prava, niti je pročišćenje srpskog pravosuđa od praroditeljskog greha političkog suđenja.

Peščanik.net, 25.05.2015.

Srodni linkovi:

Srđan Milošević – Lice ulice: Draža Mihailović

Kancelarija Beljanski – Ustavna inicijativa

VIDEO – Kamuflaža

Aleksandar Sekulović – Pravne nekorektnosti u rehabilitaciji Draže Mihailovića

Srđan Milošević: Draža Kamuflaža – antikomunistički totem

Branislav Dimitrijević – Đeneralov i ostali antifašizmi

Saša Ilić – Rehabilitacija ratnog zločinca

Vesna Rakić-Vodinelić – Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.