Čujem da je Demokratska stranka Srbije odlučila da organizuje javne proteste protiv Statuta Vojvodine. Ne bi trebalo da se podsmevamo tom herojskom naporu da se spreči „rasparčavanje Srbije“, kako oni kažu. Dok se oni budu smrzavali na panonskoj košavi, onoliko koliko ih ima, u strepnji dubljoj od nade da neće dobiti ovaj novi grip, Statut će biti donet. Tako je upisano u onim žutim zvezdama nad restoranom „Vila“ u Krunskoj. Slutim da će DSS, kad dođe do lokalnih izbora u Vojvodini, pokrenuti istu takvu herojsku kampanju da ih Srbi bojkotuju, jer da su ti izbori po Statutu Vojvodine koji je, naravno, „antisrpski“. Čini li vam se poznato?
Ovde već ima mesta zdravom sujeverju. Bolje bi bilo da se DSS malo uzdrži od ovakvih srcedrapateljnih i dirljivih napora: tako samo slute i ureknuće i Vojvodinu. Onaj ispod lipe radio je to isto: proizvodio je proročanstva koja sama sebe ispunjavaju. Samo vi kukajte da će se „Vojvodina otcepiti“, pa ćete se Vojvođanima toliko dosaditi da će početi da razmišljaju u smislu „vidiš, možda to i nije tako loša ideja…“. Tako su kukali i oko Kosmeta i Metohije; tako su kukali i oko Crne Gore; pa šta je bilo? Ptice zloslutnice naslute. Sve je to prodaja otrovne magle: ljudi prodaju sopstvene patološke i samoubilačke podsvesne želje na političkom tržištu; potajno sanjaju o Tarabića proročanstvu – svi Srbi pod jednu šljivu.
Uzaman ono razumnih ljudi među Srbima na Kosovu pokušava da objasni Beogradu da tamo treba živeti iz dana u dan; da im treba struja; da im treba železnica; da svoje životne interese mogu da zaštite i zastupaju učešćem u lokalnoj vlasti. Ne, kaže Beograd, tako priznajete lažnu i nepostojeću NATO državu koju smo se mi Preambulom zanavek obavezali da ne priznamo, da nas ne bi stigla kletva Lazareva. Kosovo je u Srbiji; štaviše, „Kosovo je srce Srbije“, kako je Slobodan Milošević svečano i podignute brade izjavio još 1989. Sećate li ga se? Kosovo, dakle, ne postoji; postoji samo Kosmet i Metohija. To što su „oni“ tamo sebi napravili državu – kakvu-takvu, ni vaša nije bolja, kažu nam – ne važi se; mi stvarnost priznati nećemo. Diplomatske finese te solipsističke filozofije objasniće vam Vuk Jeremić tako da će vam uši brideti; bolje ga ne pitajte. On, naime, ne spori da država Srbija na Kosovu nema nikakvu vlast, ali je u stanju da vam satima objašnjava zašto to nije bitno i zašto Srbi s Kosova treba da žive kao da su u Srbiji, kao da kosovski Albanci ne postoje, kao da imaju i struju i železnicu i posao i platu i mir i sigurnost. Izlazak na „njihove“ lokalne izbore ravan je izdaji zaveta cara Lazara i podleže odgovarajućoj kletvi koju će Beograd već izvršiti, bez brige. Od kosovskih Srba, dakle, traži se da žive u desetercu „Boj na Kosovu“: njima i ovima ovde vreme nije odmaklo od 1389, na šta ih istoimena banda nasilnika stalno podseća. Vi ćete živeti u 1389. godini, a mi u 2009. Oni, dakle, preostalim Srbima na Kosovu prodaju mitološku maglu u desetercu, uz gusle, isti otrov koji im je Milošević prodavao od 1987. pa su tako i prošli. Razuman čovek kupuje robu ili uslugu; ne kupuje maglu. Ali, sa razumom ne stojimo baš najbolje – kao što se vidi iz ovih dvadeset godina. Umesto da taj razum malo unapredi i podrži, naša politička klasa trudi se da ga ponizi još više. Detonacije Vuka Jeremića, DSS i ostalih radikala direktna su uvreda za zdrav razum i pristojnost: gledaju nas u oči i uvaljuju nam gomilu neopevano drskih budalaština u koje mi treba da poverujemo. Nama je, međutim, to lakše nego kosovskim Srbima: njima životi zavise od toga. Lako je nama živeti u carstvu nebeskom o njihovom trošku: oni moraju da žive u carstvu zemaljskom – ili da se opredele za carstvo nebesko, spakuju se i dođu u Srbiju, kao Srbi iz Hrvatske, pa da svi lepo živimo u carstvu nebeskom.
Iz takve mrakobjesne ideologije normalno proizlaze i budalaštine oko „otcepljenja“ Vojvodine. To je, dakle, malo dublja priča nego što nam se čini na prvi pogled, braćo i sestre u Hristu. Meni se sve nekako javlja da su ovi naši prevaranti i manijaci odlučili da i Vojvodinu izbace iz Srbije. Barem to umeju: izbacili su ih toliko do sada, prvo iz Jugoslavije, pa iz „državne zajednice“, pa iz Srbije.
Ne treba olako shvatiti te naizgled komične „proteste“ DSS protiv Statuta Vojvodine. Srpski se nacionalisti, s jedne strane, zaista plaše da će se Vojvodina otcepiti od Srbije; s druge strane, oni to i priželjkuju, jer čemu inače njihovi strahovi i slatka jeza od „separatizma“? Oni su navikli da su uvek u pravu: plašili su se gubitka Kosova i šta? Ode Kosovo. Upozoravali su na crnogorski separatizam i šta? Ode Crna Gora. Nikada se, međutim, nisu upitali zašto to svi od njih beže. Sama pomisao da možda nešto s njima nije u redu potpuno im je strana: oni su, naime, savršeni, narod nebeski i pravednički, oni se samo brane i ceo svet ih mrzi upravo stoga. Ako ne verujete, pitajte Vučelića i Kusturicu, zatočnike velike „antiglobalističke“ bitke za prava malih i herojskih naroda koje svi mrze zato što su herojski i imaju „identitet“.
Dok sam pisao ove redove, stigla je vest da je patrijarh Pavle preminuo u Gospodu. Odmah sam se setio baš one čuvene banjalučke izjave: „Budimo ljudi, iako smo Srbi!“
Danas, 16.11.2009.
Peščanik.net, 16.11.2009.