Bila sam u Crnoj Gori, i na sahrani bližnjih, kako to već biva i, još uvek, i, kako treba, žene nariču, a muškarci leleču. Potom smo se ispeli na najviši vrh Bjelasice, u suton, na dve hiljade metara, jezera duboko ispod, u sumrak, svet je tako lep, slobodni konji trčali su livadama, umro je moj prijatelj i kolega, životni i radni, Dragan Klaić.
Bili smo mladi, još na školi, svako na svojoj godini, stajali smo ispred kafane „Grmeč“ u Makedonskoj, na taksi stanici, Ljubiša Ristić, Dragan Klaić i ja, pravili planove, raspravljali o pozorišnim repertoarima i ustrojstvu pozorišta – Dragan je rekao: „Čujte, deco, ja hoću da budem profesor.“
Pozorišna produkcija, pravljenje čitavih pozorišta, novih formi, organizovanja iz žudnje za artikulacijom svega onoga što u postojeće ne može da stane, i da se odatle ostvari kao autonomno, opredeljenje suprotno od toga „da svako radi svoj posao“, teško da bi bilo formirano, napravljeno, i obrazloženo, da nije bilo Dragana Klaića, strasnog profesora.
Veoma često mi se čini da to što je u to vreme sedamdesetih i osamdesetih urađeno, osnivanja i ostvarenja novih pozorišnih institucija, u Jugoslaviji, a posebno zamah KPGT-a, te Nepsinhaza, Narodnog pozorišta u Subotici, Godo festa u Beogradu, prvo, teško da bi moglo biti ponovljeno, i drugo, sigurno bi bilo neostvarivo bez Dragana Klaića. Njegova posvećenost i odanost bila je izbor, a izbor je značio intelektualnu i operativnu odgovornost da se ono što se zastupa neprekidno ostvaruje, da živi u stvarnosti. Rečju, Dragan Klaić je čudo od intelektualca koji je i ostvarivao ono što je mislio, sasvim retka osobina, iznutrašnji nalog da se ideje prevedu u činove. Misliti i govoriti o Draganu Klaiću znači misliti i govoriti o jugoslovenskom pozorištu.
On je, na svaki način, bio u stanju da se bavi i tekstom i kontekstom, da uspostavlja kontinuitete, praktično i teorijski, da smisli i da deluje, da inicira, razvije i obrazloži, u sistemima, i pozorišnu stvarnost i stvarnost u kojoj se pozorište odigrava. Ako ste hteli nešto da znate o svemu, ili o sebi, pitajte Dragana Klaića. On je zapravo osvešćivao procese u kojima se nalaze njegovi prijatelji, njegovi saradnici, objašnjavao šta se to zapravo zbiva, kad sve poludi, on je unosio red i mir, kao što je znao da inicira smelo, novo i neobično onda kada mu se činilo da su stvari stabilne, pa i obične.
Dragan je ljubavni prijatelj, njegovo prijateljstvo je staranje, pažnja, koncentrisanost na svaki gest, a posebno onaj koji se tiče časti, u spoju pozorišta, stvaranja, i morala. Klaićevo prijateljstvo posebno je i strogo, nežno i asketično, odabrano i presudno, lično i istorijsko, ljudsko i javno, političko i metafizičko, srećno i bolno, ozbiljno. Sada kada Klaje nema usamljenost je veća, ontološka, profesionalna i politička.
„Kada je lipnja 1991. započeo rat u Sloveniji (ili je to u stvari započelo prethodnog ljeta i jeseni s naglo eskalirajućim čarkama između Srba i Hrvata u Hrvatskoj?) s Jugoslavijom kao federalnom državom ubrzo je bilo gotovo. Jugoslavenski istorijski projekt, koji su u 20. stoleću stvorili više intelektualci nego političari raspršio se, njegova ideologija iscepana, ali je sa njime otišao stil života i mentalitet, te je jugoslovenski mentalitet postao neodrživ. Nastupio je trenutak kada sam osjetio da moram postati egzilant“ (Dragan Klaić, Vježbanje egzila).
„Dođite do Julike i mene, sutra uveče“, rekao je Klaja jedne večeri devedeset i prve.
Uvek nas je okupljao i kuvao sve što se može zamisliti i napraviti. Bilo je to u Julijinom i njegovom stanu, u Milentija Popovića 52, bile su tu i neke komšije koje su znale da lupaju kada bi naše rasprave postale žestoke. A onda nam je rekao da nas je sabrao, ni Stojana Cerovića više nema, da nam kaže da on ide, odlazi, sutra.
Nikome do tada nije rekao da odlazi, kao što u ova vremena nikome nije rekao za svoju bolest, i u tome je uspeo, bolest je završila „svoj posao“ avgusta 25. Te večeri devedeset i prve jedini, prvi i poslednji put, čuli smo kako je i zašto Klajn postao Klaić.
Klaja je svoj egzil učinio jednom velikom evropskom misijom, holandski Pozorišni institut postao je evropskim institutom; on je zapravo hranio, negovao, smišljao i ostvarivao to što je Evropa u kulturnom i pozorišnom smislu, neki bi to možda zvali kulturnim politikama, ali je to zapravo stvaranje građana Evrope – njegov egzil značio je borbu za svet bez emigranata, imigranata i egzilanata. U tom smislu kultura ne bi bila multikulturalnost, ni interkulturalnost, ni različitost, ona bi bila kultura, po definiciji kultura „onog drugog“, sve je učinio da kultura nadvlada države. Gde god smo se sretali, i kada je god ovde bivao, znali smo da će sada taj koji se dohvatio identiteta i suvereniteta da završi u „korenima“. Sa svim ovdašnjim iskustvom znao je tačno i duhovito da sačeka kraj svakoga govornika koji se uputio svojom nacionalnom trasom.
Kao profesor uticao je na svoje studente i slušaoce, „promenio mi je život“, upravo je izgovorila jedna od njegovih poštovateljica.
Od ranih dana, i od moje generacije, do današnjih studenata, Dragan Klaić je bio sasvim neobičan profesor, onaj koji predaje neuobičajenost, nekonvencionalnost, daje legitimitet ludilu i smelosti, zahvatu i poduhvatu, daru, svemu onome što se može ako se sme, i sme ako se može.
Biće najbolje ovako, skoro će Bitef, Dragan Klaić je godinama na Bitefu inspirisao neponovljive razgovore o predstavama, pozorištu i svetu, takva je bila i promocija njegove knjige „Vježbanje egzila“, u „dekoru“ izložbe o Biljani Jovanović, u CZKD-u, na desetogodišnjicu njene smrti – „Život je demonski posao, šta mi anđeli u njemu tražimo“ – predlažem da se sretnemo, u subotu, sedamnaestoga septembra, u podne, u čast Dragana Klaića, sastanak u CZKD-u.
Danas, 30.08.2011.
Peščanik.net, 30.08.2011.