To da su Evropa, Amerika i ostatak zapada ovaploćenje pakla znamo odavno. To nam je poznato još iz sovjetskih vremena. Pa i ranijih. I koliko god to paradoksalno zvučalo, taj nam se pakao uvek činio mnogo privlačniji, veseliji i čistiji od ovog našeg, sopstvenim rukama sazdanog raja.
Naš odnos prema inostranstvu je u svim vremenima bio šizofreno raspolućen. Ljubav koja se skladno pretače u mržnju i obratno. Bezgranična vera u sve što je inostrano i vazda podozrivi oprez i sumnja. Stranac je za nas uvek bio biće višeg reda i naravno, gotovo sigurno špijun. Detalji su se tokom istorije menjali, ali suština je uvek ostajala ista.
Zato se i danas svaka nova vest o tome kako su još jednog vatrenog zaštitnika našeg bezgrešnog raja, i ništa manje vatrenog borca protiv grešnog i neprijateljskog pakla – lišili propusnice u taj pakao, na ovim prostorima tako bolno prima.
Kako se usuđujete? Gde je to vaše, na sva usta hvaljeno poštovanje ljudskih prava? Gde vam je ta vaša demokratija? A, tu smo znači! Sada tačno znamo kakvi ste! Nismo ni sumnjali. I da znate, nama se kod vas baš i ne ide. A i šta bismo tamo radili? Šetali na tim vašim gej-paradama, šta li? Nikuda mi nismo ni mislili da idemo. Svoja kućica, svoja slobodica.
Kad odjednom – Kabzon. I svi se kao jedan strašno uzbudiše. Ne tamo nekakav Raškin koji se takođe na tom spisku našao i o čijem su postojanju tek ovom prilikom mnogi saznali. Nego ej, Kabzon.
Kabzon, otelovljeni simbol sovjetske epohe od kojeg nikako da se rastane (evo) bog zna već koje po redu naše pokolenje. Baš kao što ni on sam nikako da se „rastane od Komsomola“. To njegovo uporno isto lice sa čvrsto zalepljenom maskom idiotskog komsomolskog entuzijazma i taj njegov kao stari sukneni kaput nepoderiv glas, prate me od najranijeg detinjstva. Ma koliko se trudio da ih izbegnem, oni me već decenijama tvrdoglavo sustižu.
I kako se ne uzbuditi.
Ja iskreno rečeno nikako ne spadam među one koji pažljivo prate ne samo umetničku, već i društveno-političku delatnost ovog istaknutog deputata-pevača. I mnogo toga najverovatnije ne znam. Ali mi se iz nekog razloga čini da Kabzon nije toliko opasan i štetan, koliko je razorno… Dosta! Nećemo o tome. Ne želim bilo koga da vređam, a najmanje ljude koji su još uvek među nama. Priđimo zato s druge strane.
Život me je naučio da većinu tuđih rđavih postupaka ili grubih i besmislenih izjava ne vidim kao posledicu zle namere onih koji ih emituju, već samo kao rezultat njihove bezgranične gluposti.
Naravno, nisam ja taj koji će davati savete onima koji odlučuju koga će u svoju zemlju puštati a koga ne. To je, što se kaže, njihovo ekskluzivno pravo. Ali što se konkretno ovog slučaja tiče, meni se čini da je za ovakvu vrstu sankcija mogao biti izabran neki pogodniji objekat, neko uz čiju „pomoć“ bi efekat naravoučenija bio očigledniji. Jer ovaj njihov „odgovor Kabzonu“ – barem po mom ukusu – ispao je prilično glup. Još malo pa gluplji i od samog… Uf, opet ja.
I kako to često biva, bez obzira na sva ostala zaista dramatična zbivanja koja potresaju našu stvarnost, prašina podignuta oko ovog događaja je brzo postala mnogo zanimljivija od samog događaja.
Da, teško je odlučiti šta od svega što je ponuđeno citirati prvo, a šta ostaviti za dezert. Prosto ne znam odakle da počnem.
A onda sam pomislio da bi ipak bilo najkorektnije početi od našeg glavnog junaka.
„Ponosim se time što sam se našao u društvu ljudi koji nisu ravnodušni prema sudbini Rusije i budućnosti mog rodnog kraja – Donbasa“, izjavio je Kabzon. Dobro, ovo se nekako i da razumeti. Ali odmah zatim, on nije mogao da se uzdrži a da ne predloži jednu takoreći svežu inicijativu, koja svedoči ne toliko o njegovim visokim moralnim kvalitetima, i ne toliko o njegovom dubokom razumevanju i znanjima iz oblasti humanih nauka i prava, koliko o kapacitetitu njegovog moćnog državničkog uma koji… Opet!
Bolje će biti da tu vest prosto nastavim da citiram: „Kao protivmeru pojačanim zapadnim sankcijama, Kabzon je predložio da se svim rusofobima ubuduće ograniči izlaz iz zemlje. „Ja bih svima onima koji kleveću, pljuju i vređaju našu vlast zabranio da napuštaju našu zemlju“, izjavio je pevač i deputat.“
I neka neko samo pokuša da posumnja u nerazrušivu logiku ove čvrste misaone konstrukcije. Ko sumnja – taj i jeste rusofob.
Evo još jedne reakcije koja je ovih dana gordo odzvanjala našim društveno-političkim etrom: „Vjačeslav Nikonov, predsednik Dumskog komiteta za obrazovanje, izrazio je zabrinutost povodom „sankcija uvedenih protiv naših zaslužnih i uvaženih kolega Josifa Kabzona i Valerija Raškina. „Josife Davidoviču i Valerij Fjodoroviču – mi smo sa vama! Ako su svi oni Šarli, onda smo i svi mi Kabzoni!“, zaključio je Nikonov“.
Za nas je u neku ruku već postalo prirodno da nam „ljudi na vlasti“ hrabro demonstriraju svoje nerazumevanje razlike između ubistva i recimo privremene zabrane ulaska na nečiju teritoriju. Iza toga stoji svojevrsna vekovna tradicija odnosa prema ljudskim životima, vrednosti koja u njihovom moralnom sistemu ima samo simbolički značaj. Mi to možda i možemo da razumemo, ali se na to nikada nećemo navići.
„Je suis Cabzon“ – rečju – „svi smo mi Kabzoni“. Pokušao sam sebi da predstavim tu blještavu sliku budućnosti i bukvalno odmah, gotovo instinktivno čvrsto zažmurio štiteći se od nepodnošljvo prodornog svetla isledničke lampe.
I naravno, to nikako nije moglo da prođe bez Medinskog. Tačno sam znao da nas naš često citirani ministar ni ovoga puta neće izneveriti i da će sigurno nešto golemo izvaliti:
„Vladimir Medinski, ministar kulture Ruske Federacije je izjavio da Evropska unija nema nijednog jedinog kulturnog pregaoca koji bi mogao da dosegne umetnički nivo Josifa Kabzona, našeg velikog pevača i deputata državne Dume“.
Nećemo komentarisati. Ovu svetlu misao bi bilo kakav komentar definitivno upropastio.
Grani.ru, 18.02.2015.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 24.02.2015.