“Nadajte mi se pretkraj oktobra!” – poručili su nam Vladimir Vladimirovič, ah, vozdradujmo se svi i vozveselimo se, Putin će nas ponovo posetiti, a povod su izbori u Rusiji, pa to je apsolutno romantično: u predizbornim kampanjama političari rado prikazuju koliko su im na srcu potlačeni staleži, samohrane majke, osobe sa posebnim potrebama, koliko brinu o svakoj zabiti na koju ih profesionalci iz njihovog izbornog štaba promišljeno i hladnokrvno podsete, e, Srbija ima čast da pridonese budućem izbornom uspehu Putina bar koliko će i starica sa Homolja potpomoći da Toma Nikolić uđe u drugi krug predsedničkih izbora. Mada ja kao samohrana udovica ne bih u avliju pustio ni političare ni kamermane Javnog servisa: “Nemam ja vremena za vas. Moram na pragu da stojim i mokru živinu da vabim, znate, i s repom kosmatim svojim ogroman zeljov sa mnom!…”
&
Zaista, nisu li vesti šezdesetih i sedamdesetih godina počinjale ovako: “Na poziv predsednika Tita našu zemlju posetiće Džavaharlal Nehru…”? Ili: “Na poziv cara Haila Selasija Maršal Tito će sa Jovankom Broz koja ima čin majora poći u dvonedeljnu posetu Etiopiji…”?! Dobro, ima još vremena da pozovemo visokog gosta pa da nam iz njegovog kabineta potvrdno odgovore, znaju i naši i Rusi kako se to radi, pa to zna SPO! Kad se Vuk na jednom mitingu hteo suzdržati od govorancije, a onda se popišmanio i dovikivao iz mase Paji [arh. Krunić] da ga ovaj spontano pozove na binu: tako će i Vladimir Vladimirovič biti pozvan, ali zar nema nečeg imperijalnog u najavi da smo svečano ušli u mapu ruske izborne kampanje?
Dobro je što ja nisam premijer Srbije, jer bih ma koliko to ne ličilo na mene bio izuzetno zauzet tih dana, ne bih imao baš nikakav intermeco u kojem bih se ma i na brzu ruku sastao sa kolegom iz bratske Rusije; predsednik naše Republike tek nema vremena ni potrebe da se sastaje sa predstavnikom izvršne vlasti druge države, pa bi svečani program posete izgledao ovako:
10 h – susret V.V. sa vrhuškom i članstvom “Naših” na aerodromu “Nikola Tesla”;
11:30 sastanak sa bajkerima kod “Zmajeve” pumpe; zakuska i zajednička vožnja do Patrijaršije;
13:30 bajkeri primaju na zadnji sic članove Sinoda, sveštenstvo i blagookupljene vernike (koji bi dobili svi kacige sa utisnutom zastavom Rusije) i odvoze ih na Marakanu: pred delijama i gostima igrači našeg najtrofejnijeg kluba imaju kondicioni trening;
15:30 ručak u restoranu “Korner” (gde ja sviram uoči Nove godine, tu bi visoki gost iz prve ruke saznao šta mezete i piju prosečni stanovnici srpske prestonice, i gle, dobro biće veoma!)
18:15 (opciono, ako gost ne bude umoran, ili ako ga neko od bajkera ne pozove u svoju vikendicu) odlazak u Rektorat Beogradskog univerziteta radi svečane primopredaje počasnog doktorata, lente etc.
20:30 (10:30 po moskovskomu) odlazak na počinak, najverovatnije kod g. rektora koji bi svojim kolima sutradan ujutro odvezao gosta na aerodrom.
Grešna mi duša, jesmo li uopšte zvali Bajdena ili Hilari Klinton, ili smo bili isto tako obavešteni da se tad i tad nadamo viziti? Kao pravi Sloven radujem se podjednako svim gostima, ali možda ne bi bilo rđavo kad nam oni, ma kako visoki bili, pružili priliku da ih tobože mi pozovemo a da se oni pozivu odazovu, pa ne može ni nas da poseti kad se kome ćefne, ma koliko da je poseta predstavnika svake velike sile velika počast! Zašto se političari ne ugledaju na crkvene velikodostojnike: pape se rađaju i umiru sanjajući posetu Srbiji, ama ih naša Sv. matera ne zove (kao god ni naši svetovni oci) te od tog vekovnog, tisućljetnog papinskog sna nema ništa.
Peščanik.net, 26.09.2011.