Stvarnost nam je, pozorišna i životna zaista uzbudljiva, kumulacija prošlog je tolika da prošiklja teatrom koji su selektori i organizatori ovogodišnjeg Bitefa nazvali teatrom Jugosfere. Naravno da je to rezultat stvaralaca koji staju na mesta traume kao na izvorište savremene umetnosti (Frljić, Liješević, Selma Spahić).
Razgovor o njihovim predstavama i „ovom pozorišnom trenutku“ bio je u Muzeju 25. maj, u bioskopskoj dvorani, dok su na spratovima dve izložbe „Drugarica a la mode“, odevanje i moda u Zagrebu od 1945. do 1960, i „Zlatni album“, modne slike Tita i Jovanke Broz 1952-1964. Dakle, Bitefov razgovor je još jedna instalacija, u dvema postojećima. I u svemu drugom postojećem.
U subotu u podne skup o Draganu Klaiću u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Jedna teatarska istorija sumirana i očitovana, uz prisustvo učesnika te istorije, autorizacija jednog toka jugoslovenskog teatra, šuma „materijala“, čije kodiranje traži autora, upravo kao što je bilo Klaićevo. Ima mnogo posla za samorazumevanje i razumevanje, da tako u ovoj prilici kažem, teatra Jugoslavije i „Jugosfere“.
Međutim, čini mi se da u ovom poslu ima jedne nadležne ili instalirane teme, ne bez osnova, a to je da će teatar, a i kultura „obaviti posao pomirenja“, čak i među onima koji ni ratovali nisu, i onima koji „uznemiruju“ do „pomirenja“. Katarza je „posao“ teatra i kulture.
Istovremeno, identitet se utvrđuje preko sporta, sportsko polje postaje poljem identifikacije, „gladijatori“ kako je jedan komentator nazvao teniski meč u kome je pobednik Novak Đoković, u „areni“ su. Ljudi željni ponosa, i autorizacije i identifikacije imenovanja vrednosti, primera dobrog i pobedničkog, hrle na dočeke sportista, grabe priliku da budu srećni i moćni.
Dakle, poslovi suverenosti u autorskom i primernom smislu katapultirani su iz sfere političkog, odgovornih političkih elita, sa jedne strane na umetničku scenu, a sa druge, na sportske terene. Hoću reći ipak na civile, na pojedinačne „zasluge“ i „akcije“, i na njihovu „misiju“. Koja je, bez svake sumnje značajna, ali ne može „preuzeti odgovornost“ niti kada je u pitanju „istorijsko pomirenje“, niti kada je u pitanju „identitet“.
Na šta to ukazuje „obavezivanje“ civila na „misiju“. Ukazuje na potpuno pražnjenje političkog polja, na zapravo depolitizaciju partijskog upravljanja državama. I ukazuje na nedostatnost ideja kako da se strategijama, predlozima, planovima „izvedu“ mlade države i demokratije, te njihove institucije, iz stanja ovisnosti, imitacije, implementacije, sugeracije, evaluacije, transplantacije i uzurpacije, do autorstva i kontrole, mentalne i političke, nad procesima koji se odvijaju „kako padnu“, opet među civilima. Ne znam da li preterujem, ali je to zapravo situacija na graničnim prelazima Jarinje i Brnjak, što svakako nije sportsko polje i ko se tu identifikuje i čime se ponosi, kakav mu je odnos prema prošlosti i budućnosti, kako se „suočava“ sa stvarnom situacijom u kojoj se, dabome, očituje sve prethodno.
Zato što je fotografija – sa balvanima i na balvanima, sa zastavama i čitavom ikonografijom, u kojoj pesak i šljunak predstavlja nov element – istovetna. Od plana Z-4, do dana današnjeg. Ima li „rada na shvatanju stvari“. Slušam sinoć Miroslava Zdravkovića, ekonomistu, o totalnom padu privatnog sektora za račun javnog, uskoro svi zaposleni biće „u državi“, to jest u partijama. Pa nije čudo ko se „zadužuje“ za „stabilizaciju“, za „integraciju“ u „regionu“ i za „identitete“, civili, drugarice i drugovi umetnici, sportisti, poštena inteligencija, ovoga puta načeti do kraja i radnici i seljaci, koji se svakodnevno istrebljuju, u procesu tranzicije, koja je kako reče Abdulah Sidran uspela da počini ono što ratovi nisu.
I čini mi se da je „ova situacija“ takva da više ne pomaže, kao što nije pomagalo ni do sada, kritičnost, a još manje ironija (sarkazam deluje odveć nadmeno i autsajderski). Već da je „goloruki narod“ taj koji se ima starati za poslove za koje je odabrao one koji su „preuzeli odgovornost“ na izborima koji su bili ili na izborima koji će doći. I koji neprekidno ponavljaju, u čitavom „regionu“ ili na „Zapadnom Balkanu“ da „veruju“, ili da se „nadaju“, ili „pozivaju na mir“, ili pišu i govore šta „savetuju“, ili šta „zahtevaju“, a njihovo je da odlučuju i da čine, za šta su sigurno potrebni sposobnost i integritet, kada je već reč o umetničkom umeću, i identitetu.
Kažu kako u istoriji dolazi do promena kada svi, da tako kažem, obespravljeni (i bedni), ili marginalni, identifikuju sebe sa onima koji su žrtvovani i koji su žrtve dosadašnjeg istorijskog procesa. Ili – „svi smo mi nemački Jevreji“.
Danas, 20.09.2011.
Peščanik.net, 21.09.2011.