Vidim da se nisam samo ja najerezio na B92, da su skeptični i mnogi ljudi do čijeg mišljenja držim. Svi su primetili ubrzanu „komercijalizaciju“ ove medijske kuće. Cece povukle „Peščanik“ sa radija, što je pametan potez: devedesetdvojkin menadžment je, belćim, već i sam tražio načina da se kurtališe emisije u kojoj se potežu neprijatna pitanja. Često povezana sa lepim imenima velikih oglašivača. Brakus i ekipa, umesto otrovne i otrežnjujuće satire, počeli da pevaju. I sve tako nešto i sve u tom pravcu.
Kad sam onomad na ovom mestu lanuo nešto protiv B92, jedan komentator mi skrete pažnju na postojanje mnoštva radio-stanica. Momak je u pravu. Ima ih tušta i tma. I neka ih ima. Ama ja sam čovek starog kova. Odaberem, recimo, jednu kafanu (ili kafana odabere mene), pa tu sedim godinama, sve dok je ne renoviraju ili je – češći slučaj – ne pretvore u kockarnicu. I kafana ima barem koliko i radio- stanica, ima ih i boljih, ali eto ja se vežem za jednu. Neki moji oponenti misle da je to odraz malograđanskog duha. Ja, pak, mislim ovako: ko često menja kafane i radio-stanice u stvari ne zna šta hoće. Nego da ne davim: premestio sam radio na Index. I Bog me veselio.
Moj drug Miša Vasić, pronicljiv tip, ispravno uočava da je medijima u klasičnom smislu te reči odzvonilo. I to s jakim razlogom. Kako, brate, da se zamlaćuju istraživačkim novinarstvom kad se Nata Bekvalac svaki čas udaje i razudaje. Kako da zadru u bolna društvena pitanja kad već i analni seks ume da bude jako bolan. E tu me, kod analnog seksa, sačekaše komentatori. To je, vele, lažni moral. Te šta ja imam protiv analnog seksa. I pročaja. Stalno maše temu ti komentatori. Nemam ništa protiv analnog seksa, kao što nemam ništa ni protiv A bombe niti protiv zemljotresa i poplava. Ali se svega navedenog, ako je moguće, klonim. Ako razumete šta hoću da kažem. Kada, recimo, u jednim nacionalno svesnim novinama tik pored panegirika o asketizmu počivšeg patrijarha osvane raščepljena Cica, to ne bude u koliziji sa zakonom o štampi, niti se ja nešto uzbudim, ali to mnogo govori o stanju stvari. I o duhu epohe.
Ja, međutim, ne bih preterano krivio medije, nego bih krivicu pripisao političkoj klasi. Ti dilberi najviše vajde od komercijalizacije medija. Udobno im, cenjeni publikume, tako. Lakše je dovesti u red novine i televizije nego onoliku državu. A osim toga, ljudi koji imaju stomak da čitaju i gledaju ono đubre, odlične su mušterije. Ti kao bele lale umesto kilo bubrega kupe kilo muda. I to po paprenoj ceni. Sve posle misleći da jedu teletinu.
Danas, 13.06.2011.
Peščanik.net, 14.06.2011.