Politika iznad ekonomije, kada će se okončati?
Uticaj Međunarodnog monetarnog fonda na zemlje u tranziciji je značajan te se sve uglavnom svodi na zahteve u pogledu racionalizacije potrošnje. U Rumuniji, recimo, aranžman sa MMF-om je takav da će do 2015. bez posla u javnom sektoru ostati 326.000 radnika. MMF traži racionalizaciju, te smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru. Deficit državnog budžeta u Rumuniji je mnogo veći nego u Srbiji i kreće se na razini od 7 procenata bruto državnog proizvoda. Vrednost njihovog aranžmana je oko 20 milijardi eura (Nišavić 2009).
Zemlje postsocijalizma se ne razlikuju puno u pogledu toga na koji način pokušavaju da izađu iz ekonomske krize. Rumunija recimo balansira svoje obaveze tako što ulazi u dublji deficit državnog budžeta, čime se može finansirati javni sektor i izbeći suštinske promene.
Budući da MMF traži da se ove promene sprovedu što je pre moguće, postoji i problem toga što Srbija uglavnom primenjuje instant mere, kojima bi se zadovoljile međunarodne finasijske institucije. Recimo, postoji opšti problem kod donošenja takvih mera, a to je uglavnom činjenica da ono što se donosi na brzinu se obično ne poštuje. Vladimir Gligorov, ekonomski analitičar, smatra da iskustvo govori da ono što se donese na brzinu obično nema velikog uspeha u praksi. Jasan primer za to je situacija kada treba doneti Ustav. Ovaj dokument nužno podrazumeva jasnoću i temeljnost. Recimo, tokom istorije su donošeni ad hoc Ustavi po ugledu na one iz razvijenih zemalja. Takvi dokumentu su ili praktično neprimenljivi ili utopijski, ako nisu i jedno i drugo (Gligorov 2009).
U srpskom slučaju se sve svodi na balansiranje kako bi se zadovoljili zahtevi, te su sve mere koje se primenjuju zapravo instant mere koje se donose radi kratkoročne dobiti ili radi izbegavanja plaćanja obaveza.
Višak zaposlenih u javnom sektoru je nešto što više niko ne želi da sakrije, počev od analitičara do stanovništva. U Srbiji je preko 20.000 zaposlenih u javnom sektoru višak. Po standardima koje poštuju zemlje Evropske unije, optimalno je imati šest zaposlenih u javnom sektoru na 1000 stanovnika. Međutim, ni u razvijenom svetu se taj standard ne poštuje u potpunosti. Naime, najbliži tom idealu su u ovom trenutku Velika Britanija i Holandija, dok druge zemlje po pravilu imaju oko osam zaposlenih u javnom sektoru na hiljadu stanovnika (…) Vlada Srbije u ovom trenutku jasno stavlja do znanja da će se sa promenama u ovom smeru krenuti čim pre, odmah nako što se učini promena nekih službi u 61 lokalnoj samoupravi (Bulatović 2009).
Sindikati procenjuju da kod nas u sektoru prosvete radi oko 127.000 ljudi, te da se višak zaposlenih kreće na nivou od 5 do 17.000 ljudi (Borisavljević 2009).
Pored ovakvih nedostataka u pogledu ekonomske politke, razvoj i stabilizaciju uglavnom koči još niz povezanih problema. Čedomir Čupić, poznati sociolog i zagovornik borbe protiv korupcije u srpskom društvu, ističe da postoji zloupotreba pozicija, te da pojedini funkcioneri, protivno svim pravilima, zauzimaju više od jedne pozicije u javnoj upravi. To je slučaj sa Veroljubom Stevanovićem i Draganom Markovićem Palmom (Spaić 2009).
Raspodela moći u srpskom društvu stavlja u zapećak kako ekonomsku efikasnost, tako i opštu dobrobit zemlje. Radi se zapravo o zatvorenim kartelima moći koji rade u svom sopstvenom interesu. Ovakva konstelacija prava i privilegija često nailazi na oštru kritiku nevladinih organizacija, intelektualaca, te nezavisnih odbora čija je svrha da se stane na kraj ovakvoj situaciji.
Politčka scena u Srbiji se nije mnogo odmakla od trenutka kada je Raka Radović, član Socijalističke Partije Srbije rekao kako skupštinska većina, jednom kada je izabrana, može da usvoji Čiča Tominu Kolibu, ukoliko joj je to po volji, naravno (Perić 2009).
Eto to je upravo ono što čini razliku između razvijenih parlamentarnih zemlja, članica Evropske unije i naše zemlje. Uprkos tome što još postoji kartelizacija prava i privilegija, treba istaći da je značajan progres napravljen.
Osim toga postoji i nevoljnost da se organiziraju javne rasprave. Ljubiša Rajić, analitičar, smatra da se još od 1989. i 1990. javne rasprave se ne organizuju iz više razloga. Jedan od njih je upravo taj što političari ne žele javnu raspravu jer niko osim njih ne sme da odlučuje a postoji takođe i jako široko tumačenje propisa (Perić 2009).
Stoga kritika političke monopolizacije dolazi od strane univerzitetskih profesora, i tela koja se zalažu za razvoj parlamentarne demokratije u pravom smislu reči.
Vladimir Goati, predstavnik organizacije Transparentnost Srbija, smatra da u našoj zemlji politički sistem funkcioniše po svojim sopstvenim pravilima. Naime, mi imamo posredno parlamentarni sistem, što u praksi znači da kada se izbori završe, partije same nameštaju poslanike, koji su zapravo relej stranačkih centrala. Po rečima ovog analitičara mi u parlamentu imamo senke partikularnih stranačkih interesa a ne opštu volju (Papić 2009).
To je poznati problem principala i agenata koji je poznat kako u ekonomskoj praksi tako i u političkoj teoriji. Naime, slično akcionarima koji svoju finansijsku moć delegiraju na menadžere, tako i narod delegira sopstveni suverenitet na političke stranke i poslanike. Slično tome, mi ne možemo nikada znati da se u skupštini neće delegirati partikularna volja stranke, što je po mom mišljenju slučaj u srpskoj politici danas.
U politčkoj sferi, tačnije u sferi finansiranja političkih stranaka imamo jedan sistem koji je nesiguran i monopolski. Stranke kontrolišu jedna drugu po pitanju finansiranja. Stoga se formira jedan konformistički sistem koji ojačava politčki quid pro quo, odnosno sistem ne diraj me, pa neću ni ja tebe. Po rečima profesora Goatija, ovakva situacija se može rešiti na najrazličitije načine, a novoformirana organizacija za borbu protiv korupcije je jedan eksterni mehanizam koji služi za kontrolu korupcije i finansiranja političkih stranaka (Papić 2009).
Kontroverze oko bogaćenja stranačkih prvaka i političko ekonomskih nameštenja nisu nikakva posebna novost u srpskom društvu, te se nastavljaju na žestoke rasprave još iz perioda krhkog postsocijalizma i Miloševićeve vladavine. Naime, notorna sociološka činjenica je da se potreba za moći ne može nikada saturirati, negativno je samo to što se tako nešto ne menja ni u post socijalizmu, kada ovakva sprega politke i ekonomije treba da je odavno za nama.
Što se tiče političkih konjuktura, verovatno je najznačajnija karakteristika stanja u Srbiji upravo to da postoji neodlučnost da se suoči sa promenama, posebno da se radikalno krene sa promenama nekih sektora. Pojedini autori smatraju da je jasan primer za to Zakon o lustraciji, koji je donet posle dvehiljadite, a da zapravo nikada nije primenjivan. Politička stvarnost Srbije se verovatno najbolje može definisati time da se nešto u isti mah hoće i neće (Malešević 2009).
Nažalost, zakon o lustraciji nije i jedini primer takve političke neodlučnosti. Povodom nekih pitanja, srpska vlada se ponaša kao Buridanov Magarac, može da uzme jedno ili drugo, ali će svojom neodlučnošću izgubiti i najmanji dobitak. Zakon o privatizaciji iz 2001. takođe predstavlja jedan primer takve politčke neefikasnosti u praksi. Rečju, skoro svaka peta privatizacija je poništena, upravo zato što Vlada nema mehanizme da obezbedi da se poštuju programi razvoja i socijalni programi.
Rečju, dolazi do niza problema koji se mogu poistovetiti sa determinacijom ekonomije od strane politke. Ovakve malverzacije postoje i u zemljama gde je uvođenje tržišta i političkih sloboda već poodmaklo, ali je u našem specifičnom kontekstu verovatno najuputnije biti rigorozan u čišćenju sistema od ovakvih nedostataka, kako bi se omogućilo bolje funkcionisanje kako političkih tako i ekonomskih sloboda i prva.
Saradnja sa MMF, te Svetskom bankom, Evropskom unijom i drugim međunarodnim organizacijama je svojevrstan vid puta u Kanosu, ponižavanje radi dobijanja koncesija, te kredita za strukturno prilagođavanje. To je i u skladu sa gledištima nekih privrednika. Mnogi smatraju da se MMF neće mešati u pojedinačne privatizacije i projekte u okviru strukturalnog prilagođavanja, ukoliko se na generalnom nivou bude postupalo onako kako ova međunarodna organizacija želi (Nikolić 2009).
Eksperti MMF-a se po pravilu ne mešaju u to kako se promene operacionalizuju na lokalnom nivou, sve dok se strategija poštuje na generalnom nivou. Međutim i to pravilo ima izuzetaka, posebno u svetlu skorašnjih izjava Sajmona Greja, kako je potrebno smanjiti broj odeljenja sa malim brojem učenika, koja se kosi sa zdravorazumskom logikom. Očigledno to je naišlo na neodobravanje niza profesionalaca, univerzitetskih profesora mahom. Eksperti ovih institucija po pravilu ne zadiru u kontekst, a kada to čine pokazuju se kao nekompetentni. Uostalom, Džozef Štiglic, nosilac Nobelove nagrade za ekonomiju, je to jasno pokazao u svojoj studiji Globalization and its Discontents.
Opet, konzervativni ekonomisti, poput Prokopijevića, decidirano tvrde da je bilo kakvo mešanje države u privredne tokove iluzorno, te da proizvodi siromaštvo, nejednakosti i neprilagođenost. Nije zadatak države koliko će se prodati stanova, automobila i računara. Ukoliko se to ipak dogodi, imaćete veliki broj ljudi i bez stanova i bez računara. Balon će se jednog dana izduvati, a što je balon veći, veće su i posledice (Nikolić 2009).
Međutim, državu ne treba kriviti za sve. Državna intervencija kao takva ne proizvodi siromaštvo. U Britaniji primerice, većina socijalnih službi se finansira iz veoma visokih državnih poreza koji opterećuju zarade stanovništva, ali je sa druge strane to garant socijalne sigurnosti i budućnosti gde je svakom pojedincu garantovana minimalna zarada.
S druge strane, zemlje razvijenog kapitalizma imaju jasne mehanizme kako da se zaštite od monopola, te ograničavanja potrošača od monopolizacije na tržištu. Skorašnji primeri gde dolazi do kršenja konkurencije na tržištu je kod maloprodaje nekih prehrambenih proizvoda, ulja recimo. Očigledno je da se tu radi o kartelskom ponašanju te da nema jasnih mehanizama za regulaciju. Komisija za zaštitu konkurencije već mesecima preispituje monopolsko ponašanje nekih srpski preduzeća. Bilo je reči i o intervenicji na tržištu iz robnih rezervi. Do tada bilo je reči o pokretanju postupka protiv takvih preduzeća kao što su Dijamant, Vital, Sunce i Banat (Đaković 2009).
Pozicije moći u privredi ponovo podrivaju državnu moć. U razvijenim zemljama u maloprodaji postoji jaka konkurencija, tako da se cene namirnica ponekad niže od onih u našoj zemlji, što je skandalozno, imajući u vidu ozbiljnu razliku u standardu života.
Uprkos negativnim kretanjima u pogledu izvoza, pojedine grane pokazuju potencijal za oporavak. Primerice, na inicijativu Ministarstva odbrane, preduzeće Jugoimport je potpisalo ugovor vredan 100 miliona dolara za isporuku oružja u Irak, a po poslednjim saznanjima se spekuliše i o proširenju asortimana proizvoda koji se plasiraju na ovo tržište na Bliskom Istoku (Nikolić-Đaković 2009).
Opet, naddeterminacija ekonomije od strane politike postaje jasna i neizbežna i upadljiva u specifičnom srpskom kontekstu. Stajn Erik Velan, generalni direktor Telenora, rekao je da vlast u Srbiji treba propitivati bez ikakve doze straha i snishodljivosti, jer vlast i živi od novca koji stvaraju i uvećavaju poreski obveznici (Nikolić 2009).
Uprkos tome svaka kontrola vlasti je u rukama nevladinih tela koja često nemaju dovoljno moći da promene bilo šta.
Američka privredna komora je protiv povećanja poreza na dodatu vrednost kao mere racionalizacije, te se smatra da bi to imalo niz negativnih efekata od kojih su neki: povećanje cena što bi poguralo inflaciju, te druga kretanja poput smanjenja ulaganja i smanjenja tražnje (Nišavić 2009).
U načelu, veliki broj ekonomista smatra da se problemi mogu izbeći, te da je osnovni nedostatak zapravo nespremnost na reforme. Prihodi od privatizacije i donacija su se mogli mudrije iskoristiti, recimo za restituciju i reformu penzionog sistema, dok su oni zapravo otišli na finansiranje kratkoročnih obaveza, plata i penzija (Nikolić 2009).
Osim toga, po rečima Prokopijevića, država koristi ogromne količine novca koje su usmerene na povećanje likvidnosti, recimo davanje subvencija, dok je možda mnogo mudrije i uputnije da se pokriju dugovi prema privredi (Nikolić 2009).
MMF zapravo mora da odobri Srbiji kredit, jer su negativne posledice brojne. Naime, ukoliko ne dobijemo toliki priliv deviza, dinar će da se surva, a sa njim plate i penzije. Neke banke bi verovatno propale, dok bi se inflacija raspalila. Kao jedina alternativa traženju novca od MMF-a, ukazuje se prodaja dela Telekoma ili Elektroprivrede Srbije (Nikolić 2009).
Kod ovakvog tipa zaduživanja je najveći problem stvaranje balona zaduživanja kod različitih agenata koji će morati pući pre ili kasnije.
Prokopijević smatra da je uvoz manji skoro za trećinu, industrija je u padu za 18 %, javne finansije za 17 %, dok je sniženje bruto društvenog proizvoda još nepoznato (Nikolić 2009).
Prokopijević dalje smatra da država u trenucima ekonomske krize radi ono što ne bi trebalo, a to je mešanje u ekonomske tokove, te ponovna nacionalizacija firmi, a ne radi ono što je potrebno a to je reforma poslovnog okruženja (Nišavić 2009).
Suštinske mere koje traži MMF su zapravo smanjivanje javne potrošnje i broja zaposlenih u javnom sektoru, gde bi se smanjio broj zaposlenih za čitavih 10 % počev od januara 2010 (Nišavić 2009).
Ovo su izuzetno osetljiva pitanja čije rešavanje zadire u prava radnika, i nije ih moguće rešiti bez ozbiljnih socijalnih troškova.
Međunarodne finansijske institucije su spremne na ustupke, naravno samo ako srpska vlada načini potrebne promene ka ekonomskim reformama. Svetska banka je oprostila našoj zemlji kosovski dug od 550 miliona dolara. Ovaj višak novca će se verovatno upotrebiti da se pomognu kosovski Srbi (Bulatović 2009).
Jedna varijanta za racionalizaciju je da se detaljno pročešljaju sve stavke u budžetu, kako bi se smanjio deficit. Naime, verovatno je najbolje rešenje da se smanji broj državnih subvencija privredi, kao i da se provere svi tenderi (Nišavić 2009).
Racionalizaciji potrošnje su danas podložni svi sektori delatnosti. Penzioni sistem će u budućnosti biti podložan brojnim reformama. Do skora je vladao propis da žene u Srbiji mogu da idu u penziju sa 59 godina i 18 godina radnog staža, dok je granica za muškarce bila 64 godina i isti broj godina radnog staža. Od naredne godine se granica pomera na 64,5 za muškarce, te 59,5 za žene, dok bi se kasnije kretanja pomerla ka 65 i 50 za muškarce i žene, respektivno. Kao opravdanje za ovakve korenite promene je zapravo činjenica da ljudi sve duže žive, pa samim tim više i rade (Škrbić 2009).
Ovo je još jedan vid racionalizacije koju nameće demografski razvoj. Međunarodne organizacije već dugi niz godina jasno ukazuju na to da u Srbiji postoji jako mali broj radnoaktivnog stanovništva, dok se broj onih koji su izdržavani od strane te kohorte sve veći i veći. To je još jedan način da se poveća efikasnost ekonomskog sistema kao celine.
Za neke proizvode je punjenje budžeta putem povećanja PDV veoma teško u ovoj situaciji. U principu, porez i akcize su osnovni instrumenti kojima vlade pribegavaju u trencuima kada vlada veliki budžetski deficit. U slučaju bezolovnog benzina država uzima kao porez 60% cene u maloprodaji, dok je kod dizela udeo države čak 45%. Recimo, kada radnik na pumpi natoči litar benzina koji košta 105 dinara, on tada čak 65 dinara kroz akcizu i porez na dodatu vrednost šalje u državnu kasu (…). Protekle godine, kada je cena nafte dostizala čak i do 147 dolara za barel, mnoge države su smanjivale svoje namete, dok u Srbiji to nije bio slučaj (Nišavić 2009).
Nameti su već suviše visoki u odnosu na kupovnu moć građana. Naime, dodatno opterećenje bi pored već navedenih promena možda dovelo i do socijalnih nemira.
Izvozna kriza?
Pojedini analitičari smatraju da se zemlja nalazi pred izvoznom krizom. Pad ekonomija zemalja Evropske unije će verovatno doprineti tome da i srpska ekonomija pati od izvozne krize. Naime, prehrambeni proizvodi i metali su najosetljiviji na promene a upravo oni čine najveći deo srpskog izvoza. Mnogi ekonomisti smatraju da će doći do krize, jer su čak i najveći srpski izvoznici smanjili isporuku robe preko granice za trećinu. Direktor Tarketa, najvećeg srpskog izvoznika, ističe da im je izvoz u Rusiju opao za čak 30 %, iako imaju povlašćen položaj na ruskom tržištu (Magazin Biznis 2009).
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, izvoz je u maju bio vredan 521 milion evra i manji je za 23,7 odsto u odnosu na isti mesec prošle godine. Uvoz je 850 miliona evra što je 37, 7 odsto manje nego lane (Magazin Biznis 2009).
Srpska preduzeća, kao i strana preduzeća koja deluju u Srbiji, izvoze širok asortiman proizvoda na strana tržišta. U.S. Steel recimo izvozi beli lim debljine 0,2 milimetara koji je najviše izvožen u Italiju, Portugal, Holandiju i Egipat. U Italiju se izvoze toplovaljanji proizvodi debljine 4, 75 do 10 milimetara. Najveći izvozni adut Jugoimporta je oružje koje se izvozi u Irak. Pančevačka Petrohemija najviše izvozi u Ukrajinu, a sledi Italija gde sa najviše izvozi polietilen. Tigar svoje gume izvozi u Veliku Britaniju, Francusku i Rusiju (Biznis Magazin).
Uprkos ekonomskoj krizi, te sve većim problemima oko finansiranja deficita i dugova, treba biti realan u pogledu toga da je Srbija zemlja sa visokim potencijalom za razvoj. Naime, ima veoma visok potencijal za ekonomski razvoj i saradnju sa zemljama u regionu.
Ta saradnja je nekada onemogućena teškom birokratskom mašinerijom koju nameće srpska država. Investitori u Srbiju su često obeshrabreni da pokreću postupke time što im je potreban ogroman broj dokumenata. Jedna moguća propala investicija je novi tržni centar švedske kompanije IKEA, koja proizvodi nameštaj. Naime, ta investicija bi srpskom društvu i državi donela dodatnih 9.000 slobodnih radnih mesta. (…) Slična je situacija sa firmom KRONOSPAN, koja u Lapovu počinje da gradi fabriku za proizvodnju iverice, a za šta je potrebna ogromna dokumentacija (Radisavljević 2009).
Ju-Es-Stil, najveći srpski izvoznik, ponovo se vraća u rad u punom pogonu. To je ohrabrujuća vest za metalce, uprkos tome što se u preduzeću i dalje osećaju posledice svetske ekonomske krize. Posle punih šest meseci gde se praktikovala četvorodnevna radna nedelja, pri čemu su slobodni dani obračunavani kao 60% nadnice i plaćani kao plaćeno odsustvo, kreće se u rad po starom režimu (Jevtović 2006).
Mnoge privatizacije se vrše na neregularan način. Naime, po zakonu o privatizaciji koji je ustanovljen 2001. postaje jasno da strane firme koje kupuju naša preduzeća moraju da ulažu u ekonomski razvoj i u istraživanja za razvoj istih, te da pored toga doprinesu tome kako bi se zaštitla prava rada socijalnim programima koja onemogućavaju otpuštanja. Suprtono ovakvim pravilima, Avtodetal Servis, ruska kompanija koja je kupila naš Ikarbus, čini mnoge pogreške koje nisu u skladu sa ovakvim propisima. Sindikat ovog preduzeća već dugo protestuje jer radnicima nije isplaćeno poslednjih sedam plata, dok novac od privatizovanja ovog preduzeća takođe kasni (Bulatović 2009).
Kapitlizam sa jakom socijalnom komponentom je ideal za zemlje u tranziciji, što je često onemogućeno time što pojedini agenti na tržištu, poput stranih kompanija, te međunarodnih finansijskih institucija, insistiraju na doslednom sprovođenju reformi svim sredstvima. Ovakve promena ujedinjuju ekonomski liberalizam sa desničarskom političkom orijentacijom.
Zakon o privatizaciji iz 2001. godine značajno ističe socijalnu komponentu koja je neophodna kod tranzicije ka neoliberalizmu. Mnoge obaveze se prenebregavaju, a posebno one vitalne, koje se prevashodno odnose na pravila o neotpuštanju radnika, te finansiranju istraživanja koja bi bila usmerena na ekonomski razvoj. Činjenica da je 20% privatizacija poništeno zbog neplaćanja obaveza od strane inostranih firmi dovoljno govori u prilog tome. Drugim rečima, to znači da su se osnovna pravila o poštovanju prava rada od strane krupnog kapitala eklatantno kršila, te su ugovori i formalno raskinuti. Kod preostalih 80% slučajeva je sasvim moguće da je do nekih zloupotreba prava i privilegija došlo, iako je premda to prošlo nekažnjeno.
Osim toga, država stvara neku vrstu balona zaduživanja koji će kad tad morati da počne da puca po šavovima. Kod privatizacije Naftne industrije Srbije, recimo, postoje ogromni problemi oko finansiranja onih koji žele da napuste kompaniju. Naime, davanje otpremnina je najbezbolniji način da se država oslobodi viška radne snage, budući da po pravilu to ne izaziva društvene nemire, te ostala negativna kretanja. Po poslednjim podacima, recimo, postoji dovoljno novca da se finansira odlazak 2000 zaposlenih iz NIS-a, dok je 2200 voljno da napusti kompaniju (Blic 2009).
Osim toga, Vladimir Ilić, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, tvrdi da je u julu ove godine kreirano 11.000 novih radnih mesta a da će u toku 2009. godine gotovo 70.000 ljudi dobiti posao (Blic 2009).
Nacionalna služba za zapošljavanje deluje kao stabilizujući faktor, mada je, po mom mišljenju, njena moć da nešto realno promeni mala ili gotovo nikakva, te su suštinske promena nužne. Prekvalifikovanje radne snage, te sa tim povezani problemi oko dokvalifikacije ne mogu da reše mnogo, ukoliko imamo ovakvu stopu nezaposlenosti.
Ako je za utehu, robni izvoz ni na globalnom nivou ne stoji baš najbolje. Prema procenama Svetske trgovinske organizacije, izvoz je opao za 31,4 odsto u odnosu na isti period prošle godine (Biznis Magazin 2009). U svetlu ovakvih događanja, mnogi smatraju da Srbija treba da se okrene u drugom pravcu radi traženja svoje ekonomske budućnosti.
Da li Srbiji treba Pekinški umesto Vašingtonskog konsenzusa?
Saradnja sa inostranstvom u pogledu investicija je verovatno poboljšana posetom predsednika Borisa Tadića Kini. Naime, planirano je učešće kineskih neimara na programima izgradnje fruškogorskog tunela. Tunel bi bio dugačak 1.223 metra a cena gradnje bi bila oko 30 miliona evra. Duži tunel, od oko 2.790 metara, koštao bi deset miliona evra više (Matevski 2009).
Ovakve politčke promene mogu na kratak rok da doprinesu kozmetičkim promenama ekonomske slike. Sporazum sa Kinom može eventualno da doprinese razvoju uvoza. Za očekivati je da će politička poseta naše delegacije doprineti tome da se na kratak rok poveća uvoz kineske robe na naše tržište, i umnože projekti u našoj zemlji gde će učestvovati kineski neimari. Štaviše, na dugi rok će to verovatno imati dalekosežne pozitivne efekte, budući da smo za sebe osigurali strateškog partnera koji može postati vodeća ekonomska sila u svetu u narednom periodu.
Poput mnogih drugih zapadnih zemalja, naša zemlja ima dug prema Kini još iz perioda socijalizma. Iz Privredne komore Srbije tvrde da je izostanak značajnijih investicija to što naša zemlja ima dug prema Kini još iz socijalističkog perioda. Dve strane su se tek prošle godine dogovorile da reprogramiraju taj dug koji okvirno iznosi nekih 350 miliona dolara. Do tada, kineski investitori su Srbiju posmatrali kao neatraktivnu za ulaganja (Đaković 2009).
Zlatni period socijalističkog razvoja je bio himera, te je ostao veliki spoljni dug koji se još uvećava zbog negativnih razvoja kako u privredi, tako i politički.
Izvoz Srbije u Kinu u ovoj godini je bio 450.000 dolara, dok smo iz Kine uvezli robu u vrednosti 564,1 milion dolara. Negativni saldo je delimično proizveden time što su podaci polugodišnji, a delimično i zbog tekuće ekonomske i finansijske krize, i iznosi milijardu i osam stotina miliona dolara (Đaković 2009).
Privlačno, a i ne tako malo srpsko tržište, koje se polako približava članstvu u Evropskoj uniji može biti veoma interesantno za investitore. Kina je u skorašnjem periodu pokrenula 5000 projekata u 174 zemlje sveta. Posebno interesantna činjenica za Srbiju je zapravo ta da su oni ulagali u Mađarsku, Rumuniju i Bugarsku neposredno pred njihovo uključivanje u Evropsku uniju (Đaković 2009).
Kina je ekonomska sila koja je u povoju, te je obruč kapitalizma potpuno zahvatio ovu dalekoistočnu zemlju. Naime, njihov strateški resurs, koji se može poistovetiti sa strateškim resursom velikog broja zemalja, je jaka radna etika koja nadaleko prevazilazi kalvinistički kredo “da je posle Boga najvažniji novac” koja po nekim klasicima društvene misli predstavlja pokretački duh kapitalizma.
Interesanto je i uporediti osnovne parametre dve zemlje te na taj način videti o kakvoj nesrazmeri se radi. Kina danas ima milijardu i 300 miliona stanovnika, a Srbija jedva osam. Kina ima i najveće devizne rezerve u svetu koje po poslednjim ocenama iznose oko dva biliona eura. Pored toga Kina ima 808 miliona zaposlenih a Srbija jedva dva miliona (Đaković 2009).
Eksperti iz centra za studije Azije i Dalekog istoka smatraju da će za narednih 20 godina doći do situacije da je svaki treći turista u svetu iz Kine, te Srbija, zemlja sa visokim razvojnim potencijalom u pogledu turizma može dodatno da profitira iz takve situacije (Đaković 2009).
Najmnogoljudnija zemlja na svetu ima snažan potencijal za ekonomski razvoj, te srpski turizam može dodatno da profitira iz ovog strateškog partnerstva.
Pored toga, Kina je država sa jakom centralizovanom upravom, i to je njena glavna karakteristika. Najveće kompanije i najznačajnija postrojenja su u vlasti države, te nema nikakve dileme oko toga ko je moćniji, država ili tajkuni. Ta država je kupovala Američke državne obveznice u situacijama kada su se Sjedinjene države nalazile u periodu teške recesije. Pored toga, Kina ne zna šta je privredna stagnacija. Činjenica da će posle niza godina gde je rast BDP bio dvocifren, ove godine on biti na razini od oko 8 procenata dovoljno govori u prilog tome, posebno u svetlu dešavanja gde većina zemalja razvijenog kapitalizma računa koliki će biti minus (Đaković 2009).
Stoga mnogi analitičari, počev od istoričara, ekonomista i sociologa verovatno spekulišu o tome da li će Vašingtonski konsenzus biti zamenjen Pekinškim konsenzusom (Đaković 2009).
Okretanje ka istoku u ovom odsutnom trenutku po srpsku ekonomiju može da donese mnogobrojne pozitivne pomake. Kao prvo, takvo strateško partnerstvo može da dorinese tome da se smanji zavisnost od Evropske unije, MMF-a i Svetske banke, kao i drugih think-tankova poput OECD, recimo. Slično tome to može da doprinse diverzifikaciji izvoza i saradnje.
Finansije u postsocijalizmu
Uprkos situaciji koja je ovako negativna, neki sektori su zabeležili rast. Na prodaji žitarica preko granice je zarađeno 52,8 miliona evra, izvoz odeće je veći za 42,3 miliona evra. Prodaja voća i povrća je takođe porasla kao i stočna hrana (Biznis Magazin 2009).
Radovan Jelašić, guverner Narodne banke Srbije, smatra da će pad Bruto društvenog proizvoda (BDP) u drugom kvartalu ove godine biti 4,5 procenata, dok će u trećem kvartalu on početi da raste. On smatra da će takođe doći do rasta javnog duga zemlje. Naime, Srbija se zadužuje u inostranstvu zbog finansiranja budžetskog deficita, te nivo javnog duga uglavnom zavisi od toga da li će se dobijeni novac koristititi za investicije (Biznis Magazin 2009).
Narodna banka Srbije je smanjila svoju referentnu kamatnu stopu sa 13 na 12 procenata. Verovatno je da će komercijalne banke u skladu sa tim koristiti taj novac da kupuju hartije od vrednosti centralne banke ili državne zapise, ili da plasiraju kredite stanovništvu i privredi (Biznis Magazin 2009).
Državni zapisi, počev od državnih obligacija i trezorskih zapisa predstavljaju krajnju kriznu meru koju država koristi kako bi prikupila novac u trenucima finansijske krize. Očigledno, to je ono što Srbija mora da radi u ovom trenutku jer nije u situaciji da nezavisno krene na putu ka ekonomskom razvoju. Recimo, putem zaduživanja kod Evropske unije, Međunardonog monetarnog fonda, Svetske banke, Kine, te izdavanje državnih hartija od vrednosti, može se stvoriti balon zaduživanja koji će pre ili kasnije da pukne, u trenucima kada se lanac obaveza prekine, što je neminovno ukoliko ne dođe do povećanja proizvodne sposobnosti i stvaranja realnog novca u privredi.
Prethodno su postojale brojne i opravdane pritužbe na funkcionisanje bankarskog sistema. Slično kao u Bosni i Hercegovini, i u Srbiji postoje sve brojnije pritužbe o tome kako banke paušalno zaračunavaju kamate, pravdajući te svoje promene ili poslovnom politikom, kretanjima na tržištu, kao i fluktuacijama koje proizvodi svetska ekonomska kriza (…) Narodna banka Srbije se slaže sa tim da novim propisima mora das se na jasan način ustanove prave klijenata i korisnika kredita (Moravčević 2009).
Recimo u Sosijete ženeral banci, kada klijent potpiše ugovor o kredititanju sa promenljivom kamatanom stopom, to obično ne znači da se kamata može menjati paušalno po volji banke. Kamata je zavisna od EURIBOR, što je zapravo referentna kamatna stopa Evropske centralne banke. Stoga je kamata definisana kao EURIBOR + bančina margina i menja se samo u delu koji se odnosi na EURIBOR. Recimo, ukoliko se potpiše ugovor o kreditiranju gde je kamata EURIBOR + 4 kamata će se menjati samo u zavisnosti od promena te referentne kamatne stope, dok će baničina margina ostati nepromenjena do isplate poslednje rate (Biznis Magazin 2009).
Ovim se pokušavaju zaštititi potrošači od samovolje banaka koje su do sada mogle da profitiraju od neuređenog tržišta koje postoji u Srbiji, te se sada marža vezuje za referentnu kamatnu stopu Evropske centralne banke. Time se banke štite od eventualnih fluktuacija na tržištu, ili od inflacije koja može da pogura referentnu kamatnu stopu Evropske Centralne Banke naviše, čime bi se smanjio profit koji banka dobija od kredita. Tako se rizik od eventualnih privrednih konjuktura prenosi sa banke na kreditoprimca.
Neki bankari pozitivno ocenjuju dosadašnji učinak Narodne Banke Srbije, zbog kojih se pokazala kao faktor stabilnosti u periodima finansijske krize. To se posebno pokazalo prošle godine, kada su građani Srbije odlučili da povećaju štednju, uprkos tome što je podignuto milijardu evra depozite iz banaka (Vujadinović 2009). Poverenje u bankaski sistem se polako vraća, što je značajan napredak u odnosu na socijalistički period.
Razvoj preduzetničkog društva – da li i kome je potreban?
Pored navedenih promena, postoje jasne težnje ka formiranju preduzetničkog društva. Recimo, Vlada Srbije uz nevladine organizacije (NVO) čini napore kako bi se mala i srednja preduzeća (MSP) prilagodila tržišnoj utakmici koja vlada u zemljama razvijenog kapitalizma.
Postoje i jasne inicijative ka razvoju neke vrste preduzetničkog društva. Recimo postoje treninzi za razvoj preduzetničkih sposobnosti, te mnogih drugih vrlina. TAM (Turn Around Management) do sada je realizovan u više od 170 srpskih firmi i preduzeća. BAS (Business Advisory Services) program je prisutan još od 2006. godine. TAM je program koji je usmeren na razvijanje menadžerskih sposobnosti u firmama, kao i strukturne promene, BAS program povezuje konsultante sa MSP (Mala i Srednja Preduzeća) kojima je savetodavna uloga potrebna, te razvija svest u privredi o tome kako savetodavna uloga poboljšava uspeh u poslovanju. Uglavnom se radi o razvoju modula i radionica kako bi se ovakve sposobnosti razvile i unapredile (Vujadinović 2006).
Suštinski, razvoj navedenih strategija je nešto što je uvezeno iz razvijenih zemalja, te samim tim postoje kontroverze oko toga da li i kako će naše duštvo reagovati na date promene. Naime, nije jasno kako će se date delatnosti, poput savetovanja privrede od strane nezavisnih eksperata uopšte primeniti kod nas. To podrazumeva komplikovana rešenja u situacijama privredne krize. Primerice, profesionalci koji se bave konsaltingom bi morali da predvide kako da recimo privreda Ukrajine odreaguje na prestanak isporuke gasa iz Rusije koji je prouzrokovan prvenstveno politčkim činiocima. To podrazumeva bogato iskustvo u praksi, te je samo formalno sticanje diploma i znanja iz navedenih oblasti verovatno nedovoljno za prakticiranje date delatnosti. U krhkoj srpskoj ekonomiji verovatno nema ni dovoljno infrastrukturnih preduslova za učenje ovakvih profesionalaca. Stoga su izuzetno korsine i uputne ovakve inicijative od nevladinih tela.
Posebno je tu bitno istaći besplatne treninge i obuke za konsultantske firme koje rade u Srbiji među kojima su Omni Group, P.A. savetnici, AQA, Regionalni centar Leskovac i mnogi drugi (Vujadinović 2006).
Organi lokalne samouprave takođe preuzimaju ulogu u rešavanju ovakvih problema. Valja istaći da su ovakva rešenja po svojoj suštini suboptimalna, te da će ozbiljno ukorenjivanje konsaltinga u Srbiji morati da sačeka ozbiljnije pomake u ekonomskom razvoju zemlje.
Prvi modul je održan u Nišu i Novom Sadu u decembru prošle godine o marketingu i unapređenju prodaje savetodavnih uloga. Učesnici su mahom bili konsultanti koji su želeli da unaprede znanje iz navedenih oblasti. Drugi modul je održan u Beogradu na temu potreba klijenata i pripreme konsultantskih ponuda. Treća faza treninga je bila fokusirana na razvoj veština da se dijagnostifikuju određeni problemi u preduzećima (Vujadinović 2006).
Jasno je da pomenuti programi predstavljaju simulaciju realnih problema koji se pojavljuju u privredi, te da je sam sistem obrazovanja nesavršen i da će morati da sačeka neke druge pozitivne razvoje kako bi uzeo korena u Srbiji.
Jedno je sigurno, a to je da su zemlji potrebne mnogo veće političke slobode, te oslobađanje zemlje od dominacije politike nad ekonomijom. Osim toga, država mora mnogo mudrije da balansira svoje odnose u međunarodnoj tržišnoj utakmici, kako bi ubirala beneficije sa različitih strana.
Kad je u pitanju strani kapital, država mora da ga ograničava, posebno kada su u pitanju prava radnika, te fondovi za istraživanje i razvoj. S druge strane, neophodno je uprostiti procedure kojim investicije, i posebno takozvane “investicije na ledini” dolaze u našu zemlju, kako bi se formirala preko potrebna nova radna mesta.
Sve u svemu, ukoliko se mnogo toga ne promeni, špekulativni sistem zaduživanja koji zemlja sada ohrabruje će početi da puca pre ili kasnije, i ukoliko ne bude mnogo toga promenjeno, ekonomske perspektive su izuzetno loše.
Bibliografija
Blic (2009) Ilić: smanjen broj nezaposlenih za oko 11.000, 28. avg., str. 11.
Blic (2009) Para ima za maksimim 2000 radnika, Blic, 29. avg., str. 11.
Borisavljević, B. (2009) U penziju samo 3.500 nastavnika, Novosti, 29 avg., str. 6.
Bulatović, G. (2009) Ćate ipak Vraćaju Plate, Novosti, 27 avg., str. 5.
Bulatović, G. (2009) Ikarbus bez Rusa, Novosti, 28 avg. str 8.
Ekipa Magazina Biznis (2009) Srbija Pred Izvoznom Krizom, Magazin Biznis, jul/avg., str. 24-27.
Bulatović, G. (2009) Tesno iza Šaltera, Novosti, 29 avg, str. 5.
Gligorov, V. (2009) Ubrzano, Novac, 29 avg., str. 4.
Jevtović, R. (2009) Železara ponovo radi punom parom, Blic, 28 avg., str 9.
Đaković, P (2009) Skok preko Kineskog Zida, Nin, 27 avg., str. 18-21.
Mališić, V. (2009) Ambivalencija, NIN, 27 avg., str. 11.
Matevski, V. (2009) Kinezi će bušiti Frušku Goru, Novosti, 27 avg., str 4.
Moravčević, S. (2009) Kamate na Sudu, Novosti, 28 avg., str 4.
Muslimbegović, A. (2009) Budžet pun Oktana, Novosti, 27 avg., str. 5.
Nikolić, R. (2009) Nema zastoja u kreditiranju, Magazin Biznis, jul/avg, str. 24-27.
Nikolić, R. (2009) Potrebne su decenije za oporavak srpske ekonomije, Magazin Biznis, jul/avg., str. 29-32.
Nikolić, R. (2009) Nama treba manjinski strateški partner, Magazin Biznis, jul/avg., str. 34-37.
Nikolić-Đaković, T. (2009) Srbija uz Pomoć Amerikanaca izvozi oružje u Irak, Blic, 28 avg., str. 4-5.
Nikolić, R. (2009) Beli Šengen, Magazin Biznis, jul/avg., str. 4.
Nišavić, D. (2009) Vlada predlaže otpuštanje 10 odsto činovnika, Blic, 27 avg., str. 4-5.
Papić, G. (2009) Korupcija ujedinila političare, Nin, 27 avg., str. 12-13.
Perić, D, (2009) Kako obesmisliti javnu praksu, Nin, 27 avg., str. 14-16.
Radisavljević, I. (2009) Duga procedura tera investiture, Blic, 30. avg., str. 11.
Spaić, T. (2009) Novčane kazne Palmi i Verku, Blic, 28 avg., str. 2-3.
Škrbić, M. (2009) Žene će raditi do 65 godine, Blic, 27 avg., str. 9.
Vujadinović, M. (2009) Nova iskustva za poslovne savetnike, Magazin Biznis, jul/avg., str. 22-23.
Vujadinović, M. (2009) Bankarska marža zavisi od lokalnih izvora sredstava,Magazin Biznis, jul/avg., str. 48-50.
Autor je doktorant na Univerzitetu u Notingemu, Velika Britanija, UNESCO Centre for Comparative Education Research
Peščanik.net, 01.09.2009.