Svetlana Lukić: U emisiji 28.05.2010. naša gošća biće doktorka Milena Jauković, lekar specijalista u Urgentnom centru, koja svih ovih godina otvoreno govori o problemima u zdravstvu i ne samo o propustima Ministarstva zdravlja i samog ministra Milosavljevića, što nije teško, taj čovek svakog dana pruža neki povod da se obrušimo na njega, već o onome što je mnogo teže, a to su propusti i ponašanje njenih kolega lekara. Jer, i među lekarima, naravno ne samo među njima, vlada neka strašna, ponekad i užasna solidarnost. Doktorka Milena se javila da sa vama podeli jednu vest koja je stigla iz Negotina, a nažalost reč je o jednom tragičnom događaju, a to je na neki način i nagoveštaj onoga o čemu ćemo govoriti u sledećem Peščaniku.
Milena Jauković: Danas sam čula jednu vrlo tužnu i ružnu vest koja se dogodila u Negotinu. Radi se o mladoj ženi, pacijentkinji koja je preminula od karcinoma grlića materice. Karcinom grlića materice se smatra 100 odsto izlečivim oboljenjem pod uslovom da se na vreme otkrije. Ova mlada žena, koja je preminula i koja je ostavila troje dece za sobom, dolazila je na redovne preglede u bolnicu u Negotinu.
Koliko sam videla danas preko medija, ona je redovno dolazila na preglede, ali izgleda da joj nije uopšte rađen Papanikolau test, i posle dve godine slučajno je otkriven karcinom u poodmakloj fazi i nije joj bilo spasa. Komentar zamenice direktora te ustanove je bio: „Pa ta pacijentkinja se u toku te dve godine nijednom nije žalila zaštitniku prava pacijenata.“ Komentar je zaista užasan, na stranu što to zahteva javno izvinjenje. Naravno da za svaki slučaj mora da se ispita i da se vidi o čemu se zaista radi i ko je sve napravio propust, a propusta je sasvim sigurno bilo. Oni će biti tuženi, znači tri doktora su je pregledala, ali to isto govori o jednoj surovosti, govori o propustima, govori o lakom prebacivanju greške sa jednog na drugog, i prebacivanju čak u ovom slučaju greške na preminulu pacijentkinju.
Šta je ona mogla da kaže zaštitniku prava pacijenata kad pacijentkinja nije ni znala da li je njoj urađeno sve što treba ili nije? Znači, ona ne može da proverava da li je doktorka nju pregledala kako valja, ona odlazi s poverenjem kod doktora.
Pacijent ne mora da zna šta sve treba da se radi, koje su sve dijagnostičke procedure, onda bismo svi bili doktori, nego prosto ode i prepusti se nekom doktoru koji prati i koji kaže ’ovaj nalaz je uredan’, ali pri tom doktor mora u određenom vremenskom intervalu da radi, da kontroliše, da prati šta sve treba da se radi. U konkretnom slučaju nije do sada ništa od toga rađeno, a zaštitnik prava pacijenata se obično angažuje onda kada se zna da je nekakav propust napravljen.
Ne može neko ko ne zna da je načinjena greška, jer da je znala da je greška, pa već bi išla kod četvrtog ili petog doktora i rekla ’spašavajte me’. Za javnost niti za nesrećnu porodicu odgovor nije ’ona se nije obratila zaštitniku prava pacijenata’. Dakle, kakav god da je, on je težak i neprijatan, neprijatan je i za ustanovu i za porodicu, ali čovek prosto mora da pođe od toga da li je napravio neki propust, da se vidi da li je napravljen i zašto je napravljen propust.
Ako dve godine nije rađen patohistološki nalaz, naravno, govorim uslovno jer nemam papire kod sebe, ali da je rađen patohistološki nalaz, onda bi se i znalo da postoji neka sumnja, dve-tri ćelije koje su sumnjive, bar nešto. Znate, nešto bi se ipak učinilo. Ali, jedno je propust koji je napravljen, ukoliko je napravljen, to treba još da se dokaže, a drugo je komentar zamenika direktora, ne zna se šta je strašnije, i propust sam za sebe i neko ko brani nekoga neviđenog ili viđenog koji je napravio propust ne ulazeći u dubinu tragedije koja je napravljena.
Emisija Peščanik, 21.05.2010.
Peščanik.net, 21.05.2010.