Proroci, kako se kaže, ne treba da uživaju počasti u svojim domovinama. Ipak, Moskva je upravo bila svedok nesvakidašnjeg pogleda na Aleksandra Solženjicina – disidenta i jednom izgnanog autora dela “Arhipelag Gulag” i “Jedna dan u životu Ivana Denisoviča” – dobio je državnu sahranu kojom je rukovodio premijer Vladimir Putin.
Čak i mrtav Aleksandar Solženjicin će, kako izgleda, ostati snaga na koju se računa. Ali, da li će ostati snaga u skladu s oslobađajućim vidicama svojih najvećih dela?
Tužnoj je to, ali umetnost se u Rusiji uvek koristila da se ojača narcizam moći. Solženjicin je dvaput iskorišćen na taj način. Paradoks je u tome što je u sovjetskoj eri njegova umetnost korišćenja, ali vrlo kratko, kao sila oslobođenja, jer je Nikita Hruščov dozvolio objavljivanje romana “Jedan dan u životu Ivana Denisoviča” da bi podupreo svoje antistaljinističko otkravljivanje. U današnjoj, navodno slobodnoj i demokratskoj Rusiji Solženjicin je, međutim, idealizovan zbog svog nacionalizma, pravoslavnog mesijanstva i prezira prema tobožnjoj zapadnoj dekadenciji, što su sve poruke koje Putinov režim proklamuje glasno i svakodnevno. Stara sovjetska ikonografija potpuno je srušena; uprkos herojskim nastojanjima čak ni Putin nije mogao da oživi Lenjina, Staljina i stari sovjetski panteon. Ipak, Kremlj shvata da je potrebno nešto što bi ih zamenilo, dok se Rusija prilagođava svojoj novoj autokratiji koja počiva na nafti. Solženjicim, jedan od najčuvenijih i herojskih disidenata iz svojetske ere, sada će, kako se čini, postati veoma visoka figura u ikonografiji putinizma.
Tokom svog predsednikovanja Putin je više puta prizivao Rusiju kao drevnu, moćnu i božanski dosuđenu državu staru hiljadama godina, civilizaciju koja se razlikuje od zapadne, niti komunistička niti zapadna liberalna demokratija. Ta poruka bila je eho čuvenog Solženjicinovog govora pri uručivanje diplome na Harvardu 1978: “Svaka stara duboko ukorenjena autonomna kultura, naročito ako je raširena na velikom postranstvu Zemlje, sačinjava jedan autonomni svet, pun zagonetki i iznenađenja za zapadnog mislioca. Hiljadu godina je Rusija pripadala takvoj kategoriji.”
Želja da vidu Rusiju kao veliku naciju, njen večni duh superioran nad zapadnim vulgarnim materijalizmom, navela je Solženjicina, koji je preživeo sistem gulaga, što ga je nametnuo KGB, da u starosti podržava bivšeg KGB-ovca Putina koji vidi kolaps Sovjetskog Saveza kao najveću geopolitičku katastrofu modernih vremena. Uprkos tome, izgleda da je Solženjicin prihvatio Putina kao “dobrog diktatora”, koji gušenjem svojih kritičara ojačava rusku dušu.
Tužan je to testament sadašnjem ruskom mentalnom sklopu, da će Solženjicin biti upamćen kao antimodernistički osobenjak, a ne Solženjicin kao zakleti neprijatelj sovjetskog varvarizma i lažljivosti. Danas njegovo pisanje deluje kao podupiranje države, a ne individualne slobode. Radovi poput serije novela “Crveni točak”, monotoni opis kraja imperijalne Rusije i stvaranja SSSR, ili njegova poslednja knjiga napisana 2001, pod naslovom “Dve stotine godina zajedno”, o istoriji rusko-jevrejske koegzistencije, deluju nazadno, propovednički, konzervativno, neprosvetiteljski, ponekad antisemitski i mirišu na Solženjicinov sopstveni autoritarizam.
I Putin i Hrušćov nastojali su da iskoriste Solženjicina za svoje ciljeve. Putin se zavetovao da će oživeti moralnu nit Rusa, njihovu slavu i međunarodno poštovanje. Da bi ostvario taj cilj, nastojao je da kulturi ponovo obezbedi poziciju prvenstva u ruskom životu i da masovne medije stavi na (politički) podređeno mesto. Putin je držao Solženjicina kao model za one koji podržavaju ideal Velike Rusije – “kao primer istinske odanosti i nesebičnog služenja narodu, otadžbini i idealima slobode, pravde i humanizma”.
Za vreme Hruščova, Solženjicinovo delo korišćeno je, međutim, za oslobađanje zemlje od stiska staljinizma. Odlukom da dozvoli da se objavi “Jedan dan u životu Ivana Denisoviča”, Hruščov je znao da potkopava čitavu sovjetsku eru. Ali, nakon rušenja Hruščova 1964, Leonid Brežnjev nije gubio vreme da ponovo uspostavi ortodoksiju i protera knjige koje su ugrožavale reputaciju Partije. Solženjicin je zabranjen, oteran u podzemlje, a zatim u izbeglištvo.
Ipak, mada izolovan i u nemilosti, Hruščov je i dalje video kako između njega i velikog autora postoji povezanost. Jedna od lekcija revolucije u Evropi 1989. jeste da je vrednost imati istinski demokratski orijentisane figure koje predvode bekstvo od komunizma. Poljska je imala Leha Valensu, Čehoslovačka Vaclava Havela.
Rusija, nažalost, nije imala nikoga s moralnim autoritetom da ublaže ljudske strasti. Jedino su se Solženjicin i Andrej Saharov približili Valensi i Havelu u smislu moralnog autorititeta, ali je Saharov već bio mrtav u vreme kolapsa komunizma, dok su Solženjicinove ideje bile suviše konzervativne, suviše vezane za ruski nacionalizam, da bi postao simbol demokratije u višenacionalnom Sovjetskom Savezu.
Iako je igrao moćnu ulogu u oslobađanju Rusije od totalitarizma, Solženjicinova tragedija je u tome što nije imao šta da kaže običnim Rusima nakon oslobođenja, osim da ih izgrdi. Ipak, možda ćemo se mi Rusi jednog dana osloboditi naših lažnih snova, a kad taj dan dođe, herojski Solženjicin, Solženjicin koji nikad nije mogao da se preda ili da bude korumpiran, biće nam vraćen. Ali, sada nam je Solženjicin najviše potreban. Da parafraziram Miltonov “Raj izgubljen u iluminaciji pakla”, “Solženjicin nije svetlo već pre vidljiva tama”.
Autorka predaje međunarodne odnose na Novoj školi u Njujorku, i pisac je dela “Zamišljanje Nabukova: Rusija između umetnosti i politike”
Danas, 12.08.2008.
Peščanik.net, 12.08.2008.