Analizirajući rezultate predsedničkih izbora u Srbiji, Alan Pejković je u tekstu koji je pod naslovom Postizborna objavljen na portalu Peščanika ispravno zaključio: „Nikolić nije pobijedio, Tadić je samo izgubio“. I zaista, Nikolić ni u ovoj kampanji, kao uostalom u celokupnoj političkoj karijeri, ni građanima Srbije ni pripadnicima srpskog naroda van nje nije ponudio nikakav konkretan i konstruktivan plan za rešavanje ozbiljnih političkih, ekonomskih, socijalnih i svih drugih problema sa kojima se zemlja već dugo suočava. Naprotiv, on je često bio njihovim uzrokom. Sa druge strane, Tadić je već imao priliku da se sa tim problemima uhvati u koštac, ali je nije iskoristio. U postizbornoj noći, progutavši neprijatnu knedlu poraza, saopštio je javnosti da su neodgovorni intelektualci i objektivne okolnosti, a ne njegove sopstvene greške i propusti, doneli prevagu njegovom protivkandidatu koji će zato nezasluženo plandovati na Andrićevom vencu narednih pet godina. Ironija je utoliko veća što je upravo Tadić u tim objektivnim okolnostima na koje se poziva svojevremeno video veliku šansu za prosperitet i ubrzani razvoj u svakom pogledu siromašne i ruinirane Srbije, gledajući istovremeno preko naočara predstavnike stručne i intelektualne javnosti koji su ga dobronamerno upozoravali da takav pristup ozbiljnom problemu, kakav je, na primer, globalna ekonomska kriza, nije realističan i da je veoma opasan.
Slažem se, takođe, sa svima onima koji su zaključili da su jedini „pobednici“ ovih izbora Ivica Dačić i njegova Socijalistička partija. I baš taj trijumf nacional-socijalista učinio je poraz Borisa Tadića i Demokratske stranke još težim i neprijatnijim. Ispostavilo se da, uprkos pragmatično-romantičnim stiscima ruku, zagrljajima i poljupcima dvojice lidera, na koje svojevremeno ni nacionalna valuta nije bila imuna, Miloševićevi i Dačićevi sledbenici nisu podržali svog koalicionog partnera. Oni su mnogo više od belih listića doprineli Tadićevom porazu, svejedno da li su 20. maja izašli na birališta, jer ti koji su izašli, bez obzira na javne pozive stranačkih funkcionera, očigledno nisu glasali za Tadića. Jasno je da najmanje 15% građana ove zemlje i dalje veruje ideologiji i političkim porukama Slobodana Miloševića koje je tokom prethodne četiri godine, a naročito u predizbornoj kampanji, Dačić vešto parafrazirao i nepogrešivo plasirao, kao što je očigledno da je poraz Borisa Tadića između ostalog usledio i zbog skretanja sa reformskog kursa Zorana Đinđića, ali i nespremnosti da se suoči i obračuna sa recidivima iz poslednje decenije prošlog veka. Nema nikakve sumnje da su objektivne okolnosti različito uticale na dve stranke iz vladajuće koalicije i to tako da je u odnosu na 2008, kao kod spojenih sudova, jedna dobila, a druga izgubila 7-8% glasova.
Ne mogu, međutim, da razumem one političare i analitičare koji nas ovih dana podsećaju na lik i delo novog predsednika, citirajući njegove ranije izjave i podmećući nam njegovu profesionalnu i političku biografiju strašila iz prošlosti, strašila koga svi treba da se plaše, a posebno „beli glasovi“, koji su uz objektivne okolnosti „zvanično“ odgovorni za poraz Borisa Tadića. Navodno ćemo sa Nikolićem ponovo u prošlost i ponovo u krizu, kao da smo iz te prošlosti i krize svih vrsta od 1987. ikada izašli. Verujem da je svima jasno da u trenutnim (objektivnim) okolnostima bilo kakve pretnje ratom, koji bi, prema mišljenju potpredsednice DS, mogao izazvati Nikolić, nisu ni ozbiljne ni realne i predstavljaju običnu besmislicu.
Svi, naravno, znamo ko je bio i kakvu je politiku sprovodio čovek kome su građani 20. maja ukazali poverenje, ali svi takođe znamo da se upravo Boris Tadić godinama unazad hvalio podrškom koju je za svoju politiku „i Evropa i Kosovo“ dobio od birača. Vox populi vox dei, podsetio nas je u nedelju uveče Nenad Čanak iz prostorija u Krunskoj 69. Uostalom, i iz Brisela je stigla slična poruka u kojoj se kaže da oni o Nikoliću neće suditi na osnovu onoga što je činio u prošlosti, već na osnovu onoga što će činiti u budućnosti kao predsednik Srbije.
Zanimljivo je, međutim, da se, kada je reč o prošlosti i suočavanju sa njom, niko od tih koji nas danas plaše Nikolićem nije setio Ivice Dačića i njegovih partijskih drugova koji su od bivše Jugoslavije i Srbije tih devedesetih godina napravili svojevrsno strašilo opasano balvanima, bodljikavom žicom, redenicima i puškama, vrećama peska, brašna i šećera, flašama zejtina, kanisterima benzina i šarenim kvazi novčanicama sa mnogo nula koje su svakodnevno štampane u vojnoj štampariji na Topčideru, dok su strane monete u džakovima iznošene iz zemlje i uplaćivane na privatne račune bračnog para Milošević i njihovih bliskih saradnika. Da li bi Tomislav Nikolić uopšte imao priliku da bude dobrovoljac, što je jedna od mnogih mrlja iz njegove biografije, da Milošević i SPS nisu poveli rat u kome je tzv. odbrana nacionalnih interesa bila dimna zavesa za preraspodelu imovine i veliku patriotsku pljačku naroda? Jesu li Šešelj i Nikolić mogli postati to što su bili i što jesu, da im diktator i njegov glasnogovornik Dačić nisu stvorili preduslove, a zatim sa njima napravili po zlu poznatu crveno-crnu koaliciju?
Ako se neki od tih zabrinutih pojedinaca pitaju kako je uopšte bilo moguće da se Nikolić kandiduje za predsednika Srbije, pitam se kako je moguće da se u tom vapaju za suočavanjem sa prošlošću nisu setili lika i dela Ivice Dačića, Slavice Đukić Dejanović, Milutina Mrkonjića i mnogih drugih koji su bili perjanice Miloševićevog autoritarnog režima, a u međuvremenu su, navodno preobraženi, postali partneri i ideološki bliski Borisu Tadiću i njegovoj Demokratskoj stranci.
Sve dok jasno ne identifikujemo aktere i uzroke problema zbog kojih smo, a zajedno sa nama i naši susedi, prošli kroz težak period, nećemo kao društvo moći da se suočimo sa prošlošću niti ćemo na zdravim temeljima moći da gradimo evropsku budućnost. Sa Ivicom Dačićem u glavnoj ulozi krupijea na političoj sceni Srbije, naša prošlost još uvek nije prošla. To je pre svih morao da zna bivši predsednik Srbije, po nečemu ipak vrlo sličan nekim svojim prethodnicima.
Peščanik.net, 23.05.2012.