Prosternacija

Prosternacija^[1] ili štovanje vladaoca

Predstavnici Kuće ljudskih prava i demokratije^[2] su se 11. maja 2015. sastali sa predsednikom Vlade Republike Srbije. Na prvi pogled, nema ničeg neobičnog u sastanku organizacija civilnog društva sa predsednikom Vlade. Ništa neobično, dodao bih, na primer u Danskoj ili Norveškoj. U ovoj Srbiji, u ovom trenutku, sa ovakvom vladajućom većinom i sa ovim predsednikom vlade, ovakav sastanak je u najmanju ruku neobičan, tim pre što organizacije koje čine Kuću zaista jesu NEvladine, a ne paravan za podršku Vladi.

Po dostupnim informacijama,^[3] do sastanka je došlo na incijativu predsednika Vlade koji je ponovio da Zaštitnika građana niko ne dira, da se mediji ne cenzurišu i da u Srbiji postoji vladavina prava. Suprotne stavove predstavnika Kuće po navedenim pitanjima je primio k znanju, ma šta to značilo. Prema rečima jednog od njih, složili su se da se ne slažu. Premijer je predložio uključivanje predstavnika NVO u radne grupe ministarstava, najavio izbor direktora Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom i usvajanje Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, dok su predstavnici Kuće naglasili neophodnost partnerstva vlade i civilnog društva.

Sve u svemu jedno veliko ništa. Naravno, ovakav ishod se mogao pretpostaviti, što nas dovodi do glavnog pitanja: zašto su se predstavnici Kuće uopšte sastajali sa predsednikom Vlade?

Razlozi u prilog sastanku su sledeći: pokazali su da ga se ne plaše i lično mu saopštili ono što su ranije javno govorili. Možda su smatrali da bi bilo nepristojno da odbiju poziv, s obzirom da se zalažu za saradnju sa državom u cilju ulaska u Evropsku uniju i stvaranja pristojne države koja poštuje ljudska prava svih svojih građana. Konačno, možda su, ma koliko to naivno zvučalo, nastojali da ga pridobiju za svoju stvar. Na kraju krajeva, on svoj celokupni imidž gradi na samokritici svojih ranijih stavova i čudesnoj promeni te bi usvajanje “ljudskopravaške linije” bilo logično sprovođenje te promene do krajnjih granica.

Razlozi koji bi se mogli izneti protiv sastanka: predsednik Vlade, uprkos svojoj retorici, predstavlja suštu suprotnost svemu onome za šta se organizacije ljudskih prava zalažu. Sasvim je nerealno očekivanje da bi takav sastanak mogao da utiče na predsednika Vlade, u smislu da on promeni mišljenje o pitanjima poput linča ombudsmana ili cenzure, koja on negira kao problem, a koja su opet realnost. Posle nečuvenih ispada njegovih ministara i poslanika koji su prošli bez ikakve sankcije, ima li smisla sastati se sa čovekom koji iza tih ispada zapravo stoji? Upravo na dan samog sastanka, ministar policije je nastavio sa besmislenim optužbama na račun Zaštitnika građana tvrdeći da on “napada vojsku i policiju”. Ovde treba dodati da u kontekstu oružanog sukoba u Kumanovu, tik uz granicu Srbije, ove optužbe dobijaju na težini, na šta je onaj koji ih je izrekao verovatno i računao.

Da li ovom čoveku treba pružiti još jednu trunku legitimiteta, u jalovom očekivanju da će posle prvog doživeti i drugo prosvetljenje, pokajati se zbog svojih autokratskih dela i postati dopisni član Amnesty Internationala? To je kao doći na sastanak sa autokratom i zamoliti ga da ne bude autokrata.

Predstavnici Kuće su nakon sastanka davali izjave koje se svode na opšta mesta, to jest isticanje neophodnosti saradnje civilnog društva sa državom. Ipak, predstavnici Kuće zanemaruju najvažnije pitanje: saradnje sa kakvom državom? Sa državom u kojoj aktuelni premijer, pod krinkom evropskih integracija, a uz pomoć stručnog tima sastavljenog od Gašića, Stefanovića i Vulina, kroji Srbiju po svojoj meri? To je nedavno maestralno opisao Teofil Pančić. Besmisleno je očekivati da Vlada koja razara instituciju predviđenu Ustavom, a čiji je osnovni zadatak zaštita prava građana, može da gradi partnerski odnos sa nevladinim organizacijama za zaštitu ljudskih prava radi, između ostalog, jačanja institucija. Ovo je ujedno glavni razlog zašto je sastanak promašen. Prema tome, izgleda da on može koristiti samo predsedniku Vlade koji će sada samozadovoljno, kako samo on ume, isticati da je lično saslušao svoje najveće kritičare i primio k znanju njihove stavove.

Možda je uzdržan stav predstavnika Kuće iznet nakon sastanka izraz zahvalnosti na tome što ih premijer nije, po svom starom običaju, označio kao strane plaćenike i izdajnike? Nevladine organizacije su ne-vladine upravo zato što mogu da odbiju nepristojne ponude. Ovako, neupućeni mogu steći utisak da se još jedan akter na javnoj sceni nudi Vučiću, ili možda čak priželjkuje sinekuru sličnu onoj koju je dobio direktor CeSID-a.

Peščanik.net, 12.05.2015.