Greg Bovino, nekadašnji zloglasni komandant američkih pograničnih patrola, nedavno je dočekan na „samitu o remigraciji“ u Portugaliji kao velika zvezda. Tamo nije propustio priliku da se slika s austrijskim aktivistom Martinom Sellnerom, jednim od najradikalnijih desničarskih ekstremista u Evropi. Rekao mu je: „Do juče se nikada nismo lično sreli, ali odmah smo se odlično razumeli.“
U isto vreme, Tina Peters, bivša državna službenica osuđena za pokušaj izborne krađe, čiju je kaznu preinačio guverner Kolorada Jared Polis, gostovala je u emisiji Stevea Bannona i održala predavanje o tome kako demokrati planiraju da ukradu naredne izbore na polovini mandata. Retko se događa da ljudi izbačeni iz državne službe pokažu kajanje, ali jednako je retko i da odmah počnu da zarađuju govoreći o prošlim gresima i teorijama zavere. Verovatno će i ubice Renee Good i Alexa Prettija uskoro početi da naplaćuju gostovanja u Maga podkastima.
Sve to moglo se dogoditi jedino u kontekstu drugog Trumpovog mandata i njegovog obećanja nekažnjivosti – datog onog dana kada je pomilovao čak i najnasilnije učesnike u pobuni 6. januara 2021. Ako demokrati ne uspeju da zaštite načelo pozivanja na odgovornost, vreme je da građani koji traže pravdu počnu da uzimaju stvari u svoje ruke, nenasilnim metodama.
Autoritarizam nije novo iskustvo za Amerikance. Jug mu je dugo bio sklon, a neuspesi Rekonstrukcije – naglo prekinutog procesa tranzicije u demokratiju – sadrže lekcije koje su još uvek relevantne. Danas nemamo dovoljno razvijen osećaj za to kako se treba nositi s ljudima u našem okruženju koji krše ljudska prava. To je jedan od razloga zašto je korisno učiti od zemalja koje su kasnije stigle do demokratije.
Zahvaljujući velikodušnim odredbama o amnestiji u Argentini – koje je nametnula vojska preteći državnim udarom – mnogi od onih koji su činili zločine za vreme diktature nastavili su da vode miran i udoban život. Ali neki građani nisu više mogli da trpe tu skandaloznu nekažnjivost: organizovali su escraches, što je žargonska reč za grebanje, raskrinkavanje, otkrivanje pravog identiteta. Konkretno, ljudi su organizovali marševe, pa i pozorišne predstave u blizini kuća ili stanova onih koji su počinili zločine. Nije bilo nasilja, ali bilo je grafita, kao krv crvene boje na zidovima, i dosta muzike ili samo buke da bi se skrenula pažnja na počinioce koji uživaju u nedodirljivosti, među susedima koji ništa i ne slute. Posebno ogorčenje bilo je usmereno na ljude koji su usvajali – zapravo kidnapovali – decu zatvorenih majki.
Takvi javni događaji imaju presedane koji sežu u prošlost do srednjeg veka. Nekada su u selima organizovali parade izrugivanja i izvodili „serenade“ – koje će kasnije biti poznate kao „gruba muzika“, obično lupanje u lonce i tiganje – u znak protesta ispred kuća zvaničnika optuženih za nedela (ili komšija osumnjičenih za prestupe).
Poznati kao charivari, ti protesti, zapravo, nisu bili revolucionarni, već na osoben način konzervativni: cilj je bio da se moćnici – pa i obični preljubnici – podsete na moralne uzuse zajednice i, u idealnom slučaju, reintegrišu u zajednicu. Narodna pravda je imala oblik svojevrsnog karnevala, neprijatnog za optužene i veoma zabavnog za one koji su tako želeli da potvrde moralne ideale zajednice.
Očigledan problem je mogućnost da se narodna pravda otme kontroli i pretvori u javno blaćenje u ime odgovornosti, dok oni koji blate odbijaju da prihvate bilo kakvu odgovornost. Osvetnički žar nije progresivan po sebi, a ključno obećanje vladavine prava, pa i modernih stranaka koje kontrolišu političke protivnike, jeste to da svako, makar u načelu, može računati na fer tretman. Tu je i opasnost nepotrebnog inaćenja i, konačno, utvara građanskog rata: ako Greg Bovino može biti meta escrachesa, onda to može biti i – upišite ovde ime omiljenog branitelja građanskih i ostalih prava u drugom Trumpovom mandatu. I, kao što svi znamo, veoma je verovatno da bi u tom sukobu jedna strana imala mnogo više oružja.
Zapravo, svaki pokušaj pozivanja na odgovornost odozdo može se iskoristiti kao povod za pojačavanje represije. Posle zloglasne izvršne uredbe kojom je „antifa“ proglašena za unutrašnju terorističku pretnju, usledio je ništa manje preteći Predsednički proglas o nacionalnoj bezbednosti 7 koji je posebno ciljao na praksu „doksinga“, otkrivanja skrivenih identiteta. Desničari takođe pokušavaju da proguraju lokalne zakone protiv „civilnog terorizma“ – što je eufemizam za levičarske proteste i savršeno građanske, nenasilne oblike neposlušnosti. Takvi višenamenski alati za suzbijanje drugačijeg mišljenja lako se mogu predstaviti javnosti kao herojski pokušaji države da zaštiti red i zakon od pomahnitalih levičara.
Činjenica da takve mere izazivaju zabrinutost potvrđuje da državne taktike zastrašivanja daju rezultate. Ipak, činjenica da su demonstranti pobeđivali na sudu – kao nedavno grupa aktivista poznata kao „Broadview Six“, lažno optuženih za zaveru za ometanje rada policije – donekle ohrabruje. Još je važnije to što je sada jasno da represija nad demonstrantima zapravo nema veze sa onim što oni zaista rade, već je motivisana hirovima zvaničnika srednjeg ranga i na kraju, naravno, samog predsednika. Administraciji koja sama s lakoćom izmišlja nove oblike neposlušnosti povodi nisu ni potrebni.
U načelu, skupovi poput escraches – u Argentini se takva okupljanja obično najavljuju i policija stoji između demonstranata i njihovih meta – trebalo bi da su već zaštićeni pravom slobode govora i okupljanja iz prvog amandmana. Na kraju krajeva, okupljeni samo žele da informišu javnost o pitanjima od opšteg interesa, a ne da prete bilo kom pojedincu ili izazivaju ono što zakon poznaje kao tešku duševnu patnju. Naravno, neko će reći da se takvim raskrinkavanjem ne otkriva ništa novo: ljudi kao što su Bovino i Peters već uživaju slavu u univerzumu krajnje desnice. Ali to se može promeniti, pa je zato javno iznošenje optužbi – mirno, ali ne i nečujno – najprimereniji odgovor na besramnost onih koji su činili nedela.
The Guardian, 15.06.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 25.07.2026.