Le Monde – Prvi krug predsedničkih izbora, koji se u javnosti predstavlja kao referendum o budućnosti dosadašnjeg predsednika, obeležen je do sada neviđenim glasanjem iz protesta, što je pravi dar sa neba za ekstremnu desnicu i veliki izazov za socijalističkog favorita, Fransoa Olanda.
Kriza je glasala i njen glas se daleko čuo. Francuzi se nisu predali demokratskoj malodušnosti. U nedelju 22. aprila, izašli su na birališta u velikom broju (glasalo je 79.47% birača), što poslednjih godina nije bio slučaj na evropskim i lokalnim izborima.
Ovakav postupak trebalo bi protumačiti kao izraz i potvrdu dominantne uloge koju predsednički izbori igraju u našem sistemu institucija i sve većeg značaja koji predsednička funkcija ima u francuskoj politici. Poslednjih godina, ovo se potvrđuje ne samo usvajanjem petogodišnjeg predsedničkog mandata i odlukom da se trka za Jelisejsku palatu održi u približno isto vreme kada i opšti izbori, nego i koncentracijom vlasti koje je bila karakteristika hiperaktivnog mandata Nikole Sarkozija.
S druge strane, visoka izlaznost je pre svega rezultat očajanja i iscrpljenosti tekućom ekonomskom krizom, a ne entuzijazma za ponuđene političke programe. U svojoj kampanji za drugi mandat, trenutni stanar Jelisejske palate očajnički je pokušavao da izbegne „antisarkozijevski“ referendum u prvom krugu. Međutim, rezultati govore sami za sebe: odlazeći predsednik nije uspeo da mobiliše birače koji su ga podržali 2007, niti da odnese pobedu u prvom krugu.
Poput naroda arapskog sveta, Francuzi su rešili da pošalju uljudnu ali čvrstu poruku svom šefu države. Neka odlazeći odu: to je osećanje koje od početka krize vlada u većini evropskih zemalja. U Francuskoj, naši sugrađani su izrazili svoje nezadovoljstvo impresivnom podrškom Marin Le Pen.
Rekordno dobar rezultat vodeće žene Nacionalnog fronta (preko 18% glasova) najveća je senzacija glasanja u nedelju. Ova stranka krajnje desnice napravila je još jedan krupan korak. Svojom ličnošću, stilom i predlozima ćerka osnivača Nacionalnog fronta uspela je da se otrese dijaboličnog imidža svoje partije, što joj je bio jedan od glavnih ciljeva.
Istovremeno, pokazala je i talenat, čak više od Žan Lik Melenšona (kandidata radikalne levice) za jahanje na talasu straha radničke klase, koja je najteže pogođena krizom, ne prezajući od toga da upotrebi birače koji su tražili način da što glasnije izraze svoj protest. Ona sigurno namerava da svoju popularnost nastavi da gradi na temelju ovog uspeha, a konačni pobednik 6. maja, ko god on bio, sigurno će to morati da ima u vidu.
Fransoa Oland, pobednik prvog kruga, takođe je dobitnik narodnog odbacivanja Sarkozija i trenda taktičkog glasanja, kome se može pripisati prelivanje glasova Levog fronta kao i centrističkog kandidata Fransoa Bajrua. Međutim, ovo nipošto nije bila ubedljiva pobeda. Levica je osnažena rezultatima od nedelje, ali njena pobeda 6. maja još uvek nije garantovana.
Kao što je Nikola Sarkozi rekao u nedelju uveče, nova kampanja počinje u ponedeljak. U pripremama za drugi krug, dva kandidata će pokušati da pridobiju protestne birače, a naročito značajan broj njih koji je podržao diskurs Marin Le Pen. Najbolji metod za postizanje tog cilja, naravno, nije usvajanje ideja Marin Le Pen, već odgovor na realne strahove i stvarni gnev koje osećaju njeni birači.
Erik Izraelewicz, Le Monde, 23.04.2012.
Sa francuskog preveo Mark McGovern
Sa engleskog preveo Ivica Pavlović
Reakcije evropske štampe
Za Financial Times Deutschland, činjenica da je Nikola Sarkozi završio na drugom mestu predstavlja „poniženje“, koje otkriva da je on „brutalno odbačen“. Ovaj nemački dnevnik kaže da prvi krug „nije samo rezultat, nego i presuda izrečena predsedniku nesposobnom da sprovede neophodne reforme“. Ubeđeni da Francuzi žele da se otarase Sarkozija po svaku cenu, FTD tvrdi da bi Fransoa Oland mogao imati osobine neophodne za izlazak iz krize:
„Rezultati prvog kruga predstavljaju veliku priliku i, istovremeno, veliki rizik. Paradoksalno je što je ova prilika skrivena iza Olandove bezlične pojave i njegove nedinamične ličnosti. Ako se u naredne dve nedelje ne desi neko čudo, Francuzi će izabrati dosadnog predsednika kao zamenu za nekog ko se neprestano bavio sopstvenom promocijom. Međutim, i pored svoje uzdržanosti i nedovoljne odlučnosti, Oland bi se mogao pokazati sposobnijim od svog prethodnika za pokretanje neophodnih reformi, koje bi izvukle zemlju iz dužničke krize i ekonomske bede.“
U Varšavi, Marek Magierovski, vodeći kolumnista poljskog dnevnika Rzeczpospolita, kaže:
„Nikola Sarkozi se tetura. Aktuelni predsednik teško će moći da pridobije pristalice Marin Le Pen, od kojih većina verovatno neće izaći na glasanje za dve nedelje. Ukoliko Sarkozi mašta da može ponovo da pobedi, moraće sve da stavi na kocku i da se pomeri još udesno. Veoma udesno. Ako želi da pobedi, moraće da postane „lepenista“, makar na neko vreme.“
Španski dnevni list El Pais kaže da će efekti glasanja u Francuskoj daleko premašiti granice ove zemlje. Prema ovim novinama:
„Čitava Evropa je skoncentrisana na ove izbore, koji predstavljaju sukob dveju različitih koncepcija integracije na kontinentalnom nivou. Iako je u poslednjim danima kampanje Sarkozijev stav bio bliži Olandovom – o nužnosti podsticanja politike rasta, a ne samo nametanja surovih mera štednje – razdvajaju ih druga pitanja, poput kontrole imigracije unutar Evropske unije. Bilo bi paradoksalno kada bi glavni saveznik u EU (konzervativnog španskog premijera Mariana) Rahoja postao socijalista u Jelisejskoj palati. Makar i samo nominalno, što je bio slučaj sa Sarkozijem i (bivšim španskim premijerom, socijalistom Hoze Luisom) Zapaterom.“
Grčki dnevni list To Vima francuske izbore doživljava kao „lekciju za Nemačku. Poraz Nikole Sarkozija nije samo njegov poraz, nego i poraz nemačke politike. Poraz mera koje je on uporno podržavao“. Ovi prvi veliki izbori od potpisivanja Budžetskog pakta EU šalju dve poruke:
„Prvo, da je vodeća uloga Nemačke u Evropi ključna tema koja deli francuske birače. Zatim, da Francuzi osećaju posledice mera koje Nemačka nameće Evropi, iako te mere njih manje pogađaju… Ako se Sarkozijev poraz potvrdi u drugom krugu i Francuska zameni predsednika, to ne znači da će se novi šef države zaista odupreti nemačkom evropskom diktatu. Naročito zato što će tržišta uskoro zapretiti Francuskoj višim kamatama, ukoliko se ne prilagodi nemačkim merama… Evropa se okreće protiv Nemačke. Jer mogu se zastrašiti vlade, ali ne i narodi. Zato je ovo, bez obzira na pobedu ili poraz Fransoa Olanda, početak kraja nemačkih diktata.“
PressEurop, 23.04.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 25.04.2012.