Prošle nedelje je Ben Bernanki, šef Federalnih rezervi, najavio promenu strategije ove institucije u borbi protiv recesije. Tako je, čini se, odgovorio na argumente kritičara koji su govorili da Fed može i treba da učini nešto više. A republikanci su pomahnitali.
Mnogi sa desnice već dugo su opsednuti idejom da će nas ovih dana pogoditi divlja inflacija. Iznenađujuće je samo to koliko se Mit Romni spremno pridružio ludilu.
Šta je, dakle, Bernanki najavio, i zašto?
Fed na slabu ekonomiju obično reaguje kupovinom kratkoročnog američkog državnog duga od banaka. Tako se jačaju bankarske rezerve; banke počinju da daju kredite; i ekonomija posle toga živne.
Nažalost, finansijska kriza, koja je za sobom ostavila ogroman potrošački dug, toliko je ozbiljno depresirala privredu da uobičajene tehnike monetarne politike ne funkcionišu. Fed može da ojača bankarske rezerve, ali banke nisu naročito zainteresovane da pozajmljuju novac, jer su kratkoročne kamatne stope praktično jednake nuli. Tako da rezerve samo skupljaju prašinu.
Odgovor Feda na ovaj problem bilo je „kvantitativno popuštanje“, nejasan izraz za kupovinu hartija koje nisu kratkoročne državne obveznice, poput dugoročnog državnog duga. Očekivanje je da će takva kupovina smanjiti cenu zaduživanja i podstaći ekonomiju iako je uobičajena monetarna politika dostigla svoje limite.
Naravno, prošle nedelje je Fed najavio još jedan ciklus kvantitativnog popuštanja, ovaj put sa hipotekarnim obveznicama. Međutim, prava vest je bila to što je Fed najavio da će „veoma prilagodljiva monetarna politika biti primerena prilično dugo nakon jačanja ekonomskog oporavka“. Prosto rečeno, Fed manje-više obećava da neće podizati kamate čim privreda pokaže prve znake oporavka, te da će sačekati da ekonomija zaista počne da raste i (možda) da se inflacija znatno poveća.
Zamisao je da će Fed, dajući naznake da je spreman da neko vreme pusti ekonomiju da se razvija, trenutno podstaći veću potrošnju privatnog sektora. Potencijalni kupci nekretnina biće ohrabreni mogućnošću da im umereno jača inflacija olakša otplatu duga; firme će biti ohrabrene mogućnošću veće buduće prodaje; akcije će rasti, uvećavajući bogatstvo, a dolar će padati, što će Ameriku učiniti konkurentnijom.
Ovo je otprilike aktivnost kakvu su kritičari Feda predlagali – i kakvu je i sam Bernanki predlagao dok nije postao predsednik Feda. Istina, mnogo je manje izričita nego što bi kritičari želeli, ali to je pozitivan korak, iako je daleko od panaceje za sve ekonomske muke (što je i sam Bernanki istakao).
A republikanci su, kao što sam već rekao, pomahnitali, i Romni se priključio njihovom ludilu. Njegov izborni štab izdao je saopštenje u kojem se Fed optužuje da ovim potezom stvara „veštački“ podsticaj – kasnije ga je Romni opisao kao „šećernu groznicu“ – i gde se navodi da „treba da stvaramo bogatstvo, ne da štampamo dolare“.
Romni ovim rečnikom podseća na „likvidacioniste“ iz devetsto tridesetih, koji su se protivili svemu što bi moglo da olakša Veliku depresiju. Donedavno, stav o likvidacionizmu bio je jasan: takvu su politiku odbacili i ismejali ne samo liberali i kejnzijanci, nego i konzervativci, uključujući i Miltona Fridmana lično. „Agresivna monetarna politika može da smanji dubinu recesije“, napisala je Bušova administracija u Ekonomskom izveštaju predsednika 2004. A autor tog izveštaja, Nikolas Gregori Mankju, zapravo se zalagao za mnogo agresivniju politiku Feda od ove najavljene.
Sada je g. Mankju navodno Romnijev savetnik, ali ekonomsku politiku kandidata očigledno diktiraju ekstremisti koji upozoravaju da će nas svaki pokušaj borbe protiv krize pretvoriti u Zimbabve. Zimbabve – ni manje ni više!
E, da. Šta je sa Romnijevim idejama o „stvaranju bogatstva“? Romnijev ekonomski „plan“ ne nudi nam nikakve detalje o tome šta bi on zaista uradio. Suština je, međutim, da su Americi potrebni manja zaštita životne sredine i niži porezi za bogataše. Kakvo iznenađenje!
Zaista, kako ističe Majk Konzal iz Ruzveltovog instituta, Romnijev plan iz 2012. skoro je identičan – čak i jezički – planu Džona Mekejna iz 2008, da ne pominjemo planove Džordža Buša iz 2004. i 2006. Situacija se menja, ali pesma ostaje ista.
Tako smo prošle nedelje saznali da je Ben Bernanki spreman da sasluša razumne kritičare i promeni kurs. Ali saznali smo i da je na planu ekonomske politike, kao i spoljne politike, Mit Romni odustao od glumatanja umerenosti i čvrsto kročio u intelektualnu močvaru desnice.
The New York Times, 16.09.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 19.09.2012.