Govore: Branka Prpa, Žarko Korać i Saša Ilić.
Svetlana Lukić: Već mesecima cela zemlja živi u ritmu Vučićevih histeričnih ispada povodom raznih stvari. Skoro je svejedno kojih: poplava, fudbala, plagiranih doktorata, košarke, drona – evo juče je doživeo omanji nervni slom zbog rezolucije Evropskog parlamenta povodom Šešeljevog povratka iz Haga. To nije ni prva ni poslednja rezolucija ovog evropskog tela za koju se ne zna tačno čemu služi, osim da poslanici opravdaju svoje plate. U njoj Evropski parlament traži od Haškog suda da preispita uslove Šešeljevog puštanja na slobodu, od Srbije da se zvanično ogradi od njegovih izjava po povratku u otadžbinu, a od samog vojvode da prestane da priča gadosti.
Nikoga od ovih aktera ne zanima mnogo šta kaže Evropski parlament, osim Srbije, što znači Vučića, koji u jednoj rečenici kaže da rezolucija nije obavezujuća, da ne predstavlja praktično ništa, a u drugoj da se iza nje krije želja da se Srbija unizi, da joj se nanese šteta i, što je najvažnije, preko te rezolucije najbolje možemo da vidimo, kaže, kako se oni odnose prema nama, šta stvarno misle o nama. Nije precizirao ko su to oni. Valjda je mislio pre svega na Hrvate, ali i na sve one koji su za rezoluciju glasali, što već malo komplikuje stvari.
Hrvatski političari iskoristili su Šešeljevo oslobađanje u tekućoj predizbornoj kampanji da, kad već nemaju šta drugo da ponude, podsete svoje birače na ratove devedesetih. Međutim, sve to nije razlog da se uzvrati ovolikom histerijom, naročito zato što je Vučićeva matična Srpska radikalna stranka za hrvatsko ratište mobilisala razne bolesnike i zločince. Međutim, sudeći po premijerovim izjavama, hrvatski političari nisu izdejstvovali ovu rezoluciju zbog predizborne kampanje i ratne prošlosti, nego zbog toga što su ljubomorni na Srbiju koja će, kako je rekao, imati svetliju budućnost nego neki drugi u regionu. A on, kao lučonoša, ne dozvoljava da nas iko vređa i ponižava.
Ponižavanje – je postala omiljena reč u premijerovom vokabularu. Koristi je toliko često da je to ofirajuće. Ali u kojim prilikama? Zbog zastave velike Albanije na aviončiću, zbog ubistva fudbalskog navijača u Istanbulu, zbog neobavezujuće rezolucije Evropskog parlamenta. A nije poniženje kada imaš najmanje plate i penzije u Evropi, najveću stopu nezaposlenosti u Evropi, kada ti ljudi ginu na pružnim prelazima, deca umiru u zapaljenim udžericama, pravosuđe ti ne radi dva meseca, a bubašvabe gospodare bolnicama.
U stvari, premijer je izabrao dobru reč, poniženje, samo je promašio lokaciju sa koje dolazi. Nije to ni Tirana, ni Istanbul, ni Brisel. To je mnogo, mnogo bliže. Problem je, međutim, što ovima napolju ne može ništa osim da povremeno sikće na njih; što ga od svetle budućnosti, 2017, deli užasna sadašnjost sa kojom ne zna kako da izađe na kraj, a želi to da uradi sam, kao i svaki div-junak, i onda sve češće on i njegovi telohranitelji u vladi, parlamentu, takozvanim nezavisnim telima ili medijima, sav gnev usmeravaju prema grupama ili pojedincima koji ne misle, ne žive i ne dišu u njegovom ritmu. O tome smo, između ostalog, razgovarale sa našim današnjim gostima, istoričarkom Brankom Prpom, piscem Sašom Ilićem i psihologom Žarkom Koraćem.
Žarko Korać: Nasilje se uvek može proizvesti, i na individualnom planu i na društvenom, samo zavisi od okolnosti – nekada je to teže, nekada je lakše. Kod nas je vrlo lako, jer je kod nas nasilje osamdesetih godina sistemski proizvedeno kao osnovno sredstvo politike. I taj naboj je u stvari ostao, nije splasnuo. On je, inače, istorijski vrlo blizu površine u srpskom društvu. Ja bih naveo samo tri elementa koja olakšavaju da ova zastrašujuća količina javne agresivnosti, tolerisane i vođene od strane vlasti, bude ovakva.
Prvo, dugo je u psihologiji jedna teorija bila gotovo univerzalno prihvaćena, takozvana frustraciono-agresivna hipoteza, da agresija nastaje u situacijama kada su ljudi frustrirani – kada je ekonomska beda, nacionalno nezadovoljstvo, porazi. To je način tumačenja nastanka nacizma u Nemačkoj. Kako siromašimo, budite sigurni da će sve više ljudi biti spremno da bude jako agresivno, da se okreće agresivnim ideologijama, agresivnim liderima i agresivnim javnim ličnostima.
Pod dva: ova vlast je populistička. Ona je došla, gotovo kao u Francuskoj revoluciji (bez obzira što su kod nas bili izbori), obećavajući odmazdu – prema tajkunima, prema lopovima, prema žutima. I ona je ogromnu količinu agresije unela i u svoju predizbornu kampanju, i to nije stalo po njenom dolasku na vlast, nego je nastavljen neprekidan obračun sa unutrašnjim neprijateljem. Stalno imate, kao u komunizmu, ‘neko nam baca klipove u točkove’, i svet bi bio idealan kada nas ne bi sprečavali. I ta predizborna kampanja neprekidno traje.
I konačno, treće: stranke na vlasti se obraćaju onom delu našeg društva koje je puno resantimana zbog siromaštva. To su gubitnici tranzicije, ojađeni, besni. Vlast ima funkciju pokazivanja prstom ‘ovi su krivi: ovaj tajkun je kriv, ova stranka je kriva, ova ličnost je kriva’. I vi kao da imate jedan veliki prst koji stalno kruži i svakog jutra gledate na koga će taj prst da bude usmeren. Znači, kao Veliki brat koji treba da izabere žrtvu toga dana ili te nedelje. Mene danas jedna koleginica pita SMS-om, ‘ko je sledeći za hapšenje?’ Znači, ljudi čekaju da neko bude uhapšen.
Kad se to sve spoji, onda dobijete društvo kakvo je trenutno društvo u Srbiji, u kome će rasti agresija.Iz ovog prvog sledi da će definitivno rasti, neće stati. Ovo će biti trajna karakteristika našeg društva, jer nema napora vlasti da to smanji. Manir vladanja i obraćanja biračima i grupama za koje se misli da dele taj sistem vrednosti je takav da će ti obračuni biti sve češći.
Mi smo u stvari društvo koje počinje da liči na ona staljinistička društva, u kojima su čistke i obračuni bili metod vladanja. To je bila Kina, takav je bio Sovjetski savez. Mi smo društvo u permanentnoj političkoj i socijalnoj revoluciji. Bojim se da dve stranke na vlasti drugačije i ne umeju da vladaju. Dakle, ako me pitate da li će ovo stati, moj odgovor je definitivno ne. Ja mislim da je to stil vladanja ljudi koji su izabrani i koji se danas, sa velikom podrškom, nalaze na vlasti.
Saša Ilić: Ja sam razmišljao o tome kako uopšte podeliti taj javni diskurs u Srbiji. Došao sam do nekih teza koje bi možda najbolje opisale to stanje u javnom diskursu, ali i u ponašanju, po vertikali. Kad je politika u pitanju, to je diskurs o drugome koji je jeziv i gde možemo lako da detektujemo svu tu agresiju o kojoj je Žarko govorio, bilo da je reč o utakmici sa dronom, koja je izazvala toliko nevolja, ili poseti albanskog premijera Edija Rame. Ja mislim da su se nakon toga pojavile neke reči u javnom diskursu koje su bile na neko vreme suspendovane, ili se bar činilo da su bile suspendovane, a njima je nazivan albanski premijer.
Svakog dana imamo izveštaje o nekim napadima, tučama i kao da se čitavo političko događanje izmestilo iz institucija i prenelo u arenu, da li su utakmice u pitanju ili, recimo, Prajd, sa izlaskom čitave te mašinerije na ulice, gde se uspostavila živa veza i kontakt između vlasti i te navijačke falanga, koja se pojavljuje u ulozi žrtve nakon ove utakmice u Istanbulu. Svaka takva utakmica doživljava se kao omanji Kosovski boj. Nakon toga, po čitavoj vertikali, političari, funkcioneri, partrijarh, perpetuiraju istu matricu. Bilo bi zanimljivo vratiti se u prošlost i setiti se ubistva Brisa Tatona. Zamislimo da nakon ubistva Brisa Tatona Francuska krene sa takvom kampanjom protiv Srbije, sa upućivanjem demarša, sa zabranama ulaska određenim ljudima iz Srbije.
Dakle, ovde se događa nešto što bih nazvao implozivnim nacionalizmom, zato što je on onemogućen da se ispolji preko granica. Imamo jedno ponašanje naših političara prema Evropi, gde su oni nasmejani, evrofili, kulturni, dok s druge strane svu tu agresiju koju ne mogu i ne smeju da upute ka spolja, oni posunovraćuju i detektuju unutrašnje neprijatelje. I zato je tenzija u društvu neprestano podignuta, dan ne prolazi bez tog alarmantnog stanja. To je kao neko perpetuiranje vanrednog stanja, gde se neprestano pronalaze neprijatelji, a pronalaze se, zapravo, izvori poniženja. I to je mantra koja aktivira mase. To se vuče još iz devedesetih godina, samo što je tada nacionalizam imao gde da se izlije.
Žarko Korać: Kad kažeš poniženje, to uvek znači slab ego, slaba ličnost. Čovek koji misli da ga stalno neko ponižava u stvari nije uveren u svoju vrednost, jer što vi više verujete u svoju vrednost, to će manje neko moći da vas ponizi. Tako da to pokazuje da u stvari imamo posla s ljudima koji su sami neuvereni u svoje vrednosti i zato se sve, svaka kritika, doživljava gotovo patološki, kao poniženje. Dakle, ova vlast je strašno nesigurna u sebe.
Saša Ilić: I onda se zapravo svaki gest koji pruži malo materijala za to tako tumači, i čitavo društvo se mobiliše preko medija, a mediji su većinski tako raspoloženi da proizvode masu laži koje podupiru to stanje. Posledica toga je možda najuočljivija u kulturi i medijima.
Najveća čišćenja do sada su u tom polju. I to ide dotle da imamo situaciju u Kulturnom centru Beograda da usred kampanje protiv te institucije teče festival koji se zove Slobodna zona, gde se ne pokazuje ni gram samosvesti da se nalazimo upravo u školskom primeru te vrste agresije. To je moguće videti na svakom koraku. A čini mi se da je kultura bila prva na udaru i da to neće stati.
Branka Prpa: Postoji jedan problem, a to je da bez obzira na ovu individualnu, psihološku dimenziju, kada govorimo o tom osećanju sveta, da je en masse svet ponižen, ponižen u svojoj bedi, ponižen u svojoj nemogućnosti da projektuje svoju budućnost, ponižen dakle u nečemu što hoće sam život. Ta vrsta nihilističke tamne rupe u koju je bačeno celo društvo je zapravo najopasnija bolest sa kojom jedno društvo može da se suoči, a to je život od danas do sutra. To je preživljavanje od danas do sutra. I to je život bez budućnosti.
S druge strane, imamo vođu koji projektuje budućnost za koju svi jako dobro znaju da je lažna, da je apsolutno nemoguća u nekom realitetu. Mislim da se ta vrsta dramatičnih događaja proizvodi na dnevnom nivou. Jer da biste skrenuli s fokusa to da već dva meseca ne možete ući ni u jedan sudski proces jer su advokati u štrajku, da imate u belom štrajku prosvetu, da imate u toj istoj situaciji i zdravstvene ustanove, da imate smanjivanje plata i penzija, da imate, dakle, nešto što mora postati predmet ozbiljnog javnog i političkog dijaloga u ovoj zemlji – vi svakog dana proizvedete neki događaj koji mora da bude radikalan, da bi sve ove teme došle u drugi plan.
Pa je jednog dana upucan Beko, sutradan je ubijen mladić u Istanbulu, prekosutra je uhapšen Bogićević. Dakle, ako gledate u nekakvoj sukcesivnosti, svaki dan je rezervisan za nešto što će postati glavna vest, što će zaokupiti pažnju – i nas ovde, koji smo svikli na manipulacije razne vrste, evo Žarko i ja od komunizma pa nadalje, sve metodologije smo naučili. I kad idete u te neprestane repeticije jednog te istog modela, onda to postaje groteskno.
Jako puno vremena smo izloženi tom tipu govora, toj proizvodnji događaja koji su uvek granične ljudske situacije, na koje vi morate da odreagujete. E sad, mi koji smo se svikli na to još smo i skeptični, imamo tu vrstu distance, ali vrlo je teško da očekujete od ljudi, pogotovo mladih ljudi koji nemaju to iskustvo, da će tako jednostavno da razumeju šta se zapravo dešava.
A kad smo kod Velikog brata, jedna od ključnih odlika totalitarne vladavine jeste neznanje. Neznanje je moć. Dakle, politička manipulacija koja stoji iza tog nasilja, pa se onda kao odgovor na to nasilje kreira spasilac, deus ex machina, a to je država. Pa imamo nabrajanje šta sve država neće da dozvoli, a u realnosti – država ne postoji. Postoji partija, nema države. Nema resornih ministara, postoji premijer. Prema tome, država ne postoji, njene institucije se pred našim očima rastakaju, i u tom jednom virtualnom, grotesknom, monološkom tipu govora, mi zapravo živimo ovu realnost. Dokle ćemo, ne znam.
Žarko Korać: U logici proizvodnje teške krize – Branka je nešto rekla da se to svesno radi – uvek se pojavljuje ideja spasioca. Znači, tu je vođa kao spasilac. Ovde se potiskuju realni problemi, a uvode se nove društvene grupe na političku scenu, tako da je ova vlast uvela navijačke grupe kao legitimnog političkog partnera i sagovornika. Navijačke grupe imaju višak destruktivne energije, a manjak ideologije. I ja se sada pitam da li je neko, uvodeći te grupe na društvenu scenu njih priprema da budu deo nekog političkog miljea? Jer one su bile van politike.
Imate štrajk advokata, 10 hiljada advokata u Srbiji je u štrajku, znači celo pravosuđe ne funkcioniše. U toj situaciji jedan poslanik pita kako je izabran zamenik tužioca. Imate marginalne teme u sred paralize pravosuđa. Imate ministra koji kaže ‘neka dođu kod mene’ i premijer ga podrži. Znači to je obrazac kako ćemo mi sa neposlušnima: vi nećete da nas slušate – mi s vama nećemo da razgovaramo. Mi ćemo naći druge društvene partnere i druge društvene grupe koje nam se odazivaju. Ako govorite o pravosuđu, advokati, sudije, ljudi koji uopšte rade u pravosudnim ustanovama – pa naravno da su to tvoji partneri za razgovor, tvoje kolege. Kako ćeš drugačije? Ne, vi ih totalno marginalizujete, čekate da se oni iscrpu, da sami prekinu štrajk. Na delu je novi politički i socijalni inženjering, gde vi počinjete da birate svoje partnere. Znači, vama nisu partner prosvetni radnici koji štrajkuju. Vama nisu partner advokati, koji su ključni deo pravosudnog sistema? Pa kako misliš da vodiš taj unutrašnji dijalog u društvu koji mora da postoji u svakom demokratskom društvu?
Odjednom su se pojavile, kao i za vreme Vuka Jeremića i Tadića, nedoumice kako treba da izgleda spoljna politika Srbije. To je interesantno, jer se jednim od glavnih uspeha ove vlasti smatralo to što se ona radikalno okrenula ka evropskim integracijama. Sad odjednom ispada da je naša vezanost za Rusiju mnogo ozbiljnija, mnogo veća. Imate onu sramnu vojnu paradu čiji se datum održavanja pomera da bi Putinu neko mogao da pridrži kaput.
Tako da mi imamo vlast koja misli da će nekim inženjeringom da promeni tradicionalne političke i druge društvene partnere za razgovor, za komunikaciju, koja misli da neprekidnim pretnjama može da preplaši ljude da više ne govore o sebi, i da će ona nekako tako, bez ikakvih razgovora, bez ikakvih ozbiljnih kritika, uspeti da odvede naše društvo u njegovu srećnu budućnost.
I sad me interesuje, u toj bedi, u toj pauperizaciji, u tom sveopštem strahu ljudi – kako izgleda dan posle. Troši se popularnost. Znate šta, ako meni neko ne veruje, neka pogleda Slobodana Miloševića, neka pogleda Vojislava Koštunicu. Za mene je duboko zabrinjavajuća ta tendencija da ti u stvari biraš partnere za razgovor prema tome za koga očekuješ da će se složiti sa tobom. To će na kraju biti imaginarni razgovori, biće kao posle rata u onim istočnoevropskim zemljama, gde vi birate nekoga sa kim ćete razgovarati, ko u stvari ne predstavlja nikoga u društvu.
Ti moraš razgovarati sa štrajkačima. Ovako ti društvo pretvaraš u društvo jedne zloslutne političke pasivnosti. To je zloslutna pasivnost. Vi imate 2-3 glasa u skupštini Srbije koji nešto kritički govore. Čak se ni Miloševićev parlament nije sasvim ovako odnosio prema kritičarima. Nekad je popuštao. Ovde se ni u jednom trenutku ne propušta da se kritičari personalno vređaju, oduzima im se reč. Srbija je došla do tačke kada će i spolja početi da se vidi da to što vi imate želju da otvorite poglavlja i da ubrzate evropske integracije, ne može da ide nauštrb procesa demokratskog razgovora unutar društva, sa pretnjama, arbitrarnim hapšenjima i neprekidnim pretnjama hapšenjima.
Kao što ste primetili, predsednika Demokratske stranke ne napadaju politički, nego stalno govore da je to lopuža koju treba uhapsiti. Ja sam jednom postavio pitanje ‘a da smo tom logikom išli posle oktobarskih promena, ko bi bio na slobodi od lidera Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke?’ Vi lidera najveće opozicione stranke neprekidno proglašavate za lopova i s njim uopšte ne vodite nikakav razgovor. Tako da je Srbija uvela pretnje, hapšenja, prst onaj, k’o Hičkokov, koji ide okolo i pokazuje svakog dana koga treba uhapsiti. Naše društvo ispada iz normalnih demokratskih tokova.
Branka Prpa: Država je uvek u opasnosti ne kada imate korupciju, nego kada imate diletante. Slagali se mi s tom partijom – ne slagali se, sve je to legitimno. Ali je problem u tome što su oni diletanti. Oni su notorne neznalice za mesta za koja su imenovani. I onda imamo onu redikuloznu odbranu Šapca, gde se postavlja glavnokomandujući vojske, je l’. To je potpuno suludo. To je reakcija koja je pre svega histerična, reakcija preplašenih ljudi, reakcija ljudi koji tu situaciju više ne mogu da kontrolišu. Oni hoće da prikažu da zapravo drže sve konce u svojim rukama, da postoji centralni gospodar lutaka, on vuče sve konce i sve drži pod kontrolom. Iza tog paravana gospodara lutaka se krije enormni strah.
Takva je strašna situacija u kojoj se ova zemlja nalazi. Njene perspektive gotovo da su upitne po svim tačkama. I za tu vrstu posla, koji stoji pred onima koji su na čelu države, koji rukovode institucijama, da bi ga oni uspešno obavljali, potrebna je prvo kompetentnost – moraju da znaju šta rade – i društveni konsenzus. Dakle, bez društvenog konsenzusa ne može se ići u ovakve radikalne mere. To prosto nije moguće. To prkosi zakonima fizike.
Žarko Korać: Znači, ti umesto da stvaraš najširi društveni konsenzus – jer sigurno ima tema gde možemo da se složimo – ti u stvari pretiš ljudima. Obratno radiš.
Branka Prpa: Kad se zemlja nađe u jednoj situaciji koja je katastrofična, onda neko ko je razuman pokušava da okupi što veći broj ljudi i da kaže ‘hajde da vidimo kako iz cele ove situacije da izađemo’. I to rade razumni ljudi. Oni ovako ne mogu izvesti Srbiju iz ove situacije. To prosto nije moguće. A pritom su, ovo što Žarko kaže, u svakog uprli prstom. Oni su sada multiplikovali svoje političke neprijatelje i stvorili u socijalnom smislu radikalnu situaciju, jer odbijaju socijalni dijalog. Prema tome, ja ne znam ko su im prijatelji.
E dakle, da mi sad prosto taksativno nabrojimo koji su to realni problemi u kojima je ova zemlja i njeni građani, mislim da bi ta slika pozivala na razum, dijalog i na pacifikovanje svakog oblika političkih strasti i bilo kakvog nemezisa – sad ćeš ti meni da se osvetiš ili ću ja tebi da se osvetim. Na kraju krajeva, mi se njima nismo osvećivali. Na kraju krajeva, izvinite, i Slobodan Milošević je sa vlasti otišao bez ijednog jedinog ispaljenog metka, sa milion ljudi na ulici, što je epska scena, nikad viđena u ovom gradu. Nikad viđena.
To su sve stvari gde se pokazuje da je moguće i u najdelikatnijim situacijama, u situacijama koje prete da iskliznu, ali u roku od nekoliko sekundi, i pretvore se u katstrofu – da je moguće, kad su ljudi razumni, pribrani, da se uradi nešto što je na polzu naroda. Ono što mene strašno plaši je ta vrsta mesijanizma, koja je nekako pratila, osim Zorana Đinđića, skoro sve aktere naše političke scene. Najedanput ljudi zaborave svoja ljudska svojstva, zaborave svoje sposobnosti i nesposobnosti, zaborave svoje realne moći i postaju, od velike količine političkih manipulacija, žrtve sopstvenih laži i počinju zaista da veruju u to što lažu svakodnevno.
Žarko Korać: Srbija se kupa u populizmu. Ovo je faza u tom smislu bliska Miloševiću – apsolutni populizam. To je populizam bez rata. Mi radimo za najsiromašnije, mi radimo za sankilote, one bezgaćnike čuvene iz Francuske revolucije. Naša baza su sankiloti, intelektualci su kvarni po definiciji. Mediji ne treba da budu slobodni. To nije dobar obrazac vlasti. I ono što bismo mogli, ako bismo bili jako dobronamerni, da kažemo: neko kad dođe na vlast možda i ne zna kako se obavlja vlast, pa će vremenom i da se promeni. Ljudi na vlasti se menjaju nagore, ali i nabolje. Mene brine što oni ne savladavaju te osnovne lekcije vlasti. Kao da im neki limiti ne dozvoljavaju da vide očite stvari, a to je da što pre treba da reše problem sa advokatima. Mene to jako brine. Pokazuje se jedna arogancija, prkos, kao kod deteta od 5 godina. To nije način vršenja vlasti. To je besmislen način vršenja vlasti.
Branka Prpa: Ali to liči na Radovana III, ta vrsta grotesknog upražnjavanja vlasti. Vlast je nešto što ja mogu, a tebi ne dam.
Žarko Korać: Kad ti misliš da je svako ko ti postavi neko pitanje u stvari zlonameran, da tebe ruši ne kao političara, nego kao čoveka – to je još gore. Kad si na vlasti, naročito na najistaknutijoj poziciji – pa naravno da će biti mnogo kritika, i malignih kritika, i kritika tvoje porodice. To je priroda društva. Ne možeš ti da kontrolišeš medije tako da se skloniš od toga. To je kao u onim bajkama, sećate se, Srećni princ – on živi u onoj bašti. To je kao da ti napraviš neku baštu i tebi je najvažnija pohvala spolja. A to je jako cinično, jer oni spolja imaju vrlo redukovan sistem očekivanja.
I ja sam bio ponižen posle posete Edija Rame. Komentari su bili ovakvi (ovaj deo nisu rekli, ali su mislili): ‘Dobro, to je Balkan. To su Srbi i Albanci. Dobro da je uopšte bilo posete’. Znači, dobro da ga nisu ubili, dobro da Rama nije ošamario Vučića. Kao dva zaraćena plemena, pa je poglavica jednog došao u drugo pleme, pa je, eto, uspeo živ da kaže šta je imao. To je jezivo.
Znači, nikada dublja kriza i nikada manje želje da se dobije podrška što većeg dela društva da se iz ove krize izađe. Vi razarate opoziciju kriminalizacijom. Bilo je mnogo više razloga ranije da se to čini, pa nikada nije rađeno. I vi kriminalizujete opoziciju. Ja ne znam šta očekujete, kako će izgledati kad vi oslabite na vlasti? Ne verujem da možete pribegavati baš nekim drastičnim metodama diktature u današnjoj Evropi. Ko će vas naslediti, šta će biti alternativa današnjoj vlasti? Ove navijačke grupe? Ove marginalne, sada, ultradesne grupe? Da li su ovi nasilnici budućnost? Grčka je najbolji primer. Kao što znate, ogromnu podršku dobila je jedna ekstremno profašistička nacionalistička desnica, i ekstremna levica. Može i iza vas u Srbiji da ostane isti ovakav pejzaž.
Saša Ilić: Ovde je najvažnije bilo da se institucije kulture pretvore u, formalno gledano, institucije od nacionalnog značaja, gde su sve dobile memorandum, i piše, ne znam: Narodna bibilioteka Srbije je institucija od nacionalnog značaja. Nije bitno što su uništeni resursi koji su tu postojali, koji su izgrađivani. Evo danas imamo jedno pismo raspadnutog upravnog odbora nacionalne biblioteke. Pošto je to vanredno stanje koje traje jako dugo, nema direktora, konkursi ne prolaze, i sad – šta je rešenje? Rešenje je ljubavno pismo premijeru. ‘Budući da Vi’ – dakle, obraća se premijeru – ‘imate veliko razumevanje za probleme naroda i države, računamo da ćete vi to preseći i postaviti čoveka, i da se završi to teško stanje’. A imamo, s druge strane, na samom Vračaru pored bibilioteke, gde su nedavno kupovali placeve za kuće kao da kupuju zemlju sa pašnjaka druge klase, tu je sad napravljeno ogromno zdanje i tu je elitni beogradski kafić koji se zove Ceger, i tu možete da sretnete sve političare. I vozni park ispred tog kafića je takav da ga nema nigde u Beogradu. Ako slučajno uveče dođete do te ulice – Skerlićeva je u pitanju – vi ne možete da prođete autom tom ulicom, jer su parkirane limuzine i džipovi tako da morate da budete Niki Lauda da provezete bezbedno tom trasom.
Sada stiže obaveštenje da će se praviti podzemna garaža pored Narodne biblioteke, nedaleko od depoa Narodne bibilioteke, da će se depo potkopavati, jer zakon tržišta, poslovanja i izgradnje u tom kvartu je takav da jednostavno to mora da se napravi. Institucije kulture i svi ostali iz kraja ćute i čekaju. Ako je Vučić rekao ‘sada se kopa pored depoa Narodne biblioteke’ – nema problema.
A hteo sam da se vratim na nešto što sam čuo od Žarka maločas, dakle da mi sada imamo situaciju da su te navijačke grupe, militantne grupe i ostali, da je to neko iznenađenje za nas. Meni se čini da je savez države Srbije sa militantnim grupama, paraformacijama, navijačima jako star, i da se on s vremena na vreme reaktualizuje i reaktivira, i da imamo, od ’91, od Arkana i raznih tih paravojnih falangi koje su regrutovane, da ta populacija uživa izvanredan status u Srbiji, kao što je, recimo, izvanredan status branitelja u Hrvatskoj.
S tim da su ovi navijači sad neka deca, nastavljači, oni su ušli u neformalnu instituciju koja ima apsolutnu podršku države. I na kraju krajeva, kada je bio Prajd, premijer se zahvalio upravo tim građanima koji nisu izašli. I ja mislim da je to vrlo povlašćena grupa, da nije nikako marginalna, nego izuzetno važna.
Branka Prpa: To je epilog. Antiintelektualizam je počeo sa Tadićem. Ono što je svih nas najviše, zaista, zabezeknulo u celoj toj situaciji, to je da Demokratska stranka, koju su stvorili srpski intelektualci, od onih prvih, od Milana Grola, da lider te partije i predsednik države, i sam čovek koji je odrastao u intelektualnoj sredini, s obzirom na to ko mu je bio otac – da krene da vodi jednu antiintelektualnu kampanju gde je, eto, upravnik Narodne biblioteke skoro bio optužen, i grupa intelektualaca, da su spremali teroristički akt na Tadića.
To je nešto što je počelo tada, a sada je došlo do svog, rekla bih – Žarko, ne znam da li se slažeš, da li se svi slažete – banalnog epiloga. Sad neću samo da te difamiram, pa ću da kažem da si ovakav, onakav, nego sada ću da te premlatim u nekom mračnom ćošku, sa nekim maskiranim ljudima. Posle toga ide i nešto gore, što smo videli iz Miloševićevog perioda.
Žarko Korać: Nešto pred kraj njegove vlasti. Kad je počeo da ubija.
Branka Prpa: Jeste, pred kraj, u kojem su, vrlo čudno, bili upravo ovi ljudi koje danas gledamo na vlasti. Kada je Miloševićev režim otišao u taj svoj najradikalniji obračun s političkim oponentima, bili to predstavnici političkih partija, ili novinari, ili intelektualci, ili beogradski univerzitet – sve se dešava upravo kada su ovi ljudi, koji sada reprezentuju jednu kao novu Srbiju i novu politiku koja ima u temelju evropske vrednosti – mi sada gledamo reprizu onog što smo gledali ’98-’99, do 2000. I sad se čovek pita kako se to ponavljaju metodi. Jedan ministar informisanja, kojeg se svi sećamo po zakonu o javnom informisanju, gde su mediji koji nisu ućutkani milom, ućutkani silom, uključujući i ubistvima, najedanput sada taj isti kao premijer govori o slobodi medija tako da medijska scena u ovoj zemlji više ne postoji. Novine ponovo imaju istu funkciju koju su imale i ’98, ’99 i 2000. To su pamfletsko-huškački tekstovi, posle4 kojih mogu samo da te streljaju. To su pozivi na linč. Sve ono što smo već videli. Isti su akteri, iste su metode.
Antiintelektualizam, pokušaj da se suzbije pravo na javnost, znači i informacije, i uopšte javni govor, je nešto što smo već živeli. Znamo kako se to vreme završilo. Mislim da su to jedni od najopasnijih pokazatelja mogućeg epiloga u budućnosti. Ne ide na dobro. I ovo na ovakav način neće dobro završiti.
Žarko Korać: Ali ja bih samo rekao ovo: važno je zašto se proganja pojedinac. To je pojedinac koji je nešto kritički rekao. Hoće da se na njemu pokaže kako će proći onaj koji kritikuje. I to je sad postalo zaista već drastično. Koristi se, recimo, nesreća i nevolja sina jedne poznate novinarke da dodatnim linčom ona izgubi pravo da u društvu govori kritički.
Ali ima nešto drugo: ovo je prvi režim koji sistematski pokušava da uništi nešto što se zove Druga Srbija. To čak ni Milošević nije radio baš na neki pun način. On je uglavnom smatrao da je to potpuno irelevantno. Ta fiks-ideja da se razne nevladine organizacije, neke nezavisne medijske kuće – da se to sve rasturi i da se svakoj napravi klon i taj klon vas onda najviše napada – to je gotovo fascinantno. To bavljenje poslednjim mestima koja su po definiciji kritička. Meni ljudi kažu ‘Ceca Lukić je uvek bila…’ Pa takva je, to je takva emisija. To je karakter te emisije. Pa nije u društvu sve jednako. Ta užasna, patološka potreba da dezintegrišeš onaj deo društva koji je uvek hiper-kritičan, i koji te uvek podstiče da radiš bolje, da radiš više, i tera te da se zamisliš.
Tako da imamo pokušaj da od Srđe Popovića napravimo čoveka koji sve što je radio poslednjih godinu dana, je u stvari bilo da bi SNS doveo na vlast. To je tragikomično. Ja sam s njim imao najveće rasprave oko karaktera petooktobarskih promena, pa onda praktično nije ni podržavao Đinđića, pa smo se i tu raspravljali. Čovek koji je bio hiper-kritičan prema svakoj vlasti… Dakle, to je neverovatno. Vi sad ljudima kojih više nema, koji ne mogu da se brane, falsifikujete biografije, samo da bi se pokazalo da je sve u službi ovoga režima i ove istorijske prilike da Srbija ide dalje.
Vi koristite gotovo univerzalno nedemokratska sredstva da biste izgradili demokratsku Srbiju. To neće tako ići. Vi u stvari hoćete da u Srbiji zavedete nešto što se ne usuđujete da kažete, takozvani prosvećeni apsolutizam. Zapravo, vi se identifikujete sa Đinđićem, a vama je valjda Marija Terezija taj model prosvećenog apsolutiste: ja ću ograničavati vašu slobodu, ali dovešću ja vas do civilizovanog društva, do pismenosti i do stabilne ekonomije. Međutim, to tako u savremenom svetu ne ide. Prosvećeni apsolutizam je krahirao svuda, od Čaušeskua, krahiraće jednog dana, nadam se, i u Severnoj Koreji.
Branka Prpa: Velika je opasnost kad se razbiju dve institucije autonomnog društva: sindikati, pre svega – jer vi u stvari više ne znate s kim pregovarate, i imate mogući haotični scenario koji više ne može da se kanališe – i kad radite intenzivno na tome da uništite bilo kakvu političku konkurenciju u smislu njene institucionalne forme, dakle partije.
U slučaju haosa, nema ko da kanališe. Ko će izaći na tu binu u jednom trenutku i pozvati građane da budu pribrani, da budu sabrani, da ne ruše, da ne rade ovo ili ono? Nema gore stvari od haotičnih, neartikulisanih dešavanja, koja mogu da buknu. Svi zaboravljaju istorijski kako se desila Francuska revolucija, kako se desila Oktobarska revolucija. Obe su se revolucije desile zato što nije bilo hleba. Prema tome, stvari tako počinju, uvek.
Ono što mi znamo iz istorije moderne Evrope, ili političkih revolucija koje su zadesile Evropu i promenile njen identitet, dakle: postoji država, ali postoji i društvo. Društvo ima dve svoje institucije: jedno je javnost, a drugo je akademska zajednica. Te dve institucije moraju biti autonomne. Dakle, to je lekcija broj 1. I druga stvar, što bi rekao Norberto Bobio, demokratija su dve stvari: poštovanje pravila igre, pod 1, i pod 2, poštovanje procedure.
Društvo 21. veka je užasno složeno društvo. Ali užasno složeno i komplikovano društvo, da bi bila moguća anarhija, odnosno da bi se mogla desiti anarhija, a da to nema katastrofalne posledice, i suviše je, takođe, složeno da bi se moglo svesti na nekakav monistički koncept partije, i takozvanih jednostavnih rešenja.
Kad neko ponudi jednostavna rešenja, ja znam da smo u totalitarnom sistemu. Nema jednostavnih rešenja. Prosto, društvo je isuviše složeno danas da bi jednostavna rešenja mogla da funkcionišu. Ja se bojim, ako se krene dalje u ovako sistematsko uništavanje institucija, da vi zapravo više nećete imati u tom pobunjenom društvu sa kim da pregovarate, jer će se ono rastočiti u haosu i neartikulisanom političkom zahtevu.
Žarko Korać: Etablirana društva znaju da mora da postoji politička alternativa. Ovde se politička alternativa uništava, i to sistematski. Nekim opozicionim takozvanim strankama je vladajuća stranka platila izborne kampanje, i tako dalje. Vrlo sistematski ona proizvodi svoje partnere, i uništava svoje potencijalne kritičare. I to je jako opasno.
Branka Prpa: Nije moguće da ne dođe do socijalne pobune. Apsolutno nije moguće. Jer još se građani nisu ni osvestili od ovih zahvata u njihov džep. Država koja dođe i zavuče ti ruku u džep, posle besprizornog pljačkanja građana koje traje već tri decenije, to da još nema reakcije je zato što je ta vrsta socijalne svesti paralisana. Znate, kad glad zakuca na vrata, tu se više ne biraju sredstva, i tu više nikakvi deklarativni govori, 2017. ne pomažu. Pa ko će da preživi do 2017? Kako to misle da će ljudi da prežive sa 200 evra plate, sa 300 evra plate, u ovakvim uslovima? Prema tome, to ne može a da ne proizvede haos. To je kao hemijski proces.
Žarko Korać: Ali jedini način da se protiv toga boriš je da dobiješ što je moguće širi društveni konsenzus i podršku građana. Ovo o čemu mi govorimo, to je jedini način da u stvari tražiš podršku.
Branka Prpa: Znači da kanališeš to. Da institucionalno napraviš celu mrežu, koja će pokušati da celu ovu stvar, koja je kriza epskih razmera za ovu zemlju, beda je ogromnih razmera, i čovek mora sa tim da se suoči i mora da vidi šta dalje. Ne tako što ćeš uhapsiti Bogićevića, ili Miškovića. Mislim, to je u redu, ako su ljudi imali nezakoniti oblik poslovanja, sve je to u redu, nemam ništa protiv. Ali nisi time nahranio gladne. Sve su to strašno ozbiljne stvari, strašno ozbiljna pitanja, i na ovakav način kriza koja dolazi, i koja je već tu, a dolazi u sve gorim i gorim oblicima, ne može da se amortizuje. Ovako jednostavno neće moći.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Govorili su istoričarka Branka Prpa, pisac Saša Ilić i psiholog Žarko Korać. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Peščanik.net, 01.12.2014.