Dok su poslednji sunčevi zraci polako zamirali na nebu, činilo se da je svaka druga kuća pored koje smo prošli sravnjena sa zemljom.
Dok se vozimo kroz prostranu deltu reke Iravadi, posmatramo dokaze razorne moći ciklona Nargis sa obe strane razrovanog puta; iščupano drveće, oborene stubove dalekovoda, čitava sela sravnjena sa zemljom.
Južno i zapadno odavde, vetar koji je besneo brzinom od 190km/h podigao je 3,5m visok vodeni zid na Andamanskom moru u petak uveče i sjurio ga na veliki deo delte. Kolibice od bambusa na burmanskoj obali prve su se srele sa razornom snagom oluje kad je stigla na kopno, i nisu pružile nikakav značajan otpor Nargisu.
Put između Ranguna i Bogale, koji ide kroz deltu, označava putovanje u samo srce katastrofe koju je izazavao ciklon; štetu iza koje je ostalo 22.400 mrtvih, 41.000 nestalih i možda milion ljudi bez krova nad glavom. Procenjuje se da je 10.000 ljudi poginulo samo u Bogali. Niko ne zna koliko još grobova na otvorenom poput Bogale čeka izvan domašaja spoljnog sveta.
I zaista, ako definicija beskućnika obuhvata one koji će morati da ponovo izgrade svoje domove – često ni iz čega – onda gotovo svako u južnoj Burmi odgovara tom opisu.
Ali, putovanje južno i zapadno od bivšeg glavnog grada Ranguna prema delovima kopna koji zadiru u Andamansko more istovremeno je i putovanje u mentalni sklop vojne hunte koja vlada ovom zemljom gotovo pet decenija. To je mentalni sklop – bar po onome što se može videti izvan Ranguna – koji je ostavio većinu običnih građana da se sami pobrinu za sebe.
Šokirani humanitarni radnici su u izveštajima štabu u Bangkoku, na obližnjem Tajvanu, pominjali tela koja plutaju u vodi. Juče su počeli da stižu izveštaji o gladnoj rulji koja pustoši ono nekoliko preostalih prodavnica u delti. Pol Rizli, portparol Svetskog programa za hranu UN, rekao je citirajući svoje službenike na terenu: “Ljudi počinju da se razračunavaju pesnicama.”
Prostrane oranice, zbog kojih je ovaj deo Burme bio naproduktivniji region u svetu po gajenju pirinča, sada su preplavljene slanom vodom koja se sporo povlači, što je katastrofa čije će se posledice osetiti tek kad se raščisti prvobitni haos.
Uprkos tome što nema struje ni pijaće vode otkako je ciklon treće kategorije pogodio Burmu u subotu ujutru, nema mnogo naznaka da vlasti čine bilo šta da olakšaju situaciju.
“Niko nije došao. Moraćemo sami da se izvlačimo”, rekao je Ći Aj, uzgajivač pirinča koji je sedeo među ruševinama svoje kuće od bambusa i slame, južno od grada Maudina. On i njegova porodica bili su u kući kada je počela oluja u noći između petka i subote i rekao je da su bili “veoma uplašeni”.
Bili su prinuđeni da potraže sklonište u najsolidnijoj građevini koju su mogli da pronađu – lokalnom budističkom hramu. Čini se da je to bilo najčešće rešenje, iako su mnogi od ovih hramova takođe oštećeni. Trebalo je da svi putevi od Ranguna do ove oblasti juče budu zakrčeni od humanitarne pomoći.
Umesto toga, operacijom oporavka rukovode monasi u narandžastim odorama, upravljajući nečime što je povremeno ličilo na masovan “uradi sam” projekat, pošto su ljudi prikucavali metalne oplate za krovove i podizali konstrukcije za kuće od bambusa. Bliže glavnom gradu monasi su, zajedno sa katoličkim časnim sestrama i lokalnim stanovništvom, sekirama i noževima krčili puteve od drevnog popadalog drveća koje je nekad bilo ponos grada.
Ričard Horsi, viši zvaničnik Ujedinjenih nacija, govoreći u Bangkoku dao je kratak pregled situacije odmah nakon prolaska Nargisa i nazvao ju je “velikom, velikom katastrofom”. “Čitava donja oblast delte je pod vodom. Timovi na terenu pominju tela koja plutaju u vodi.”
Dokumenti UN do kojih je došao AP pokazali su rastuću frustraciju zbog spore reakcije hunte, koja je pet decenija držala ovu osiromašenu zemlju u izolaciji kako bi održala svoju čeličnu kontrolu.
“Vize su još uvek problem. Nije jasno kada će on biti rešen”, rečeno je u zapisniku sa jučerašnjeg sastanka operativne grupe UN koja koordinira humanitarne akcije za Burmu. Juče je bilo predviđeno da generalni sekretar UN Ban Ki Mun zatraži razgovore sa visokim zvaničnicima hunte kako bi se organizvoao hitan sastanak.
Moguće je, naravno, da su vlasti prosto bile nemoćne pred ovako velikom katastrofom i nisu bile u stanju da obezbede hranu i druge potrepštine za stotine hiljada ljudi. Ali, to ne objašnjava zašto je sve što su uradili bilo to što su pustili saopštenje da je udar neminovan samo nekoliko časova unapred, iako je ciklon nastajao danima. Jedan čovek iz zapadnog predgrađa Ranguna tvrdi da su ih vlasti upozorile samo dva sata unapred, porukom koju su emitovali državni radio i TV i izvikivali službenici koji su hodali ulicama sa megafonima. Niti objašnjava zašto vlasti možda još uvek skrivaju od spoljnog sveta kolike su razmere katastrofe, iako su tražile pomoć od međunarodne zajednice. Jedan zapadni diplomata, koji je prošao ovim putem na jug kroz deltu, rekao je da ga je policija vratila kada je stigao do oboda Bogale.
“Ne puštaju unutra strance”, rekao je. “Izgleda da 10.000 mrtvih potiču iz selâ na obali, a ne iz same Bogale. Plimni talas je bio visok 3,5m. Ljudi su se prosto podavili.”
Nešto pomoći je procurelo sinoć, ali Francuka je već predložila UN da se pozove da svoju “obavezu da zaštiti” i da dostavi pomoć direktno, ne čekajući odobrenje vojnih vlasti u Rangunu. Francuski ministar spoljnih poslova Bernar Kušner je rekao da se o toj ideji raspravlja u UN u Njujorku.
“Razmatramo u Ujedinjenim nacijama da li možemo primeniti obavezu da zaštitimo, budući da su hrana, čamci i timovi za pomoć tamo, i možemo li da dobijemo rezoluciju UN kojom se odobrava isporuka [pomoći] i nameće burmanskoj vladi”, rekao je. UN su pre tri godine usvojile koncept “obaveze da zaštite” civile kada to njihove vlade ne mogu ili ne žele, čak i ako to podrazumeva intervenciju kojom se narušava suverenost te zemlje.
Tajland, Kina, Indija i Indonezija dostavljaju pomoć avionima, a predsednik SAD Džordž Buš je sa australijskim premijerom apelovao na huntu da prihvati tu pomoć.
Čak su i humanitarni radnici UN, koja ima predstavništvo u ovoj diplomatski izolovanoj zemlji jugoistočne Azije, još uvek čekali vize pet dana nakon udara ciklona. Šta god da je to što skrivaju, i kakve god da su restrikcije na priliv pomoći, razmere katastrofe su vidljive golim okom. U gradu Kjajklatu, u kojem živi 50.000 ljudi, izgleda kao da je svaka kuća manje ili više oštećena.
Ogromno drveće se obrušilo na neke kuće. Ostale su se izgleda urušile pod udarima vetra. Ljudi kažu da nekim čudom niko nije poginuo.
“Sakrili smo se u prizemlju ove betonske kuće. Ostali su pobegli u manastir”, kaže Ko Vin Min, vlasnik prodavnice, “a kuća našeg komšije je uništena.”
Pošto nema struje, bilo je mračno kao u rogu kad je pala noć na deltu. U gradu Pjaponu, čuvenom po proizvodnji pirinča, svetlost je dopirala samo od šačice baterijskih lampi i treptaja sveća. Ulice su ipak prepune, pošto ljudi hodaju po svom srušenom gradu i pričaju, ogovaraju, razmenjuju novosti. Pomaljaju se iz mraka.
Andrew Buncombe, “Front line of a disaster: Inside Burma’s dead zone”,
The Independent, 08.05.2008.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 09.05.2008.