Pustite institucije da rade svoj posao

Rečenica iz naslova ovog teksta je jedini dobar, pravi odgovor na probleme s kojima se države i društva suočavaju. Odnosno, bar je tako u velikom broju, da ne kažem srećnih, ali svakako pristojnih, uređenih država.

Kod nas nažalost, sve je očiglednije, to zvuči kao prazna, bezvredna, čak cinična floskula. Zato što je to postao gotovo redovan a neiskren, licemeran odgovor predstavnika naših vladajućih struktura na zahteve medija, novinara i građana da objasne krajnje zabrinjavajuće odsustvo, ne samo konkretnih rezultata nego i bilo kakvih relevantnih informacija u vezi sa nizom događaja, odnosno afera, koje poslednjih godina kontinuirano potresaju našu javnost.

I nije najgore to što se ta neiskrenost i licemerje mogu lako ilustrovati dugim nizom pojedinačnih fabuloznih događaja (Hercegovačka, helikopter, Asomakum, tetka iz Kanade, novac s Devičanskih ostrva, prisluškivanje, pripreme državnog udara, video snimci nesreće kod Doljevca, Krušik, Jovanjica…). Još gore je to što obični statistički podaci pokazuju da institucije generalno nedopustivo često ne rade svoj posao, da je to što rade u mnogo slučajeva samo stvaranje privida, samo loša gluma, šmira.

Prostor i vreme ne dozvoljavaju širu elaboraciju argumenata u prilog tome, ali za ilustraciju može da bude dovoljno i samo nekoliko markantnih primera.

Jedan od najvećih problema s kojima se Srbija suočava je korupcija, prisutna u doslovno dramatičnim razmerama, a propraćena hroničnom nesposobnošću i nespremnošću nadležnih da joj se suprotstave. Nema sumnje da su u tom kontekstu nezaobilazne javne nabavke, potencijalno najveći izvor korupcije. A kako s tim u vezi institucije rade svoj posao? Pa, primera radi, nedavno je Državna revizorska institucija (DRI) utvrdila da je samo jedno preduzeće, J.P. Putevi Srbije tokom dve godine bez tendera, kršeći Zakon o javnim nabavkama, dodelilo poslove vredne 430 miliona evra!

DRI je protiv odgovornih podnela prekršajne ali ne i krivične prijave, objasnivši da su za to nadležne druge institucije. A kako, generalno, rade te druge institucije? Zloupotrebe u javnim nabavkama po pravilu ostaju neispitane i nekažnjene. Za krivično delo „Zloupotreba u vezi sa javnom nabavkom“ u 2020. prijavljeno je 89 a formalno u toj godini optuženo samo 24 lica, što su podaci koji upućuju na nažalost apsurdan zaključak, da nam je stanje u oblasti javnih nabavki gotovo idilično. A stvarni efekti procesuiranja su još interesantniji. Doneta je samo 21 osuđujuća presuda, a od njih je čak 20 uslovnih. Komentar je suvišan.

U najmarkantnije probleme Srbije spada i divlja gradnja, o čemu govore frapantni podaci o broju (preko 2.000.000) nelegalnih objekata. Bukvalno šokantan broj, pogotovo za relativno malu zemlji s malim brojem stanovnika. A kako s tim u vezi institucije rade svoj posao? Za ovu priliku biće dovoljno osvrnuti se na samo jedan specifičan aspekt problema, na divlju gradnju u posebno delikatnim područjima (u nacionalnim parkovima, posebno zaštićenim područjima, zoni kulturnih dobara, zoni objekata upisanih u Svetsku listu kulturne i prirodne baštine…) čije sprečavanje je po zakonu zadatak Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.

Da ne duljimo, za proteklih 8 godina doneto je 197 izvršnih rešenja o rušenju ovakvih objekata. I nije izvršeno nijedno jedino. Komentar je i u ovom slučaju suvišan.

Uz ostale, veliki problem je i izrazita netransparentnost u radu velike većine naših organa vlasti. Masovno kršenje zakona o slobodnom pristupu informacijama je gotovo pravilo, a postupanje po zakonu izuzetak. Najčešći oblik kršenja zakona je onaj najdrskiji – ignorisanje zahteva građana, novinara, medija, javnosti. Zakon ovo predviđa kao kažnjiv prekršaj ali kako, s tim u vezi, nadležni organ – Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, radi svoj posao?

Više godina, i pored toga što je u svakoj od njih počinjeno hiljade prekršaja, ministarstvo nije pokrenulo nijedan postupak. U godini kad je, da šale radi kažemo, bilo aktivnije, pokrenulo je 11 postupaka. U istoj godini, iz pozicije oštećenih, 401 postupak su pokrenuli građani, novinari ili nevladine organizacije. A paradoksalnoj činjenici da građani 40 puta revnosnije nego ministarstvo rade ono što je posao ministarstva, isto ministarstvo ovih dana je dodalo jednu još paradoksalniju. U nacrtu izmena i dopuna Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ministarstvo traži da se oštećenima uskrati pravo da pokreću prekršajne postupke. Tačnije, zahteva da se eventualna primena tog prava odloži dok postupak pred poverenikom ili sudom ne bude okončan što, imajući u vidu kratke rokove zastarelosti, čini ovo pravo bespredmetnim.

Navedeno, kao i mnogo šta drugo, govori da prihvatljiva poruka našim građanima i javnosti definitivno nije – pustite institucije da rade svoj posao. Naprotiv, poruka je – naterajte ih da rade svoj posao. Ne mirite se sa šmirom i neradom, ne ćutite, naprotiv zahtevajte glasno i rezolutno da institucije zaista rade svoj posao.

I to bez odlaganja, u nadi da je (imajući u vidu sve snažniju inerciju procesa devastacije uprave i pravosuđa i okupaciju institucija od strane partijskih kadrova sa spornim diplomama i još spornijim znanjem) to još uvek moguće. Jer ako nije onda je, u mnoštvu neizvesnosti koje predstoje, pre ili kasnije izvesna samo jedna stvar – suočavanje s izuzetno složenim, teškim i skupim zadatkom – izgradnjom institucija od početka.

Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Peščanik.net, 04.06.2021.