Šengenski sporazum predstavlja jedan od najznačajnijih dokumenata u istoriji evropskih integracionih procesa. Njegovim potpisivanjem 1985. godine Belgija, Holandija, Luksemburg, Francuska i Nemačka ukinule su unutrašnje granice i bilo kakvu kontrolu kretanja za svoje državljane unutar novostvorene šengenske zone. Širenjem granica Evropske unije i šengenskog prostora danas je moguće putovati bez ikakvih graničnih prelaza i kontrola od Baltičkog mora do Atlantika.
Krajem januara 2008. godine počeo je i dijalog o ukidanju viza građanima Srbije koji putuju u države potpisnice Šengenskog sporazuma. Srbija je prva država na Zapadnom Balkanu koja je od Evropske komisije dobila tzv. Road Map, odnosno Mapu puta, čija realizacija vodi ukidanju viza za građanke i građane Srbije. Obaveze koje je tada preuzela Srbija, jasno su i precizno definisane, ali još uvek čekaju na svoju punu realizaciju.
Nedavno je u Srbiju došla delegacija Evropske komisije u svoju prvu od četiri posete, koliko će ih ukupno biti do polovine ove godine. Njihov glavni zadatak je da ispitaju tempo i obim realizacije svih obaveza koje je Srbija preuzela u želji da građanima omogući slobodno putovanje unutar šengenske zone. Zanimljivo je to što su vlasti ostale iznenađene kada je ova delegacija (ne)najavljeno posetila poverenika za informacije od javnog značaja, koji je tek zahvaljujući toj poseti od resornog ministarstva dobio elementarne uslove za neometan rad. To je jedan od pokazatelja da se na izgradnji institucija koje prate sprovođenje zakona neophodnih za ukidanje viza, mora još više i kontinuirano raditi.
Nakon prve posete Srbiji, uslediće još tri posete, koje će biti okončane zaključkom ove delegacije koji će biti prosleđen državama Evropske unije (potpisnicama Šengenskog ugovora), nakon čega će biti doneta politička odluka o ukidanju viza za građanke i građane Srbije. Ono što se ne pominje često, jeste da je potrebno određeno vreme ne bi li eventualna odluka o ukidanju viza bila implementirana u svim državama. Taj proces bi mogao potrajati, te je zato važno da se Srbija ovom poslu maksimalno posveti.
Budući da iz Brisela nema političkih uslovljavanja za ukidanje viza, može se reći da je Evropska unija uradila svoj deo posla. Sva odgovornost pred građanima za ukidanje viza je na Vladi Srbije, koja osim proklamovane želje mora da pokaže i efikasnost ne bi li ovaj obiman posao bio urađen do kraja 2009. godine.
Pitanje viza je ne samo veoma važno, već i osobito osetljivo za građanke i građane Srbije. Sa raspadom Jugoslavije i izolacijom u koju je Srbija dospela usled politike tadašnjeg rukovodstva, čiji jedan deo danas za svoju delatnost odgovara pred međunarodnim i domaćim sudovima, drugi uživa u nezasluženoj državnoj penziji, a treći učestvuje u vršenju vlasti i raspodeli privatizacionog kolača, građani su se neočekivano našli u veoma teškoj situaciji. Slobode kretanja, koje im je obezbeđivao čuveni crveni pasoš SFRJ, sa kojim su bez vize mogli otići gotovo svugde, sem u SAD ili SSSR, preko noći su zamenjene nevidljivim, ali neprobojnim zidom.
Građani su se odjednom našli u situaciji koju su tokom Hladnog rata posmatrali iskosa, prelazeći nonšalantno granice evropskih zemalja i posmatrajući začuđeno državljane iz zemalja Istočnog bloka i Trećeg sveta kako strpljivo čekaju u sivim redovima na graničnim prelazima Prvog sveta. Tokom devedesetih smo saznali zašto ti ljudi ne mogu tako lako da uđu tamo gde su namerili. Saznali smo i da je čekanje na granicama samo manji deo složene i ponižavajuće procedure. Saznali smo da nam za izlazak iz Miloševićeve utopije treba VIZA, za koju treba moliti i stajati u predugačkom redu od rane zore, uz rizik da molba ne bude uslišena.
Gnev i poniženje su iracionalna osećanja, koja su podložna političkoj manipulaciji. Tako je Miloševićeva propaganda uspevala dugo da ove sentimente kanališe na pogrešnu adresu – na neljubazne činovnike stranih ambasada, pa i na politiku zavere zapadnih država. Zapravo svugde, sem tamo gde je bilo izvorište ovog problema – u srce jedne nedovršene države bez kompasa. Mnogi su i poverovali, povukli se u sebe, prestali da putuju i pretvorili izolaciju u samoizolaciju.
Sa padom Miloševića, jedan bitan preduslov „dekarantinizacije“ Srbije je ostvaren. Međutim, ne i jedini. Evidentna politička volja Evrope da nam otvori granice slomila se o nesposobnost Srbije da ispuni niz tehničkih uslova potrebnih za viznu liberalizaciju. U međuvremenu, stasava čitava nova generacija, čija su formativna iskustva uskraćena za boravke u inostranstvu, ako se izuzmu maturske ekskurzije u Budimpeštu ili Atinu. O posledicama ovog teškog propusta čitamo u crnim novinskim hronikama, a strahujem da ćemo mu razmere uvideti tek u godinama koje dolaze.
Treba li podsetiti današnju Vladu, koja olako postavlja rokove prelaska na Beli Šengen, i još lakše ih prenebregava, da se igra sa vatrom? Treba li je podsetiti da je jedino što je istinski razlikovalo socijalističku Jugoslaviju od zemalja „realnog socijalizma“ bila mogućnost, mukom stečena, da se iz nje slobodno ulazi i izlazi? Treba li je podsetiti da će bez te slobode oni najaktivniji odlaziti da se nikada ne vrate, a oni manje aktivni prestati da igde odlaze? Te da jednom, kada konačno ispunimo uslove, lako može da se desi da ne bude mnogo korisnika te lepe beneficije slobodnog kretanja. Putevi će poželet’ Turaka, al’ Turaka nigde biti neće, veli jedna stara poslovica. Ne dajmo da nam se to desi.
Autor je predavač na Fakultetu političkih nauka
Peščanik.net, 05.02.2009.