Studentska lista izrasla je u najpotentniji, najmasovniji i najautentičniji politički pokret u današnjoj Srbiji. Režim, uprkos gotovo apsolutnoj dominaciji medijskim prostorom, ne uspeva da proizvede ni delić mobilizacione energije, poleta i dobrog raspoloženja koje izaziva već samo pojavljivanje slogana „Studenti pobeđuju“ na nekoj od raskrsnica srpskih gradova. Dve nedelje pred izbore čini se da ni konačno gašenje preostalih medija nekadašnje United Media grupe ne bi ozbiljnije uzdrmalo popularnost Studentske liste. Štaviše, potpuno ukidanje medijskog pluralizma moglo bi joj doneti i jednu paradoksalnu korist: poštedelo bi je kritika koje sve učestalije dolaze od opozicionih stranaka koje učestvuju na izborima pa su prinuđene na očajničku borbu za preskakanje izbornog cenzusa.
Tako se dogodio jedan od zanimljivijih paradoksa srpske političke stvarnosti. Blokada javne komunikacije, koju je režim godinama sistematski uspostavljao da bi obesmislio političku konkurenciju, sada počinje da pogoduje upravo njegovom najopasnijem protivniku. Odbijanje televizijskih duela, izbegavanje neprijatnih pitanja i komunikacija neposredno sa sopstvenom publikom predstavljaju gotovo doslovnu repliku političke tehnologije kojom se godinama služila koalicija SNS–SPS. Ono što je do juče bilo instrument očuvanja vlasti danas se pokazuje kao delotvorno sredstvo njenog osporavanja. Režim je, drugim rečima, postao žrtva sopstvenih pravila političke igre.
Kada kola krenu nizbrdo, stiče se utisak da se svaka odluka pretvara u novu grešku. Ipak, neke odluke režima imale su sasvim opipljiv učinak na unutrašnju konsolidaciju studentskog pokreta. Jedna od njih bila je represija protiv njegovog najprogresivnijeg, izrazito levičarski orijentisanog novosadskog krila, okupljenog oko Mile Pajić, organizacije STAV i SVIĆE i profesora Dinka Gruhonjića. Uklanjanje ovog kruga iz političkog jezgra studentskog pokreta, čemu su doprineli i režimski pritisci i unutrašnja razilaženja, imalo je paradoksalne posledice.
Teško je, naime, zamisliti da bi studentski pokret tako lako pronašao svoju sadašnju sveobuhvatnu, catch-all formulu da su u njegovom središtu ostali mladi ljudi jasno artikulisanih i nepokolebljivih stavova o evropskim integracijama, nacionalizmu, ratnom nasleđu i odnosima sa susedima. Sa njihovim udaljavanjem pokret je postao homogeniji, oslobođen velikih principijelnih rasprava i ideoloških razgraničenja. Time se približio dominantnom obrascu savremene izborne politike, u kojoj ideološka neodređenost često predstavlja prednost, a ne nedostatak. Što manje jasnih odgovora na pitanja koja dele biračko telo, to više prostora za okupljanje najrazličitijih političkih i društvenih orijentacija.
Za neke strateške odluke zasluge imaju i sami studenti. Svojevrsnim ostrakizmom iz svog okruženja uspeli su da odstrane profesora koji je, u maniru Dobrice Ćosića, propovedao srpski integralizam u regionu. Pokret je prihvatio ideološki rastegljive mantre patriotizma, izbegao izjašnjavanje o Srebrenici i drugim bolnim pitanjima novije prošlosti, ali nije dozvolio da njegovo političko predstavljanje bude obeleženo retorikom koja bi, u ime nacionalnog objedinjavanja, mogla ponovo da podgreje sukobe u regionu. Između principijelnog suočavanja sa prošlošću i otvorenog nacionalističkog revizionizma izabran je treći put: izbegavanje spornih pitanja, uz povlačenje granice prema najagresivnijim oblicima nacionalizma. Koliko je takvo rešenje politički održivo, a koliko je samo privremeni kompromis, pokazaće tek vreme.
Poziv Aleksandra Vučića na televizijski duel sa profesorom Ilijom Srdanovićem predstavljao je ozbiljan izazov za Studentsku listu. Bilo je potrebno dosta političke pronicljivosti da se pronađe uverljivo obrazloženje za izbegavanje takve zamke. Ne treba potcenjivati iskustvo profesionalnih političara, pa ni onih čiji javni nastupi često ostavljaju utisak intelektualne i moralne nedoraslosti funkcijama koje obavljaju. Dugogodišnje bavljenje politikom može proizvesti zavidnu retoričku veštinu čak i tamo gde se ne može govoriti o naročitom obrazovanju, političkoj mudrosti ili elementarnoj pristojnosti. Uostalom, mogli smo se uveriti da i predsednica Narodne skupštine, čiji javni nastupi često stoje u obrnutoj srazmeri sa dostojanstvom njene funkcije, ume da bude iznenađujuće elokventna kada treba braniti politiku sopstvenog tabora.
Pa ipak, čak i oni koji su možda pomislili da je odbijanje duela sa Vučićem bilo pomalo kukavički mogli su ubrzo da dožive svojevrsnu satisfakciju. U tragikomičnoj epizodi televizijskog obraćanja, u kojoj je Vučić raspravljao sa fotografijom Srdanovića i kamenom za kiseli kupus postavljenim na baštensku stolicu, dogodilo se nešto što ni najdomišljatiji studentski propagandista sa FDU ne bi uspeo da režira. Čovek koji je pozivom na duel pokušao da pokaže nadmoć iskusnog političara nad političkim početnikom završio je u raspravi sa fotografijom i predmetom iz zimnice. Tom nezgrapnom improvizacijom sam je potrošio gotovo sav politički kapital koji je eventualno mogao da stekne Srdanovićevim odbijanjem neposrednog sučeljavanja.
A možda je upravo ova epizoda podsetnik na jednu staru i neprijatnu istinu o srpskoj političkoj kulturi: retorička veština, obrazovanje, argumentacija i intelektualna superiornost nisu nužno odlučujući činioci političkog uspeha. Naprotiv, u društvu koje se gotovo neprestano vraća u format pretpolitičkog organizovanja i u kojem su kolektivne strasti i politička lojalnost često važniji od racionalnog prosuđivanja, nadmoć u argumentima i znanju ume da bude gotovo beznačajna.
Da su znanje, ubedljivost i racionalno političko rasuđivanje presuđivali u velikim istorijskim konfrontacijama, na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije prevagu bi odneo Dragiša Buca Pavlović, a na predsedničkim izborima 1990. Ivan Đurić. U predvečerje jugoslovenskih ratova ekonomski program Ante Markovića imao bi neuporedivo snažniju podršku od nacionalističke politike Borisava Jovića i Slobodana Miloševića. Ali istorija srpske politike ne oskudeva u primerima u kojima su harizma, autoritarni nastup i sposobnost da se proizvede utisak odlučnosti odnosili prevagu nad znanjem i argumentima.
„Zna Baja šta radi“, govorilo se nekada za Nikolu Pašića. Ta navodna mudrost često se u javnoj predstavi svodila na monumentalnu pojavu, patrijarhalnu bradu, dostojanstveno držanje i misteriozno ćutanje. Nije bilo potrebno obrazlagati politiku ako se moglo proizvesti uverenje da iza ćutanja stoji nekakva nedokučiva državnička mudrost. Ćutanje je zlato — ta stara deviza dobila je neočekivanu aktuelnost u završnici političke karijere Aleksandra Vučića. Posle godina neumorne logoreje, beskrajnih monologa, lako proverljivih neistina, pretnji, uvreda i verbalnog nasilja, kojima je javnost zasipana do mere da ih verovatno ni najbliža predsednikova svojta više ne može podneti, pokazalo se da politički protivnik ponekad može najviše da postigne time što jednostavno odbije da učestvuje u predstavi. Vučić je toliko dugo govorio umesto svih drugih da mu je sada, izgleda, preostalo još samo da razgovara sam sa sobom ili sa pomenutim aksesoarima za spremanje zimnice.
U domenu političkog sazrevanja Studentske liste, međutim, mnogo je važnije ono što su nam poslednjih dana pokazali nastupi bivšeg guvernera Narodne banke Srbije Dejana Šoškića, profesora Građevinskog fakulteta Vladana Kuzmanovića i gimnazijske profesorke Ane Dimitrijević. Elokventno, kompetentno, argumentovano, bez galame i ispraznog politikantskog nadgornjavanja, ovi ljudi pokazali su da Studentska lista raspolaže nečim dragocenijim od same energije pobune.
Pokazali su da iza slogana i masovnih okupljanja postoji i ozbiljan intelektualni potencijal za promišljanje budućnosti društva. Naime, da se iza opravdanog zahteva za smenom režima mogu nazreti obrisi politike koja podrazumeva obnovu institucija, obrazovanja i ekonomskih pretpostavki dugoročnog razvoja. Njihovi nastupi ponudili su nagoveštaj odgovora na pitanje koje je dosad ostajalo u senci studentske mobilizacije: ne samo kako smeniti postojeću vlast nego i šta učiniti sa državom nakon njenog odlaska.
To je možda najvažniji ispit političkog sazrevanja Studentske liste. Negativna energija usmerena protiv režima može okupiti stotine hiljada ljudi, ali sama po sebi ne može obnoviti institucije, reformisati obrazovanje, osmisliti razvojnu ekonomsku politiku niti uspostaviti pravila odgovorne vlasti. Za tako nešto potrebni su znanje, iskustvo, politička hrabrost i spremnost da se donose i nepopularne odluke.
Socijalno učenje na sopstvenim greškama nikada nije bilo naročito cenjeno u našoj sredini. Svaka nova vlast počinjala je istoriju iz početka, kao da prethodna iskustva ne postoje, a svaka nova politička generacija iznova je otkrivala iste zamke autoritarizma, klijentelizma, korupcije i institucionalnog voluntarizma. Profesori, stručnjaci i javne ličnosti koje nam Studentska lista sada predstavlja pružaju makar izvesnu nadu da bi ovog puta moglo biti drugačije.
Ali tu dolazimo i do suštinskog paradoksa njenog sazrevanja. Studentska lista danas crpi snagu iz sposobnosti da izbegne ideološke podele, a sutra će, ukoliko preuzme odgovornost za vlast, morati upravo na tim podelama da donosi konkretne političke odluke. Ono što joj danas omogućava široku društvenu podršku sutra može postati izvor unutrašnjih sukoba i razočaranja. Zato političko sazrevanje ne može biti završeno samim izbornim uspehom. Naprotiv, tek tada počinje njegov najteži deo: prelazak sa politike zajedničkog protivnika na politiku zajedničkih ciljeva. Sa jednostavnog odgovora na pitanje protiv koga smo, na mnogo teže pitanje za kakvo se društvo zalažemo.
Peščanik.net, 12.10.2026.