Sirija, foto: ABC
U 20 minuta dugom intervjuu za rusku televiziju, glavni načelnik nam je obelodanio svoje strateške planove u Siriji. Prvo, što donekle čudi, Putinovi zaključci su zasnovani na lažnim premisama. Pri čemu je nemoguće da on toga nije svestan. On očigledno računa na to da su, zahvaljujući Solovjovu i njemu sličnim vračevima ruskih televizijskih kanala, mozgovi naših sugrađana do te mere smekšali da više ne mogu da se sete ničega što se u poslednjih 15 godina događalo na međunarodnoj političkoj sceni.
Na primer: „O našim namerama i planovima za intervenciju u Siriji unapred smo obavestili sve naše partnere, a posebno zemlje u bliskoistočnom regionu. Ima i onih koji nam zameraju da smo to učinili prekasno. Ali ovde skrećem vašu pažnju na sledeće: nas niko nikada nije unapred obaveštavao o planiranju ili započinjanju sličnih operacija. A moram reći da ni danas to ne čini.“
Vladimire Vladimiroviču – porašće vam nos! A čuveni zaokret Primakova nad Atlantikom? Nije li se on desio povodom toga što ga je stejt department obavestio o odluci Amerike da započine već dugo najavljivanu NATO operaciju u Jugoslaviji? A isporuka ruskog oružja severnoj alijansi, i to pred sam početak njene operacije u Avganistanu? Koliko se sećam, ova isporuka je bila realizovana po naređenju Vladimira Putina i on je naravno unapred znao tačan datum početka operacije. A šta je sa hitnom posetom Primakova Sadamu, takođe pred početak mesecima najavljivane američke intervencije u Iraku?
Neistinita premisa stoji i iza njegovog jadikovanja o tome da zapadni „partneri“ Rusiji ne isporučuju podatke o borbenim položajima Isis-a: „I zato, na prekorne primedbe da naši avioni u Siriji bombarduju položaje takozvane umerene opozicije a ne Isis-a, jedini odgovor je sledeći: budući da ste vi već više od godinu dana nezakonito na toj teritoriji, vi bolje od nas znate konkretnu situaciju na terenu. Dajte nam podatke o ciljevima, a mi ćemo sve ostalo odratiti kako dolikuje.“
Svako ko pažljivije pogleda mape koje se kao ilustracija tekstova o sirijskom ratu redovno objavljuju u zvaničnom vojnom nedeljniku „Krasnaja zvezda“ i dnevnom listu „Moskovski komsomolec“, lako će ustanoviti da se borbeni položaji famoznog Isis-a ni u jednoj tački ne dodiruju sa položajima Asadove armije. Prema tome, da bombarduje položaje Isis-a ruska avijacija ne bi podržavala napredovanje Asadove armije. A ona nakon ruske intervencije evidentno beleži uspehe. Ako je to tako, a jeste, onda je jasno i zašto Putin u svom intervjuu prećutkuje razlog zbog kojeg snage zapadne koalicije ne žele da razmenjuju informacije sa našom ratnom avijacijom. SAD i njeni saveznici smatraju da je Asadov režim osnovni krivac za raspirivanje građanskog rata u Siriji. A Rusija tvrdi da je Asad jedini izvor stabilnosti u toj zemlji. Prema tome, bilo kakva koordinacija ratnih dejstava (osim dogovora oko toga da jedni drugima slučajno ne nanesu štetu), ugrožava i kompromituje poziciju zapada. I zato zapadna koalicija odbija saradnju sa nama.
Za mene je najzanimljivije pitanje da li Putin svesno pravi budalama sav ovaj njemu potčinjeni narod ili je i sam postao žrtva svog „ministarstva istine“. Jer njegovi zaključci o cilju vojne operacije na tuđoj teritoriji su takođe bazirani na lažnim, takoreći falsifikovanim premisama: „Još na samom početku sam govorio da će aktivna faza našeg rada na teritoriji Sirije biti vremenski ograničena operacijama sirijske vojske. Naš zadatak je da stabilizujemo zakonitu sirijsku vlast i da stvorimo uslove za politički kompromis.“
A, tako znači! Cilj ruske operacije u Siriji nije „bespoštedna borba sa međunarodnim terorizmom“? Zadatak ruskog bombardovanja je – obratite pažnju! – stabilizacija Asadovog režima i stvaranje uslova za politički kompromis među sukobljenim stranama. To u potpunosti dezavuiše najpozitivniji deo Putinove izjave, u kojem on kategorično isključuje mogućnost kopnene invazije na Siriju.
Američki politički establišment je posle vijetnamske blamaže odlučio da jasno formuliše principe primene oružanih snaga van teritorije SAD, poznate kao „Pauelova doktrina“. Oružane snage se mogu primenjivati samo u slučajevima kada su ugroženi ključno važni interesi zemlje i kada drugog rešenja nema. Sve rodove vojske treba koristiti koncentrisano i tako obezbediti maksimalno preimućstvo nad protivnikom. Armiji se moraju postaviti konkretni ciljevi i zadaci koji se mogu ostvariti isključivo vojnim sredstvima. Čim se proceni da su vojni ciljevi dostignuti, vojska odmah mora biti povučena.
Golim okom se da primetiti da je Rusija u sirijskoj intervenciji ignorisala sve principe Pauelove doktrine. Rusija u sirijskom metežu nema nijedan ključno važan interes. Putinove priče o tome da teroriste treba tući tamo, na licu mesta, i ne dopustiti im da „oni bez kucanja provale u našu kuću“, u najmanju ruku su neosnovane. Ko može da garantuje da se posle uništenja ekstremističkih organizacija (ako se to desi), sva ta teroristička ološ neće sručiti na Rusiju i početi ljuto da nam se sveti? (Uzgred, kada se Putinov intervju pažljivije pročita, može se uočiti da glavni načelnik zemlje ne isključuje terorističke napade na tlu Rusije i da u vezi s tim pokušava da sa sebe skine odgovornost.)
Što se koncentrisanog vojnog nastupa tiče, objektivni (geografski položaj), kao i subjektivni faktori neće dozvoliti Rusiji da se preduboko zaglibi u sirijsko blato. Prebacivanje većeg broja vojnika (na sreću) mora biti ograničeno na morski i vazdušni transport.
I na kraju – najbitnije: ruskim generalima nisu postavljeni strateški zadaci koji se mogu rešiti vojnim sredstvima. „Stabilizacija režima“, i to režima nekog drugog, sigurno nije problem kojim bi oni trebalo da se bave.
Putin obećava da će ograničiti učešće ruske armije u zavisnosti od potrebe za našom podrškom napredovanju zvanične sirijske armije. Međutim, on nijednom rečju nije definisao trenutak u kome bi smatrao da je „naša podrška“ realizovana. Da li je to linija fronta pomerena za 30, ili možda 40 kilometara dublje od ove koju danas imamo? Ili je to znak da je uništen Isis, s tim što je prethodno pobeđena Asadova opozicija? Ili je to trenutak kada opozicija, ozbiljno uzdrmana ruskim bombardovanjem, pristane na pregovore s Asadom? A šta ako se nakon nekog vremena pokaže da je naša vojna intervencija neuspešna? Hoće li posramljeni Putin tek tako izdati naređenje za evakuaciju vojne baze u Latakiji?
Nažalost sasvim u skladu sa Pauelovom doktrinom, neprecizan cilj intervencije perspektive budućih ruskih dejstava u Siriji čini krajnje neodređenim. I dodao bih, potencijalno opasnim…
Ежедневный журнал, 12.10.2015.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 16.10.2015.
Srodni linkovi:
Aleksandar Goljc – Naš dragi Asad
Ежедневный журнал – Nedelja bezumlja
Aleksandar Goljc – Novi rat Okeanije
Ежедневный журнал – Rusija se upliće u još jedan rat
Julija Latinjina – Opet smo namagarčeni
Ежедневный журнал – Rekviziteri
Ежедневный журнал – Ne poslasmo mi džabe vojsku u Siriju
Radio Eho Moskve – Da li ćemo se zaglibiti i u Siriji
