U najslavnijim danima iz sovjetskog perioda, strašni moskovski zatvor Lefortovo služio je kao usputna stanica do Gulaga za političke zatvorenike poput Jevgenije Ginzburg, Vladimira Bukovskog i Natana Šaranskog. Pod Vladimirom Putinom ima potpuno istu funkciju.
U decembru je ruski naučnik Igor Rešetin osuđen na 11 i po godina „strogog zatvora“ na osnovu optužbe za prodaju poverljive tehnologije Kini, za njen svemirski program. Kompanija g. Rešetina, TsNIIMASh-Export, sklopila je 1996. ugovor o snabdevanju Kine nizom tehničkih izveštaja, uglavnom o povratku svemirskih letilica u zemljinu atmosferu. Ugovor, vredan 30 miliona dolara, predstavljao je oko polovine ruskog izvoza svemirskih tehnologija u Kinu u to vreme; očekivalo se da vrednost posla naraste na oko 100 miliona dolara godišnje. G. Rešetin je 2002. podneo izveštaje dvema stručnim vladinim komisijama, koje su potvrdile da u njima nema poverljivih informacija.
Međutim, već sledeće godine se TsNIIMASh-Export našao pod istragom ruske Federalne službe bezbednosti (FSB), naslednice KGB-a. G. Rešetin, koji je srčani bolesnik, 2005. je pritvoren u Lefortovu, gde su on i jedan njegov kolega proveli dve godine do izricanja presude. Tokom suđenja predočena su 62 javnosti dostupna dokumenta kako bi se pokazalo da nisu otkrivene nikakve tajne informacije. „Video sam sve izveštaje poslate u Kinu“, rekao je za Novaju gazetu Aleksandar Kraiko, šef odseka na Ruskom tehničkom institutu. „Informacije koje se nalaze u njima dostupne su svima u publikacijama na ruskom jeziku i u SAD.“
S obzirom na uslove u ruskim kaznenim ustanovama, presuda g. Rešetinu može se smatrati smrtnom presudom.S njim su osuđeni poslovni partneri Sergej Vizir (11 godina), Mihail Ivanov (pet godina) i Aleksandar Rožkin (pet godina). Još jedan poslovni partner, Sergej Tverdohlebov, proveo je dva meseca u Lefortovu, potpisao „dobrovoljno priznanje“ i umro od srčanog udara ubrzo nakon toga.
Zašto je vlastima bilo toliko stalo da kazne g. Rešetina? Jedna teorija kaže da je g. Rešetin prosto naleteo na nekog lokalnog agenta FSB-a koji gore od želje da opravda svoju platu i zasluži unapređenje tako što će uhvatiti „špijuna“. Gotovo identičan scenario sproveden je protiv još jednog naučnika, Valentina Danilova, koji je 2004. osuđen na 14 godina zatvora na osnovu izmišljenih optužbi za odavanje „tajnih“ informacija Kinezima – informacija s kojih je skinuta oznaka tajnosti nekoliko godina ranije.
Još nategnutiji je bio slučaj protiv Igora Sutjagina, istraživača na prestižnom Institutu za izučavanje Sjedinjenih Država i Kanade Ruske akademije nauka, koji je optužen za nezakonito odavanje detalja o stanju ruskog nuklearnog programa. Njegovo „špijuniranje“ se takođe svodilo na rad koji je napisao na osnovu svima dostupnih informacija (računajući i govore ruskog ministra odbrane). To ipak nije sprečilo sud da ga osudi na 15 godina. Slične presude za „špijuniranje“ izrečene su u slučajevima još najmanje četvoro ljudi: Anatolija Babkina, Oskara Kajbiševa, Vladimira Ščurova i Grigorija Paska.
Druga teorija o slučaju g. Rešetina jeste da je pao kao žrtva navike Kremlja da kriminalizuje svoje (poslovne) suparnike: u ovom slučaju se radi o državnom proizvođaču oružja Rosvoorushenie, koji je, kako spekuliše Novaja gazeta, možda poželeo deo unosnog tržišta koje je nezgodno osvojio g. Rešetin.
Ako je tako, onda je ovaj slučaj sličan slučaju nekadašnjeg energetskog giganta Yukosa, čiju su imovinu zaplenili Gazprom i druga preduzeća povezana sa Kremljom. Dok je utamničenje bivšeg vlasnika Mihaila Hodorkovskog u jednom od sibirskih zatvora privuklo pažnju medija širom sveta, mnogo manje pažnje je posvećeno ostalim optuženicima iz Yukosa, kojih ima 41. Jedna od njih, advokatica Svetlana Bahmina, uhapšena je 2004. zbog utaje poreza i bilo joj je zabranjeno da razgovara sa svoje dvoje maloletne dece gotovo šest meseci. Njen zahtev da joj se suspenduje kazna dok mlađe dete ne napuni 14 godina odbijen je; umesto toga je odmah prebačena u kaznenu ustanovu koja se nalazi nekoliko stotina kilometara južno od Moskve i tamo služi kaznu od šest i po godina.
Tu je i slučaj Vasilija Aleksanijana, još jednog Yukosovog advokata, koji je otkrio da je HIV pozitivan ubrzo nakon hapšenja 2006. Ruske vlasti su odbile da ga leče tokom pritvora koji je trajao gotovo 700 dana; sada ga drže u medicinskoj ustanovi, lisicama vezanog za krevet. Dru Holiner, advokat g. Aleksanijana, kaže da je motiv vlasti da primoraju njegovog klijenta „da lažno svedoči protiv svojih kolega u zamenu za nekakvu nagodbu.“ Plan im se možda neće ostvariti, budući da g. Aleksanijan boluje od limfoma izazvanog Sidom i mogao bi ubrzo da umre.
Iako je manji po obimu i surovosti, slučaj Yukosa ima neke od poznatih osobina sovjetskih čistki, a u njih naročito spada napor da se isfabrikuje „zavera“ tako što se optuži raznolika grupa ljudi.
Na sovjetsko doba podseća i slučaj Larise Ivanovne Arap. Kao članica Kasparovljevog Ujedninjenog građanskog fronta, gđa Arap je vodila kampanju u korist zlostavljane dece u ruskim psihijatrijskim bolnicama. Prošlog jula je i sama protiv svoje volje više od mesec dana zadržana u psihijatrijskoj bolnici zbog kritičkog članka koji je napisala, „pod dejstvom psihotropnih lekova“, po rečima njenog supruga. Iako je puštena nakon protesta javnosti, lokalni sud je izdao mišljenje da je njena hospitalizacija bila potpuno legalna. Kao i u sovjetsko doba, obična kritika na račun državne institucije danas može da bude dovoljna kao dokaz mentalne poremećenosti.
U svojoj proslavljenoj istoriji Gulaga En Eplbaum zapaža da je pod Staljinom svako mogao biti uhapšen „ni zbog čega“, dok su njegovi naslednici obično hapsili „zbog nečega – ako ne zbog pravog krivičnog dela, onda zbog… književnog, religijskog ili političkog suprotstavljanja sovjetskom sistemu.“ Jedna od mnogih stvari zbog kojih trenutni trendovi u Rusiji izazivaju zabrinutost sigurno je to što ta linija između „nečega“ i „ničega“ postaje sve nejasnija.
Bret Stephens, „Putin’s political prisoners“,
The Wall Street Journal, 19.02.2008.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 19.02.2008.